Експерт, ипак, не искључује могућност слања војног контигнета у Никарагву у будућности, с обзиром да се Русија налази – не својом вољом – у стању новог Хладног рата са Западом, који намеће Москви санкције, отвара војне базе, јача војну инфраструктуру у близини руских граница и увлачи нове земље, руске суседе – Шведску и Финску – у НАТО.

„Са становишта здравог разума, ако нам Запад, а пре свега Америка, прави проблеме, јасно је да треба диверзификовати наше везе, јачати везе са незападним земљама, са земљама Азије, Африке и, наравно, Латинске Америке… Ако је Кавказ за нас ‘меки трбух Русије’, онда је Латинска Америка то исто за САД. Додуше, они то не зову ‘меким трбухом’, него двориштем“, каже Блохин.

Експерт оцењује да би распоређивање руске војске не само у Никарагви, већ и у Венецуели и на Куби значајно повећало утицај Русије и ослабило САД.

„Подсетићу, САД су се повукле из Договора о ракетама средњег и великог домета и сада те ракете могу да инсталирају у близини наших граница. Ми такође треба да одговоримо на то, а наведене земље могу бити наше платформе“, рекао је Блохин, коментаришући вест да је председник Никарагве Данијел Ортега дозволио распоређивање руских трупа, бродова и војне авијације у републици у хуманитарне сврхе, почев од друге половине 2022. године.
Такође, Оружане снаге Русије док се налазе на територији Никарагве, имају право „да учествују у вежбама и у операцијама пружања хуманитарне помоћи и мисијама трагања и спасавања у ванредним ситуацијама или природним катастрофама“.

Јегор Лидовској, генерални директор Латиноамеричког центра „Хуго Чавез“, оцењује да је одлука Никарагве оправдана, с обзиром да су пре неколико година у тој земљи одржани масовни протести против легитимно изабраног председника Данијела Ортеге, који су били организовани уз подршку САД, локалних радикалних струја и нарко картела.

Он напомиње да је Никарагва једина земља која је на Криму отворила своје дипломатско представништво тј. конзулат. Није само на речима признала Крим, као многе друге земље, већ је започела активан рад на интеграцији са Кримом. То изазива огромно незадовољство САД, каже експерт.

Лидовској прецизира да овај Ортегин закон дозвољава присуство представника оружаних снага бројних држава у тој земљи, укључујући Венецуелу, Гватемалу, Хондурас, Доминиканску Републику, Кину, Мексико, Салвадор и САД, а не само Русије.

„Шта се подразумева под хуманитарним циљевима? То значи да ако се, на пример, догоди нека природна катастрофа, која је прилично честа у Централној Америци, попут поплава, вулканских ерупција, земљотреса, онда на захтев владе Никарагве ове земље могу послати своју војску да помогне Никарагви у критичној ситуацији“, наводи Лидовској.

Експерт напомиње да се овде ради о рутинској, годишњој процедури доношења закона у Никарагви о привременом допуштању присуства страних војника на њеној територији, у циљу развоја сарaдње у различитим областима, укључујући реаговање у хуманитарним и ванредним ситуацијама, супротстављање организованом криминалу и трговини наркотицима, али да неколико држава има повлашћенији положај.

„Реч је о Венецуели, Мексику и Русији, које на захтев Никарагве не само да могу да имају неки ограничени број војника у тој земљи, већ могу да распореде своје ратне бродове, војну опрему, на ротационој основи, како би се, између осталог, борили против криминала на територији Никарагве, укључујући њене приобалне воде Тихог океана. Дакле, ово озбиљно проширује могућности Русији“, додао је експерт.

Он истовремено наглашава да овај закон иде у прилог Никарагви, пошто је то „нека врста заштите од могућег државног пуча“, јер би Никарагва могла да тражи помоћ од тих земаља. То је нека врста „противотрова“ за САД, које се славе демократијом и организовањем обојених револуција.

Лидовској напомиње да Русија већ има своје војно представништво у Никарагви и наглашава да овај закон не подразумева војну базу, већ предвиђа руско војно присуство које ће бити потребно ако у будућности започне светски рат.

Према његовим речима, хипотетички посматрано, ако би дошло до великог рата, онда би Никарагва била на удару и та земља би могла да затражи помоћ од Москве, а Русија би могла да са територије Никарагве војно одговори агресору.

„Наравно, мислимо на САД. Ово је потпуно екстремна опција и не мислим да ће се то на било који начин десити у блиској будућности, али је овде важна сама законска могућност таквог руског присуства у Никарагви, јер је то додатни адут у нашим рукама. Друго, ово је, у принципу, отрежњујући фактор за агресивну политику САД. Ма, колико се они хвалили својим снагама, јасно је да се плаше директног сукоба са Русијом и хтели би да га избегну, јер њихова привреда није тако јака, како то покушавају да представе, а такав сукоб неће преживети ни војно, ни економски. Стога је ово додатно осигурање од могуће ескалације“, каже Литовској.

Дипломатски односи између СССР-а и Никарагве успостављени су још 1944. године. Током Хладног рата, Совјетски Савез је сандинистичкој влади пружио велику политичку, економску и војну подршку и помагао да формира регуларну војску. Влада те државе сваке године доноси закон који се односи на страно војно присиство на територији Никарагве.

Почетком деведесетих година догодиле су се политичке и економске промене у обе земље, које су довеле до пада односа, а крајем прошлог века контакти и сарадња између Русије и Никарагве су обновљени и наставили су да се развијају.

Никарагва доследно подржава политику Русије у међународној арени. Тако је република постала друга држава после Русије која је 2008. признала независност Абхазије и Јужне Осетије, а 2014. године – легалност референдума, услед којег је полуострво Крим поново уједињено са Русијом.

Недавно је председник те земље Данијел Ортега оптужио САД за империјализам, истичући истовремено да САД доживљавају „тренутак шизофреније“, желећи да потчине Русију, Кину и цео свет, не схватајући да је то немогуће, док је министар спољних послова Никарагве Денис Монкада Колиндрес подржао Москву, рекавши да Русија, попут Ирана, Сирије и Кине, има право на заштиту своје територије од војне експанзије САД и НАТО.

Тесне везе између Никарагве и Русије у последње време посебно забрињавају Вашингтон. Један број утицајних америчких медија и експерата оцењује да је таква сарадња штетна за САД и да јача позицију Русије у Централној Америци. Један од коментара је да су односи Русије са Никарагвом чврсто укорењени у геополитици, а да Русија показује глобални утицај упркос напорима САД и Европе. Озбиљније последице тих односа, између осталог и јачање присуства Русије у Латинској Америци, представљају претњу демократији, безбедности и регионалној стабилности на западној хемисфери.

Такође, наводи се да би САД „могле да се суоче са потенцијалним проблемима јер би Русија могла да закључи споразуме са Никарагвом који би јој омогућили да своја средства и снаге смести у двориште САД“, док Никарагву називају „најпоузданијим политичким и војним партнером Русије у региону“.

„Вашингтон пост“ је, рецимо, објавио чланак под насловом „Никарагва је нови најбољи пријатељ Русије у Латинској Америци. САД морају да одговоре“.

С друге стране, Лидовској истиче да руска војна база у Никарагви није потребна, јер Русија има оружје дугог домета које може муњевито и прецизно стићи до циља, чак и другог континента.

„Оно што нам овај закон дозвољава јесте то да нам даје могућност, између осталог, да уз сагласност Никарагве са њихове територије нападнемо САД у случају директне агресије Америке на Русију. Мислим да ова опција свима одговара, па база и није потребна“, каже експерт.

Уосталом, додаје Лидовској, страна војна база подразумева ограничење суверенитета Никарагве, на шта она не би хтела да иде, а с друге стране, Русија не тражи такво ограничење суверенитета, јер се Русија по међународној политици много разликује од САД, због чега је, заправо, воле многи људи у Латинској Америци, Африци и арапском свету.

Он сматра да би такав захтев из Никарагве уследио у случају трећег светског рата.

„Ако се, ипак, догоди трећи светски рат, а то би би директан ватрени сукоб од кога ће зависити судбина целог света, онда ћемо добити такав захтев из Никарагве“, закљчио је Лидвоској.