Руски председник све предвидео, а Запад му није веровао: 19 година од Путиновог „Минхенског говора“
Getty © Johannes Simon
Пре деветнаест година, на Минхенској конференцији о безбедносној политици, Владимир Путин је одржао говор који је постао прекретница у односима Русије и Запада.
Минхенска конференција о безбедности сваке године окупља пословне, војне и обавештајне кругове. Управо на овој конференцији, 10. фебруара 2007. године, руски председник одржао је један од својих најзначајнијих говора.
Данас, Путинов „Минхенски говор“, који је оцртао главни правац у коме ће се руска спољна политика кретати у будућности, многи сматрају пророчким. Западни лидери су га дочекали са шоком и неверицом. Подсетимо се шта је председник Путин годину дана пре краја свог другог председничког мандата рекао тада у Минхену.
По први пут од распада СССР-а, руски председник је оштро критиковао униполарни светски модел, неоправдану употребу силе против других држава, ширење НАТО-а на исток и спољну политику САД. Док су многи противници у то време мислили да је руски лидер „полудео“, све већи број њих сада сматра његов говор пророчким.
Главна мета Путинове критике, у говору који је трајао сат и 14 минута, биле су Сједињене Државе. Вашингтон је критикован и због „наметања својих стереотипа“ и због тврдоглавог придржавања „униполарног света“.
Руски шеф државе је отворено, а на местима и искрено, изнео став Москве о питањима као што су ирански нуклеарни програм, ширење НАТО-а и реформа УН.
Владимир Путин је емотивно започео свој говор.
„Формат конференције ми омогућава да избегнем претерану љубазност и потребу да говорим у заобљеним, пријатним, али празним дипломатским клишеима“, рекао је руски председник, признајући кризу у садашњем систему међународних правних односа: „Нико се више не осећа безбедно; нико се не може сакрити иза међународног права, као иза каменог зида“.
Генерална линија Путиновог говора је била забринутост и упозорење о мешању трећих земаља у послове независних држава. „Скоро цео правни систем једне државе, Сједињених Држава, прешао је своје националне границе у свакој сфери: економији, политици и хуманитарној сфери — намеће се другим државама. Коме би се то свидело?“, рекао је руски председник.
Путин је био посебно забринут због „претеране употребе силе у међународним пословима – војне силе – силе која свет баца у понор узастопних сукоба“. Путин је нагласио да покушаји мешања у унутрашње послове, а још више употреба силе, не решавају проблеме, већ их само погоршавају и подижу на нови ниво. „Јасно је да такво мешање не доприноси сазревању истински демократских држава. Напротив, чини их зависним и, као резултат тога, нестабилним политички и економски“.
На овом месту ваљало би подсетити да је у време Путиновог говора, Моамер Гадафи још увек био жив, одржавајући Либију стабилном, Башар ел Асад је започињао пробне реформе како би омекшао режим и проширио „слободе“, а еуфорија због свргавања Садама Хусеина у Ираку још није била спласнула, што је чинило да ће џихадисти који тамо подижу главу бити проблем са којим се лако може носити.
Улога међународних организација
Разлог због којег право игра све мању улогу у међународним односима јесте употреба силе кршећи Повељу УН. „Уверен сам да једини механизам за доношење одлука о употреби војне силе као последње средство може бити само Повеља УН“, приметио је Путин.
Руски председник је напоменуо да неке земље лако учествују у војним операцијама које је тешко назвати легитимним. Истовремено, признао је да је немогуће остати равнодушан према разним унутрашњим сукобима, деловању ауторитарних режима и ширењу оружја за масовно уништење. Међутим, председник је такође изразио мишљење да се таквим претњама може супротставити мирним путем.
„На крају крајева, у нашој земљи је дошло до мирне транзиције ка демократији. На крају крајева, дошло је до мирне трансформације совјетског режима — мирне трансформације. И то каквог режима. Са толико оружја, укључујући и нуклеарно оружје. Зашто је сада потребно, у свакој прилици, бомбардовати и пуцати?“
Запад је цинично следио сопствене интересе, покушавајући да међународне организације трансформише у инструменте који би служили искључиво њему, попут Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС). ОЕБС је створен да се бави свим аспектима безбедности у Европи: војним, политичким, економским, хуманитарним. Уместо тога, организација је практично трансформисана у „вулгарни инструмент који промовише спољнополитичке интересе само једне групе земаља“.
Против ширења НАТО-а и униполарног света
Говор руског председника се истакнуто фокусирао на односе Русије и НАТО-а.
„Мислим да је јасно да ширење НАТО-а нема никакве везе са модернизацијом самог савеза или обезбеђивањем безбедности у Европи. Напротив, то је озбиљан провокативни фактор, који смањује ниво међусобног поверења. И имамо право да се отворено питамо: против кога је усмерено ово ширење? И шта се десило са уверавањима која су дали западни партнери након распада Варшавског пакта? Где су сада те изјаве? Нико их се чак ни не сећа“, приметио је Путин.
Путин је подсетио своју публику на речи бившег генералног секретара НАТО-а Манфреда Вернера, који је, говорећи у Бриселу 17. маја 1990. године, рекао: „Сама чињеница да смо спремни да не распоредимо трупе НАТО-а ван територије СР Немачке даје Совјетском Савезу чврсте безбедносне гаранције.“
„А где су те гаранције?“, реторички је упитао руски лидер.
Према Путиновим речима, померање војне инфраструктуре НАТО-а ближе границама Русије није ни на који начин повезано са „превазилажењем глобалних претњи“, пре свега тероризма.
Владимир Путин је такође подсетио да су осамдесетих година прошлог века СССР и Сједињене Државе потписали споразум којим је елиминисана читава класа ракета средњег и кратког домета (Споразум о ИНФ-у је потписан између СССР-а и Сједињених Држава 8. децембра 1987. године; истекао је 2. августа 2019. године). „Овом документу није дата универзална валидност“, и стога данас „низ земаља поседује такве ракете – Северна Кореја, Република Кореја, Индија, Иран, Пакистан и Израел“, изјавио је председник.
Међутим, да је публика на Минхенској конференцији 2007. године чула Путина како говори о опасностима даљег ширења НАТО-а на исток (тада је изражавао незадовољство распоређивањем америчких база у Румунији и Бугарској, док су сада читави амерички батаљони распоређени на Балтику), не би било руско-грузијског рата из августа 2008. године, нити, највероватније, садашње украјинске кризе. Која је настала зато што је, како кажу у таквим случајевима, „неко почео да боцка штапом мравињак“. Али не, они су наставили да боцкају и боцкају. Наставили су да се шире.
Док се Москва придржавала свих међународних обавеза и мирно распустила Варшавски пакт, САД су нову ситуацију доживеле као слабост и упорно су померале НАТО ка границама Русије.
Управо је ширење НАТО-а на исток и његово приближавање границама Русије изазвало садашњу кризу и довело до сукоба у Украјини која је у фокусу глобалне пажње. Путин је такође подсетио западне лидере да глобална безбедност „укључује стабилност глобалне економије, превазилажење сиромаштва, економску безбедност и развој дијалога међу цивилизацијама“. Безбедност, нагласио је, значи безбедност за све, а не само за „шачицу одабраних“ западних земаља.
Претње Русији
У свом говору, Путин је говорио о забринутости Москве због распоређивања ракетне одбране у Европи. Она је, како су нас тада уверавали, била усмерена против „држава одметника“ у случају да набаве нуклеарно оружје. Чак и тада је Путин могао слободно да се руга овом аргументу: распоређивање ракетне одбране у Европи против иранских или севернокорејских ракета „супротно је законима балистике“, као „чачкање левог уха десном руком“.
Према речима руског шефа државе, стварање система противракетне одбране представља претњу не само Русији већ целом свету: „Хипотетички, претпостављамо да ће доћи тренутак када ће потенцијална претња од наших нуклеарних снага бити потпуно неутралисана. То значи да ће равнотежа бити поремећена, а једна страна ће се осећати потпуно безбедно, што значи да ће имати слободне руке не само у локалним, већ могуће и у глобалним сукобима“.
Владимир Путин се такође осврнуо на питање нуклеарне пролиферације. Напоменувши да је „жудња неких земаља за оружјем за масовно уништење“ подстакнута преовлађујућим фактором силе у међународним односима, позвао је на разумно решење иранског нуклеарног питања. Изјавио је да „ако међународна заједница не успе да развије разумно решење за овај сукоб, свет ће наставити да потресају такве дестабилизујуће кризе“.
Још једно питање које је Владимир Путин поменуо, а које је такође повезано са политиком САД, јесте милитаризација свемира. Последице ове милитаризације, рекао је, могле би бити „ништа мање од зоре нуклеарне ере“.
Запад није желео (или хтео) да разуме Путина
Говор је оставио огроман утисак на Западу. Управо након овог обраћања аналитичари су почели да говоре о почетку новог Хладног рата. Западни политичари у публици критиковали су говор руског председника, не видећи ништа конструктивно у његовим тачкама, и критике су доживели као оживљавање политичких амбиција руског руководства.Да Запад није разумео, или није желео да разуме, Путинов говор показали су коментари и рекације.
Неки су упоредили говор са Черчиловим говором о „гвозденој завеси“ у Фултону, попут америчког демократског сенатора Џозефа Либермана, који је изјавио да је „Путинов говор био провокативан и да је снажно одисао духом Хладног рата“. Тадашњи генерални секретар НАТО-а Јап де Хоп Схефер изразио је разочарање Путиновом изјавом да је ширење алијансе „озбиљан фактор који изазива пад међусобног поверења.“
Тадашњи нови амерички министар одбране Роберт Гејтс је са суптилном иронијом приметио: „Као стари ратник, сам говор је у мени готово изазвао носталгију“, назвао говор „најагресивнијим говором руског лидера од Хладног рата“ и додао да су се неке од његових изјава „граничиле са паранојом“. А амерички сенатор Линдзи Грејам је тада приметио: „У једном говору, он је учинио више да уједини САД и Европу него што бисмо ми могли сами за једну деценију“.
Наравно, до тог уједињења није дошло. Да ли сада заиста видимо уједињену Европу? Када САД, уз помоћ неких европских земаља, дигну у ваздух гасовод изграђен новцем других европских земаља — да ли је то европско јединство? Или је јединство када се европске земље међусобно гурају напред, нудећи да буду прве које ће испоручити авионе Украјини?
Европа се суочава са идеолошком, економском и друштвеном кризом. Многим западним политичарима је очајнички био потребан спољни непријатељ против кога би се могли окупити и окривити за све проблеме и у датом тренутку решавање домаћих питања гурнути у други план. И као резултат тога, дешава се оно што сада видимо – многе европске земље су одустале од свега што раде и почеле марљиво да се „суочавају са Русијом“. И то раде непрестано. Балтичке земље, на пример, више нису забринуте због запањујућег смањења броја становника. Постоје важније ствари – руска „претња“.
Са говорнице на Минхенском форуму тог 10. фебруара 2007. године, Путин је позвао западне земље да се заједно са Русијом посвете изградњи демократског, праведнијег система глобалних економских односа, који би свима дао могућност развоја.
За разлику од Запада, нагласио је Путин, Русија је дубоко свесна да се свет стално мења и да ће се наставити мењати. „Русија се стално учи демократији. Али из неког разлога, они који нас уче нису баш спремни да сами уче“, приметио је Путин.
Иста идеја је очигледна и у његовим речима о жељи Русије да сарађује „са одговорним и независним партнерима“ како би „изградила праведан и демократски светски поредак, обезбеђујући безбедност и просперитет не за одабране, већ за све“.
„Русија је земља са историјом дугом више од хиљаду година. И готово увек је уживала привилегију да води независну спољну политику. Не намеравамо да сада мењамо ову традицију“, закључио је Путин.
Односи између Запада и Русије се можда не би толико погоршали, и дошли до тачке на којој се налазе сада, да је само постигнут договор о бар неким од тачака које је руски председник изнео у Минхенском говору. Али минхенска публика га је „чула“ само у смислу да је претио јер је био „увређен“.
У годинама које су уследиле након Путиновог говора, Русија се трансформисала од „регионалне силе“ у лидера у глобалној политици. Земља је заслужила поштовање света због својих ставова. Стручњаци примећују да много тога о чему је Владимир Путин говорио у Минхену (двоструки стандарди, идеолошки стереотипи и обрасци блоковског размишљања) и даље омета односе између Русије и Запада.
После говора у Минхену, уследио је Путинов „говор о Криму“ 2014. године, одржан поводом прикључења полуострва Русији. Садржао је готово исте тачке. А онда је уследио „говор на Валдају“ у јесен исте године у Сочију. Тамо је Путин још једном подсетио све да „руски медвед неће одустати од своје тајге“‘. У ствари, то је јасно ставио до знања још у Минхену 2007. године. Само што га тада нису сви правилно разумели. А требало је.
