Руска црква на удару у Летонији: Запад „чисти“ све трагове руског, помоћ стиже и од НАТО филијале

Иза настојања летонских политичких структура да православна цркву Летоније отргну од РПЦ, у чему запажену улогу имају и специјалне службе ове земље, крије се план Запада – промена идентитета свих православних Руса који живе ван граница садашње Русије. По моделу Украјине, очекивања од Цариграда као НАТО филијале су велика.

Правни историчар Зоран Чворовић овако коментарише предлог који је председник Летоније упутио парламенту за измену постојећег закона којим се утврђује статус тзв. Летонске православне цркве, а заправо аутономне цркве у оквиру Московске патријаршије.

Из угла европских стандарда када је у питању слобода вероисповести ово је најбруталнији пример нарушавања важећих стандарда, а са аспекта планова Запада – ударац који треба да резултира распарчавањем Руске православне цркве која покрива руске историјске земље на простору бивших совјетских република.

Држава би да буде „мајка црква“

Чворовић подсећа да је летонска држава још 2009. донела закон провокативног назива у којем је православну цркву у Летонији назвала Летонском православном црквом без додатка Московска патријаршија. Међутим, додаје, према постојећем закону остављено је право цркви да своје устројство организује према канонском праву.

„Држава не може да се меша у питања идентитета цркве, световно речено, фирмом под којом једна црква делује у једној држави. Према постојећем закону, летонска држава се није мешала у канонску везу која постоји између Летонске митрополије и Московске патријаршије. Наиме, Црква има право на тзв. самоодређење, да сама одреди свој идентитет, па тако у овом случају само Московска патријаршија као мајка црква може да додели аутокефалност ЛПЦ и само црква, клир и верни народ могу да одреде сопствени идентитет, којој цркви припадају.“

Није ЕУ никакво царство права и правде

Покушај да се држава Летонија наметне као неко ко додељује аутокефалију цркви Чворовић категорише као драстично нарушавање начела секуларности на којем почива и летонски устав:

„Ово је одличан показатељ грађанима Србије који још увек имају заблуде да је ЕУ некакво царство права и правде у којем су загарантована људска права. Биће занимљиво да видимо каква ће бити реакција органа ЕУ после оваквог драстичног нарушавања начела секуларности и слободе вероисповести али и реакција Суда за људска права Савета Европе у Стразбуру.“

У условима трећег светског хибридног рата

Иза свега, не сумња наш саговорник, крије се план Запада да се у свим бившим републикама СССР оснују аутокефалне цркве, у чему ће, као у случају Украјине, главну улогу имати Цариград као средство притиска и спровођења воље колективног Запада у црквеним стварима.

У условим трећег хибридног светског рата који се води између Русије и колективног Запада, колективни Запад очигледно а самим тим и Цариградска патријаршија нису задовољна ни најширим аутономним статусом који је 90-тих година Московска патријарпшија доделила Летонској православној цркви.

„Наиме, првојерарха ове цркве, митрополита, бира локални Сабор а потврђује руски патријарх. Ни додељивање тако широке аутономије није било довољно да утоли апетите Запада коме је циљ да потпуно подвргне промени идентитета све православне Русе који се налазе ван граница садашње Руске Федерације,“ истиче Чворовић.

Притисци на митрополита Александра

Јасно је, каже наш саговорник, да се све ради по угледу на лажни сабор који је одржан у Кијеву и који је покушао да прогласи одвајање УПЦ од Московске патријаршије с том разликом што је овде улогу преузела држава јер очигледно да Запад још увек нема упоришта у клиру аутономне Летонске цркве.

„Према писању познатог руског православног аналитичара Кирила Фролова, тренутно се врши притисак од стране специјалних служби безбедности Летоније, и од стране Цариградске патријаршије, на летонског митрополита Александра Кудрјашова да пристане на овакав пројекат одвајања од Московске патријаршије. Пред њим је избор: или да прихвати модус вивенди са русофобским структурама, или да пође примером свештеномученика ришког и летонског митрополита Јована који се супротставио истом таквом покушају летонских нациста.“

Летонски случај, упозорава на крају Чворовић, важан је и из угла проблема са којима се суочава и СПЦ када је у питању њено деловање и покушаји да се у бившим југословенским републикама установе аутокефалне цркве.