У разговору за Спутњик Пушков говори о оштро супротстављеним ставовима Варшаве и Москве о Другом светском рату, као и покушају земаља Западне алијансе да доведу у сумњу статус Русије као државе победнице у Другом светском рату.

„То, пре свега, долази од Пољске и прибалтичких држава. Смисао тога што раде је у томе да, ако се призна да је Русија одговорна за Други светски рат у истој мери као нацистичка Немачка, онда Русија нема морално право да се сматра државом победницом. Односно, то је урушавање не само слике Русије, руске историје и досадашњих историјских процена, већ и целог послератног светског система. То што се Русија сматра државом победницом у Другом светском рату јој и омогућава да у Савету безбедности УН има статус сталног члана са правом вета, исто као и Велика Британија, САД, Француска и Кина — пет држава победница у Другом светском рату. Пошто се та чињеница не може директно оспорити, јер се управо руска застава вијорила над Рајхстагом у мају 1945. године, онда је почетак напада концентрисан на предратни период. Тако покушавају да прикажу да Други светски рат не би ни започео без познатог споразума између Совјетског Савеза и Немачке“, наводи руски сенатор.

Ово значи да то није историјски спор?

— Сматрам да је то политички спор. Он се директно односи на онај светски поредак који је настао након Другог светског рата. И баш зато се том спору и придаје тако велики значај, а у њему не учествују само историчари.

На рачун тога што су историчари на Западу, у Пољској, Европи и САД и раније заступали гледиште да је тобоже пакт Рибентропа-Молотова послужио као повод за Други светски рат. Међутим, до сада у то нису били укључени и политички лидери и шефови држава. А сада се пољски председник Анджеј Дуда и многи други баве том врстом пропаганде. Њему се придружио и украјински председник Владимир Зеленски. То је, у ствари, поткопавање положаја модерне Русије кроз историју. Овде треба тражити корене те кампање на коју ми одговарамо и наставићемо да одговарамо. Предратни период је далеко компликованији и многозначајнији, него што се труде да то представе наши непријатељи. Одговорност исте те Пољске, па и низа других европских држава за распиривање рата је такође велика.

Јесте ли приметили да о томе не говоре учесници конференције на Јалти и државе победнице, већ друге државе?

— Нажалост, и они се укључују у ту полемику. Француски председник Емануел Макрон је недавно изјавио како види покушаје Русије да се пољски народ окриви за Други светски рат…

Да, Макрон је то рекао у Кракову на Јагелонском универзитету.

— Али није тачно да Русија покушава да део кривице пребаци на пољски народ, нити да га сматра одговорним. Ми сматрамо да је одговорна пољска политичка елита — и то она пољска елита која је управљала државом 30-их година и прва закључила са Хитлером пакт о ненападању 1934. године и која се својски наметала као његова савезница, те и учествовала заједно са Хитлером у подели Чехословачке и територијално се проширила на основу Минхенског договора, када су Чехословачку предали Хитлеру. Е, ту пољску елиту ми критикујемо.

Председник Путин је о томе говорио када је подсетио на моралне и политичке иступе неких пољских активиста из тог периода који су Хитлеру хтели да поставе споменик у Варшави због „коначног решавања јеврејског питања у Пољској“. То су историјске чињенице на које Пољаци ништа не могу да одговоре и покушавају да све свале на пакт Рибентроп-Молотов. Узгред, Макрон није рекао да је Русија одговорна за почетак Другог светског рата, већ је хтео да појасни како није сагласан са оптужбама на рачун Пољске да и је и она делом одговорна — а ја мислим да јесте.

Пољска је покушала да се договори са Немачком, одбацила је било какве напоре за стварање система колективне безбедности, добила је свој део од Чехословачке након њене поделе. Постојали су и они пољски активисти који су размишљали о заједничким дејствима са Немачком, а против Совјетског Савеза. Према томе, боље да се лидери одговорних држава суздрже од учешћа у тој полемици, пре свих, лидери држава које су чиниле антихитлеровску коалицију. Подривањем темеља и норми установљених у светској политици након Другог светског рата, у чијој основи је заједничка победа над Хитлеровом Немачком, они заправо подривају и своју сопствену позицију.

Због тога ревидирање историје води измени, генерално, свих послератних приступа, свих позиција и свих статуса.

— Управо зато и сматрам да се лидери тих држава морају придржавати оне верзије која је утврђена у материјалима Постдамске конференције и у Статуту Уједињених нација. И Постдамска конференција и УН су полазили од става да постоји пет држава победница, које имају посебан положај у послератном свету, и на томе је изграђен савремени међународно-правни систем.

Претпостављам да би било паметно за лидере одговорних држава да тај систем не руше, подилазећи Варшави, Талину или Риги, а овај систем да подржавају. Други систем не постоји. Управо на тим резултатима Другог светског рата почивају Уједињене нације — једина организација која уједињује све светске државе и једина која, макар симболично, али ипак доприноси стабилности и очувању мира.