РУСИЈА СЕ ВРАЋА СЕБИ: Повратак светиња Московског Кремља

Московљани су већ навикли на садашњи изглед Спаске куле Кремља и ни из далека се не сећају сви да је пре неколико година другачије изгледала. У августу 2010. године православци су поново добили икону Спаса Смоленског на капији, коју је деценијама скривао дебели слој малтера. Њено спасење и обнављање су заиста били чудесни.

Дана 26-27. априла 2010. године после контролног скидања слоја малтера и испитивања на даљину у кивотима Спаске и Никољске куле Московског Кремља испод слоја бетониране металне мреже на удаљености од 4-5 сантиметара од иконе откривени су добро очувани иконописни ликови Спаса Смоленског и светог Николаја Чудотворца, или како се од давнина називао у Русији – Николаја Можајског «с градом».

Главна кула

У периоду 1462-1464. године, недуго пре потпуне реконструкције зидина и кула Московског Кремља за време великог кнеза Ивана III руски градитељ и скулптор В.Д. Јермолин је реконструисао старе делове бедема од белог камена од Свиблове куле до Боровицке капије. Обновио је и Фроловску (данас – Спаску) капију, надоградивши цркву Светог Атанасија и украсивши је каменим, богато изрезбареним рељефима који су приказивали покровитеље московских кнезова – светог Георгија Победоносца и Димитрија Солунског. Ови рељефи су уникати, изузетно ретки споменици у староруској култури и судећи по фрагменту који се чува у Третјаковској галерији, одликују се изузетном хармонијом приказа.

У савременом изгледу Спаске куле преовладавају стилизовани готски прикази с ажурном декоративно чипком од белог камена, која је карактеристична за московску архитектонску традицију. Појавили су се у XVII веку, кад су надограђени горњи нивои куле. Али је кула од давнина била украшена декоративним малим пирамидама од белог камена и каменим скулптурама људи које су Московљани прозвали «балвани», и стилизованим фигурицама дивљих животиња. Овде су се налазили белокамени рељефи Георгија Победоносца и «темељне» спомен-плоче с натписима на руском и латинском језику.

За време изградње нове Спаске куле од цигле архитекта Пјетро Антонио Солари ју је богато декорисао старинским скулптурама. Скулптуре су се налазиле на њеним фасадама све до надградње која се одвијала 1624-1625. године за време првог цара из династије Романов – Михаила Фјодоровича. Тада су за време стварања новог уметничког архитектонског изгледа куле и подизања њених горњих нивоа и шпица фасаде нестали Јермолинови рељефи од белог камена. Скулптурни приказ светог Георгија Победоносца је демонтиран с куле и предат цркви Светог Георгија у Вазнесенском манастиру који се до свог укидања налазио на месту нове цркве Свете Катарине. А од почетка XIX века рељеф се као икона налазио у кивоту цркве Светог Михаила Малеина у истом овом женском манастиру. Тако су у току многих векова свети ликови са Спаске куле били део светиња Вазнесенског манастира у Кремљу.

Изнад капије Спаске куле 1491. године су постављене даске од белог камена на којима је латинским и словенским лигатурама написано: «Лета Господњег 6999. јула месеца по Божијој милости направљена је ова стрелница по заповести Ивана Васиљевича господара и самодршца целе Русије и великог кнеза Владимирског и Московског и Новгородског и Псковског и Тверског и Југорског и Вјатског и Пермског и Бугарског и других у 30. години његове владавине, а радио је Петар Антоније Соларио из града Медиолана» (тако се у стара времена у Москви звао Милано). Натпис не сведочи само о специјалном статусу ове куле у Кремљу, већ и о најдубљем поштовању кнеза према позваном архитекти. Појава оваквог спомен-знака је сама по себи реткост за старе московске грађевине.

Спаска кула се вековима сматрала главним церемонијалним улазом у Московски Кремљ. Кроз њу су у Кремљ улазили руски самодршци ради свечаног обреда венчавања на царство, почевши од Михаила Фјодоровича, све до Николаја II. Кроз њу су ишле кремљовске литије, изношене су свете иконе и мошти до храма Покрова Пресвете Богородице на Рву за време великих црквених празника.

Овде се у претходним вековима одвијала церемонија «процесије на магарету» у којој су учествовали руски цар и патријарх. Почињала је у Успенској цркви на Саборном тргу Московског Кремља и завршавала се у Покровском храму на Рву, после чега би се Његова Светост патријарх попео на простор за народно окупљање код Спаске куле, освећивао је воду и кропио њом зидине Кремља.

Преко Црвеног трга и Спаске капије у Кремљ су уношене изузетно поштоване светиње: икона Богомајке из Владимира, иконе Спаса Нерукотворног из Вјатке и Благовести Богородице из Великог Устјуга.

Много векова Московски Кремљ је за руски народ био православна манастирска светиња. Кроз Спаску капију се могло ући само пешице и непокривене главе. А оне који би прошли кроз капију не скидајући капу народ би приморавао да направе 50 метанија испред иконе Спаса Смоленског на капији, која је постављена изнад пролаза Спаске куле из правца Црвеног трга.

Обичај да се испред Спаске капије скида капа потврђен је законом – указом цара Алексеја Михајловича Тишајшег. Ова пракса се односила на све слојеве, независно од рода и чина. «Ломио је капу», односно скидао ју је с главе пред иконама са Спаске куле и господар целе Русије лично.

Здесна и слева од Спаске куле с њеног спољашњег дела налазиле су се две мале капеле – Великог Совјета Отркровеније и Великог Совјета Ангел при Спаској капији. Обе капеле су припадале Покровској цркви и биле су познате у народу по копијама најпопуларнијих и најпоштованијих икона из храмова и цркава у Кремљу – Смоленске иконе Богомајке из Главне Успенске цркве и лика Спаситеља са фигурама Сергија Радоњешког и Варлаама Хутинског. Средином 20-их година прошлог века капеле су срушене, а судбина светих икона ни дан-данас није позната.

Првобитни назив – Фроловска – кула је добила по имену цркве Светог Фрола и Лавра која се налазила у близини. А капија се у народу називала Јерусалимском, јер је у прво време кроз њу традиционално пролазила патријарашка поворка до Московског Јерусалима – храма Покрова Богородице на Рву, који је у народу прозван храмом Василија Блаженог. Притом је симболично Голгота на Црвеном тргу постало Лобно место које није симболизовало само свету гору, већ је представљало и место са којег су се руском народу обраћали руски цареви и где су се објављивала најважнија државна документа.

Назив главне куле у Кремљу на који смо ми навикли највероватније потиче од иконе Свемилостивог Спаса Смоленског, која је постављена на њеној фасади из правца Црвеног трга у сећање на припајање Смоленска Московској кнежевини. Ипак, могуће је да је ова кула добила назив по икони Спаса Нерукотворног која је 1658. године постављена у горњем делу кивота од белог камена изнад капије за пролаз кола с унутрашње стране Кремља.

Исте године је донет царски указ о промени назива кула у Кремљу. На пример, данашња Оружејна кула се звала Колимажна, а данашња Петровска – Угрешка, Тројицка – Знаменска, Угаона Арсеналска се звала Собакина кула, по имену бољара Собакиних, који су поред ње имали подворје. Од тада је кула добила званични назив Спаска.

Као и друге куле, Спаска је представљала део одбрамбеног система Московског Кремља. Али у случају да непријатељ продре до бедема тешка гвоздена врата су се затварала и кула је постајала мала самостална тврђава која је могла да издржи и врло опасан јуриш. Становници старе Москве који су кулу називали почасним именом Спаска, овом називу су додавали још један смисао. Ради се о томе што су у случају опасности од непријатељске офанзиве управо кроз ову капију у Кремљ могли да уђу становници Китај-города сачувавши ако не своје куће (по правилу, непријатељ је приликом опсаде спаљивао Посад (предграђе)), бар главне материјалне вредности и сопствени живот. Тако да су јединствене одбрамбене могућности Спаске цитаделе често гарантовале Московљанима спасење у случају неочекиваног непријатељског напада.

Светиње Спаске куле

На Спаској кули се налази икона на којој је приказан лик Исуса Христа са свецима који Му се моле – преподобним Сергијем Радоњешким и Варлаамом Хутинским. Не зна се кад је ова фреска тачно насликана, али није настала пре средине – друге половине XVII века. Можда је по овој икони названа кула која је раније носила назив Фроловска.

Нису се сачували тачни подаци о томе кад су насликане иконе Свемилостивог Спаса и Печерска икона Мајке Божије. По речима генералног директора музеја Московског Кремља Јелене Гагарине, први пут се њихово постојање помиње у XVI веку.

«Постоји споменик који се зове ‘Књига избрања на царство’, која је написана у време цара Алексеја Михајловича. И тамо постоји приказ Спаске куле с иконом на бедему. Од тада рачунамо време њеног постојања,» – рекла је Гагарина.

За време опсаде Москве 1521. године од стране Махмет-Гиреја једна монахиња је имала виђење: литија је ишла кроз Фроловску капију с московским светитељима Петром, Алексијем и Јоном и ростовским Леонтијем, који су носили Владимирску икону Мајке Божије. Преподобни Сергије и Варлаам су почели да преклињу светитеље да моле Богородицу да се заступи за људе пред Богом. Виђење се прочуло у народу. И заиста, Махмет-Гиреј је ускоро одступио Москве.

Цар Алексеј Михајлович је 1637. године наредио да се «због старости» лик Спаса Нерукотворног и преподобне Богородице поново наслика. За време пожара 1737. године лик Спаситеља је био у великој мери био захваћен ватром, али је следеће године обновљен.

Кивот иконе Спаситеља направљен је од белог камена, имао је дрвену изрезбарену ризу са специјалним стакленим рамом који је штитио икону од прашине и влаге.

Године 1812. кивоти изнад икона који су били значајно оштећени услед експлозија у Кремљу постављеним од стране Наполеонове војске која се повлачила из града били су оштећени, а обновљени су 1813. године. У годинама 1851. и 1866. обновљена је и делимично поново насликана икона Спаситеља, као и рам око ње.

Последње обнављање иконе Спаситеља (опран је насликани део, очишћена је и рестаурирана риза, поново су позлаћени рам и истурени део и обојена је настрешница изнад иконе) било је обављено 1896. године поводом церемоније крунисања цара Николаја II.

До 1918. године Смоленска икона Спаситеља је изгледала на следећи начин: била је насликана на зиду, на слоју малтера уљаним бојама. Спаситељ је приказан како стоји, Његова десница с прстима у благослову окренута је надоле, а у левој руци држи Јеванђеље, отворено на речима: „Рече Господ ко пришедшим к Њему јудеом: Аз јесам двер: Мноју, ашче кто војдет, спасетсја.“ („Рече Господ Јеврејима који су дошли код Њега: Ја сам врата: Ако неко уђе кроз Мене, спасиће се.“) Пред стопе Спаситеља пали су преподобни Сергије (с леве стране) и Варлаам (с десне). Лик Спаситеља је био покривен оковом. У горњим угловима иконе су два анђела у лету: анђео с десне стране у руци има крст, а анђео који се налази на левој страни држи копље. Изнад иконе је троугао који сија с натписом „Бог“ у средини. Икона има златну позадину. Око иконе је био дрвени изрезбарени позлаћени кивот са стаклом.

Икона се последњи пут помиње нешто пре 30-их година ХХ века, тада је донета одлука о томе да треба да буде покривена и како се сад испоставило, конзервирана је, односно практично је сакривена испод мреже од малтера. Истовремено је покривена и икона светитеља Николаја (Николаја Можајског) на Никољској кули.

Стручњаке је на опрез навела чињеница да није било документованих потврда о томе да су иконе уништене. Тридесетих година ХХ века совјетски рестауратори су одлучили да не уништавају старе иконе, затворили су их металном мрежом, покрили су мрежу слојем малтера и одозго осликали црвеном бојом. То се није помињало нигде у документима, иако су рестауратори водили свакодневне и врло детаљне записе у дневнику.

«Управо зато што су рестауратори желели да сачувају иконе нису ни помињали да је ту било неких икона. Иконе нису биле уништене, нису биле исечене, већ су биле једноставно затворене,» – рекла је Гагарина.

Дакле, не зна се тачно ко је сакрио иконе.

Због тога су крајем априла 2010. године сондирани кивоти Спаске и Никољске куле, и потврђено је да су се иконописни прикази сачували испод слоја малтера. Приликом пробног фрагментарног скидања слоја малтера у кивотима Спаске и Никољске куле 26-27. априла 2010. године откривене су старе иконе које су се сачувале у задовољавајућој мери. Слој малтера и монтажна мрежа налазе се на 40 милиметара од површине фресака, а између њих је слој ваздуха. Испоставило се да су се иконе врло добро сачувале захваљујући стручној конзервацији коју су извршили непознати мајстори у Стаљиново време.

«Осликани део је уредно и професионално затворен, што говори о томе да су икону затварали професионални рестауратори,» – истакао је главни рестауратор МНРУУ Сергеј Филатов.

Икона на Никољској кули

Ова икона светитеља Николаја датира с краја XV – почетка XVI века. За време борби у октобру 1917. године икона изнад капије је у великој мери оштећена у пределу десне руке светитеља. Радови на рестаурацији поново обретене иконе на Никољској кули такође су завршени 2010. године.

На Никољској кули је више векова постојала фреска која приказује Николаја Чудотворца. Овај приказ Николаја Можајској највероватније потиче с краја XV или почетка XVI века. Икона се налази изнад капије за пролаз кола и окренута је ка Црвеном тргу на Никољској улици Китај-города. Може послужити као пример изванредног квалитета и постојаности старих фресака. За време повлачења Фанцуза из Москве 1812. године кула је минирана. Цео њен горњи део се срушио, али се без обзира на страшан потрес услед експлозије фреска практично потпуно сачувала и није се распала.

У октобру-новембру 1917. године, за време јуриша на Кремљ ова фреска је оштећена мецима и гелерима, који на срећу нису покварили фигуру свеца који је на њој приказан. У току рестаурације фреске која је обављена 1918 године откривено је да је поново насликана у XVII веку и још једном у XIX веку уљаним бојама које су рестауратори уклонили.

Икона на Никољској кули је страдала и у дане празника кад су се по традицији сваке године овде на Никољдан служили молебани у присуству великог броја људи. Очевици су описивали како су 1918. године богомолници растерани, а преко иконе је окачена црвена застава. Али се следећег јутра за време молитве платно поцепало и пало је на земљу. Вернике који су били одушевљени због ове појаве бољшевици су растерали, многе су убили и ранили, а у икону су пуцали из пушака, а да притом ниједан метак није погодио лик светитеља. Познати рестауартор Игор Грабар је 1927. године на једном предавању рекао да је икона 1918. године рестаурирана; тада је откривено да је цела «поново осликана у XVIII веку и још једном у XIV веку уљаним бојама које су биле уклоњене».

У рестаурацији у XXI веку је откривено да испод фреске постоји друга, старија. Приликом чишћења каснијих слојева откривена је дивна, одлично сачувана фреска с краја XV или почетка XVI века која је и била конзервирана. У обнављању иконе помогла је њена фотографија коју је патријарх Тихон тајно послао адмиралу Колчаку вођи Белог покрета на Уралу и у Сибиру. Неколико деценија касније снимак су у Русију донели руски емигранти.

Никољску кулу у Кремљу високу 70 метара и украшену чипкастим орнаментом од белог камена подигао је Пјетро Антонио Солари 1491. године. Она излази на северни део Црвеног трга према Историјском музеју. Од ње води улица, која се тако и назива – Никољска.

Икона на Никољској кули откривена је 2010. године. Патријарх Московски и целе Русије Кирил предводио је свечану литију од Казанског храма на Црвеном тргу до Никољске куле, служио је молебан и окропио је икону светом водом.

Повратак реликвије

Новом обретењу иконе изнад капије на Спаској кули у Кремљу посвећена је свечана церемонија 28. августа 2010. године кад сви православци славе празник Успења Богородице. Патријарх Московски и целе Русије Кирил у рано јутро је служио празнични молебан у главној светињи Кремља – Успенској цркви, а затим је дошао како би извршио обред освећења поново обретене иконе Спаса Смоленског на Спаској кули у Кремљу.

«То је, наравно, сасвим посебна ситуација – прво чудо,» – рекао је о «повратку» иконе шеф државе. По његовом мишљењу, «био је то подвиг људи који су ризикујући сопствене главе сачували за нас иконе». «И то што су оне на чудесан начин обретене за нашу земљу, за Москву и за Кремљ, представља апсолутно изузетан догађај,» – уверен је Медведев.

По његовом мишљењу треба се сећати «свих оних који су подржавали и помагали обнављање ових икона, укључујући и оне који су у време које је било веома тешко за нашу земљу, у периоду безбожништва и великих тешкоћа, сакрили ове иконе ризикујући не само своја радна места, већ и животе, и који су ово чудо сачували до дана данашњег за оне људе који су буду долазили у Кремљ, који се буду дивили икони која штити Москву, Кремљ и све нас».

«Сигуран сам да од тренутка обретења и освећења ових икона и успостављања праведности, наша земља добија додатну заштиту, дакле и сви овде присутни, сви они који се моле и сви они који воле нашу земљу,» – изјавио је Медведев.

Симболично је да се на Москву после вишедневне суше пролила дугоочекивана киша. Тог лета су од пожара настрадали центар Русије и Приволжје.

Патријарх Московски и целе Русије Кирил се попео до иконе изнад капије, служио је молебан и освештао је поново обретену икону Спаса Смоленског на Спаској кули. После тога Свјатејши је у присуству председника и православних верницика одржао пастирску беседу.

«Заиста, све ово можемо оцењивати с тачке гледишта подударности извесних историјских чињеница, а можемо покушати и да на све то погледамо у другим димензијма. На Спаској кули се појавио лик Спаситеља – то је, наравно, симбол,» – уверен је патријарх. Он је кишу на дан церемоније назвао «појавом благодати Божије».

Тајне Кремља

После дугих година и векова Московски Кремљ и даље доноси изненађења. Без обзира на будну пажњу према Кремљу, његова територија, зидине и куле вероватно чувају многе тајне, сматрају историчари. И пронађене иконе на Спаској и Никољској кули нису једина потврда за то.

Први сачувани приказ руског грба је вероватно старији него што се до данас сматрало. Он има 525, а не 518. година. До тог закључка дошли су историчари проучивши приказ двоглавог орла под једном круном који је уграђен у Боровицкој кули Московског Кремља.

Академици Сергеј Карпов (декан историјског факултета МДУ), Валентин Јањин (шеф катедре за археологију историјског факултета МДУ), Николај Макаров (директор Археолошког института РАН) и неколико њихових колега сматрају да се на Боровицкој кули налази најстарији данас познати белокамени рељефни приказ грба централизоване руске државе. Мисле да је аутор овог уметничког дела – градитељ Спаске куле Кремља Пјетро Антонио Солари. На старост грба указује чињеница да је на висини од 18 метара монтиран у Боровицку кулу, и то није могло бити учињено касније, већ управо приликом подизања објекта – 1490. године.

Данас се сматра да најстарији двоглави орао – на златном печату великог кнеза Ивана Трећег – потиче из 1497. године. Ако се хипотеза академика потврди, приказ руског грба ће «остарити» 7 година.

Тагови: Кремљ, Русија, Светиње