Русија преузима иницијативу: Да ли је украјински сукоб ушао у завршницу?

Шест месеци након почетка контраофанзиве Украјине код Артемовска (на украјинском Бахмут), операција је потпуно пропала и руске трупе су успеле да преузму иницијативу на бојном пољу.

Покренувши серију напада, руске снаге су вратиле неке од позиција које су изгубиле северозападно од града у области Берховског резервоара и поново преузеле контролу над линијом дуж железничке пруге Артјомовск-Горловка на јужном крилу, оцењује војни аналитичар Владислав Углони у тексту за РТ интернешенел.

У међувремену, украјински план, који је подразумевао офанзиву у најмање три оперативна правца: ка Мелитопољу, Бердјанску и Артјомовску је пропао. Уместо да се фокусира на један по један задатак, као што су западни стручњаци препоручивали, Кијев је раштркао своје снаге и није успео ни у једном од својих циљева. Сада су Оружане снаге Украјине принуђене да пређу са офанзивне на дефанзивну тактику.

(Пре)амбициозан план Украјине

Првобитно, амбициозни план Украјине да покрене офанзиву на Артјомовск подразумевао је акцију у најмање четири области: од Часова Јара према Клешчејевки и даље дуж јужног крила Артемовска; од Часова Јара до северне периферије Артемовска, јужно од резервоара Берховски; из Славјанска у правцу Артјомовска и Соледара; а од Северска према Соледару.

Међутим, овај план није успео због недовољног бројног стања украјинских бораца са једне стране и благовременог пребацивања руских јединица, које су замениле борце Вагнера укључене у финалне битке за Артјомовск, са друге стране.

Напади из правца Славјанска и Северска нису успели, док је јуриш на северни бок града био само делимично успешан – украјинска војска је напредовала неколико километара и исцрпела свој офанзивни потенцијал.

Украјинци су успели да преузму контролу над два села дуж линије Клешчејевка-Андрејевка-Курдјумовка, тек средином септембра, пет месеци након почетка њихове контраофанзиве на украјинска војска је наставила офанзиву на исток, успевајући да оствари тек минимално напредовање.

По свему судећи, следећи циљ украјинске армије био је да прошири контролу на источној обали канала Северски Доњец–Донбас како би стигла до јужне периферије Артјомовска и северне периферије Горловке. Отприлике у то време, у октобру 2023. године, у медијима су почеле да круже гласине о предстојећем нападу.

Руси преузимају иницијативу

Да би се супротставила овом плану, руска војска је покренула серију контранапада у близини Берховског резервоара. У својој анализи 25. септембра украјински војни аналитичари са војног портала „Дип Стејт“ навели су да на северном фронту, где је у почетку било одређених успеха, ствари нису тако добре, подсећа Углони.

„Стратешка грешка одласка на Берховку, изложену непријатељској ватри у равници, скупо нас је коштала. Сада је непријатељ тамо преузео иницијативу“, наведено је у анализи украјинског војног портала.

На основу информација које су овом порталу дали извори на фронту, „Дип Стејт“ је у октобру и новембру известио да се украјинска војска повукла са својих положаја. До 24. новембра Руси су се практично вратили на полазне тачке још једном претећи да ће преузети контролу над селима Богдановка и Хромове.

Украјинске снаге на овом подручју нису биле у стању да савладају руске трупе, посебно после активних борби око Авдејевке, које су захтевале концентрацију украјинске артиљерије на том подручју. Као резултат тога, руске трупе су успеле да преокрену ситуацију у своју корист, укључујући и област где су Украјинци наставили полако да напредују.

Главнокомандујући украјинских копнених снага Александар Сирски је 30. октобра известио да руске снаге јачају присуство у области Артјомовска и прелазе са дефанзивне на офанзивну тактику.

Украјинци су 18 , 19. и 24. новембра признали да су руске трупе напредовале код Клешчејевке, а 22. новембра јавили су да су се Руси приближили Андрејевки.

Напад на Горловку – глупа тактика или психолошка операција?

Зашто су Украјинци за време борби током летњих месеци одлучили да раштркају своје снаге и напредују у три оперативна правца? Неколико руских експерата је оценило да је стратегија Кијева била да добије „битку резерви“. У том циљу, украјинска војска је покушала да створи неколико жаришта која би требало да „прогутају“ руску живу силу. У случају успеха, украјинска војска би била у стању да превазиђе ћорсокак позиционог ратовања и зада тежак ударац Русима у једном од праваца.

У стварности, међутим, Украјинци нису били у стању да потуку руску војску, која је била довољно јака да овог лета изведе локализовану офанзиву на граници Луганске Народне Републике и Харковске области, као и офанзиву на Авдејевку у октобру. Поврх тога, руске трупе су наставиле да држе своје одбрамбене линије у областима Херсона и Запорожја, као и код Артјомовска. Зашто су Украјинци одбили да концентришу своје снаге на једном подручју, као што су им саветовали западни стручњаци?

Једно од могућих објашњења за ово био је морални и медијски значај „Тврђаве Бахмут“, чија жртва су постали украјински војни и политички врх. „Херојска“ одбрана једне позиције, која је постепено губила свој стратешки и оперативни значај, дала је Артјомовску идеолошки значај. У покушају да поврате овај град, Украјинци су у борбу повукли своје резерве и најмотивисаније јединице.

Или је можда ситуација била још гора. После летњег пораза, требало је да скрену пажњу јавности са негативних вести. Најбољи начин да се то уради био би пробијање линије фронта која раздваја Украјину и републику Доњецку Народдну Републику, која је постојала од 2015. до 24. фебруара 2022. У случају успеха, Зеленски би имао прилику да прогласи повратак „украјинске“ земље коју су његови претходници изгубили.

Једна од области у којој је теоретски било могуће реализовати овај план била је Горловка – велики индустријски град који се налази јужно од Артјомовска, где је пре рата живело око 300.000 људи. Горловка је под контролом Доњецке Народне Републике (ДНР) од када је ова друга прогласила независност 2014. Ту су се водиле неке од најжешћих битака у Донбасу.

Након што је часопис „Тајм“ објавио чланак о сукобу политичког и војног руководства Кијева око планова за јуриш на град (војна команда је одбила ту идеју), украјински стручњак Богдан Мирошников је 16. новембра прокоментарисао:

„Да бисмо га ослободили, потребно је спровести стратешку офанзивну операцију и укључити најмање 150.000-200.000 војника заједно са хиљадама јединица опреме. Неко може рећи да смо позиционирани близу Горловке. Да, јесмо. Али тај правац има бројна узвишења. То значи да је фронтални напад неопходан. Али то нико не би урадио“.

Међутим, 17. новембра појавили су се снимци украјинских јуришних трупа на врху једног од узвишења које је некада било у сивој зони, али је формално под руском контролом. Након тога борбе на овом подручју су се заоштриле. Украјински медији су, међутим, одбили да коментаришу, тврдећи  да се „ситуација разјашњава“.

С обзиром на крајолик са узвишењима, потенцијална офанзива на Горловку није могла да се изведе коришћењем неколико бригада. Да би започели офанзиву у овом правцу, украјинска војска је требало да врати своје положаје северно од града, у области јужног крила Артјомовска. Да ли је то све време био план украјинског руководства или импровизована промена оперативне тактике остаје непознато.

У сваком случају, иницијативу у овом правцу тренутно су преузеле руске трупе, које ће покушати да поврате своје положаје и поставе одбрану дуж канала Северски Доњец–Донбас. Тиме би се обезбедила област око Артјомовска, а украјинску војску би лишила места за место окупљања на путу до коначног одредишта.

Међутим, да би то урадили, Руси ће морати да заузму украјинска упоришта у близини, која јединице Вагнера нису могле да заузму током покушаја да опколе Артјомовск. У то време, међутим, то је била критично важна зона за обе стране, и руска и украјинска војска су ту концентрисале своју ватрену моћ. Сада су се приоритети променили.