Испред моје зграде у родном Харкову, у насељу Северна Саватовка где у низу стамбених објеката живи готово 400.000 људи, налазе се артиљеријски положаји украјинске војске који по руским снагама дејствују под заштитом цивила. Украјинци обичан свет држе као живи штит, а Руси овде засад не крећу у акцију, како би избегли цивилне жртве. Мој град, други по величини у Украјини, сада је окупиран плаћеницима из целог света, а Зеленски је спреман да га жртвује.

Говори овако, ексклузивно за Новости, Сергеј Белоус, ратни извештач неколико руских медија из Донбаса. Овај Рус из Украјине, несуђени београдски докторанд историје са изабраном и на Београдском иниверзитету одобреном темом „Интернационализација косовског питања”, на свом првом, јавном наступу у српској престоници, на округлом столу „Евроазија и Србија”, још 2014. предвидео је велики рат у Украјини и распад своје земље. Како наглашава, док ових дана поново борави у вољеном Београду, још пре осам година му је све било јасно:

– Проучавајући југословенску кризу схватио сам шта се Украјини спрема из Америке. Сада је у Харкову затишје. Руске снаге су се повукле од града који је претворен у прави ратни бункер. Харковљани су изиграли обећање да ће сарађивати са руском војском, будући да у граду од милион и по људи, убедљиву већину чине Руси. Када су, међутим руски специјалци и преговарачи дошли у Харков, похапшени су, мучени, а велики број њих је и ликвидиран. Многи су буквално масакрирани, на најстрашнији начин.

Стратегија Украјинаца на истоку је потпуно очигледна, указује наш саговорник, наглашавајући да они цивиле у сваком насељеном месту користе као „грудобран за артиљерију”.

– У Маријупољу мој пријатељ, сниматељ Максим Фадејев, са којим сам реализовао филм „Утваре”, учествовао је са јуришном јединицом у акцији ослобађања, зграду по зграду. У свакој где су били положаји наводних бранитеља у подруму су били престрашени цивили које данима нису пуштали напоље, под претњом смрћу. Максим је аутор ТВ снимка из маријупољске болнице где се у болничким собама затечени напуштени војни положаји, а у приземљу полумртви болесници и медицинско особље – говори Белоус.

Открива нам Сергеј да је у родној земљи студирао заједно са озлоглашеним Андрејем Билецким, првим командатом Азова, који је почетком 2000. био велики русофил. Затим је, како каже, постао „скинхедс” који је хапшен и осуђиван због расистичког малтретирања и рекетирања вијетнамске заједнице, која је у Харкову радила у великим фабрикама азијске хране. Убрзо потом, основао је озлоглашени батаљон Азов.

– Ови злочинци су настали у руском граду – указује на овај парадокс Белоус, додајући да је тзв. Национални корпус који води Билецки, фабрика украјинских злочинаца. – Следбеници злогласног Бандере неће бити, сигуран сам у то, велики проблем за руску војску.

Једина константа политике Кијева од 2004. је, каже Белоус, „антирусизам”. Тешко му је, говори, да нам објасни да свој материњи језик није могао да говори ни за време Тимошенкове, ни у доба Порошенка, Јануковича, а посебно код Зеленског.

– Јанукович је тек на крају политичке каријере дозволио Русима да слободно говоре својим језиком. У биоскопима Харкова, где је живело 80 одсто Руса, све ове године смо гледали филмове титловане украјинским – додаје Белоус.

Сматра Сергеј и да је руска војска у почетку специјалне операције грешила. Препричава како су на правцу града Суми Руси имали договор са Украјинцима да се војно не сукобљавају, а да су ови „ударили Русима у леђа”. Додаје и да су три дана била потребна да стигне наређење из Москве да се пуца и у цивилне зграде ако су претворене у војна утврђења.

– Постоје изузетни руски команданти који су вештином и одлучношћу самлели противника – категоричан је Белоус. – У рату је потребан узор и вођа. Сматрам да медији, у овом случају руски, морају да их величају и славе. Са друге стране, украјински злочинци и њихова злодела се величају као подвизи.

Новинар из Украјине тврди и да је за ових неколико дана видео у Београду стотине Украјинаца и Руса. Огроман број је побегао од рата или због бизниса, мада има и завидан број оних „које назива другорусијанци, а који шире лажи о Путину”.

Умало стрељан

Са припадницима Азова први пут је Белоус имао „блиски сусрет” у јулу 2014, када су га припадници овог батаљона ухапсили док се враћао из Русије, где је за једну ТВ станицу снимао прилог о избеглицама које су спас тражиле на тлу РФ.

– Тукли су ме пет дана и спремали мени и екипи стрељање што би се, верујем, догодило да други медији нису дигли глас, а умешала се и посматрачка Мисија ОЕБС – открива Сергеј.

„Српски” универзитет

– О Србији сам чуо у средњој школи од наставнице историје која нас је учила да је српски народ једини народ уздигнуте главе у Европи. Она је плакала 2008. када је тзв. Косово прогласило несависност – говори нам Сергеј. – Када сам дошао на Харковски универзитет остао сам у шоку, установивши да је оснивач те најстарије високе школе у Украјини, која датира из 1804, Олег Каразин, по свему судећи, имао српске корене. Још три декана Универзитета у мом родном граду у 19. веку били су српског порекла. Зато сам дошао у Србију.

Харковска република

Град Харков је на свега 50 километара од руске границе и очекивало се, каже наш саговорник, да ће да буде „узет” на почетку сукоба. Белоус ипак не сумња да ће се то догодити.

– У разговору са Виталијем Ганчевом, некадашњим високим официром украјинског МУП, данас шефом проруске администрације Харкова, сазнао сам да ће Харковска област убудуће бити посебан ентитет и да ће имати можда име Харковска република – каже Белоус, додајући да, где год су Руси успоставили цивилну власт, народ им је пришао.

Аутор Драган Вујичић

Извор Вечерње новости, 22. мај 2022.