Интервју са Русифом Хусејновим, директором и саоснивачем Топчубашов центра, азербејџанског тинк-тенка смештеног у Бакуу.

***

У Пољској, на тридесет другом економском форуму, сусрели су се Ференц Алмаши, уредник Вишеград поста, и Русих Хусејнов, директор азербејџанског тинк-тенка, вољан да промовише азербејџанске националне интересе и да представи европским грађанима гледишта ове земље која се често олако одбацују.

У међувремену, у Европи постоји све веће интересовање за Азербејџан, посебно од почетка руске „Специјалне војне операције” у Украјини која је навела европске лидере да одустану од руских енергената – иако се на томе ради постепено, а руски нафта и гас и даље теку према ЕУ, у количинама које су се већ сада драматично смањиле.

У овом контексту ЕУ – а посебно поједине земље чланице – појачале су своју сарадњу са Азербејџаном. Мађарска, Румунија, Аустрија, Италија, Бугарска, Грчка, али и друге европске државе које нису чланице ЕУ – попут Албаније и Србије – постали су важни купци азербејџанских ресурса.

За Вишеград пост, Ференц Алмаши је поставио различита питања Русифу Хусејнову о азербејџанској стратегији према ЕУ, текућим пројектима у вези са гасом, нафтом, електричном енергијом и извозом услуга, и шта Азербејџан жели од Европске уније.

Очигледно, садашња ситуација је профитабилна за Азербејџан. Са ваше тачке гледишта, које ће последице наступити по вашу земљу и шта се може очекивати у вези са развојем билатералних односа? Која је стратегија ваше земље у погледу Европе и ЕУ?
– Азербејџан и ЕУ имају снажне политичке и економске везе. ЕУ је највећи азербејџански трговински партнер, и све до позних 2000-их година Азербејџан је водио политику тешњих интеграција у трансатлантску породицу.

Иако је ова политика касније промењена у корист политике балансирања, Азербејџан је наставио сарадњу са ЕУ и појединачним државама чланицама Уније. Према наводима азербејџанског председника Алијева, једна трећина чланица ЕУ, односно девет држава, су стратешки партнери Бакуа. Ово укључује државе попут Мађарске и Италије. То значи да се Азербејџан ослања не само на Брисел, него и на различите престонице [појединих држава] када доноси политичке, геополитичке и економске одлуке.

ЕУ је такође значајна за Азербејџан и у геополитичком погледу. Азербејџан је био члан Источног партнерства, иако је пројекат сада – рецимо то тако – у кризи, али из различитих разлога, зато што три државе-чланице Источног партнерства сада теже ближим односима са ЕУ. Оне теже чланству. Белорусија је суспендовала своје учешће. Јерменија је у руском табору. Стога, чини ми се да би требало да реформишемо Источно партнерство и надам се да ће приликом овог реформисања или престројавања Азербејџан одиграти конструктивну улогу.

Сада, Баку и Брисел преговарају о новом оквиру за сарадњу. Према званичницима који воде ове преговоре, 90% садржине споразума је већ усаглашено. Постоји неколико ставки о којима се још увек расправља, и онога тренутка када и оне буду разрешене биће постигнут нови споразум између Азербејџана и ЕУ.

Темељ целокупне сарадње између две стране је енергетска сигурност, или улога Азербејџана у безбедносној архитектури ЕУ. Сви азербејџански цевоводи усмерени су према Западу и Азербејџан отпрема своју нафту и гас на европска тржишта.

Дакле говоримо о Трансјадранском цевоводу и Југоисточном европском цевоводу?
– Имамо нафтовод Баку-Тбилиси-Џејхан као и гасовод Баку-Тбилиси-Џејхан. Сви они се завршавају у турским енергетским хабовима, али главни клијенти су европске компаније, тако да производи на крају завршавају на европским тржиштима. А такође мислим и на недавни Јужни гасни коридор, који је комбинација ТАНАП-а, Трансанадолског гасовода и ТАП-а, Трансјадранског цевовода. Јужни гасни коридор замењују пројекат Набуко, који је некада био обећавајућа иницијатива, али која никада није остварена.

Јужни гасни коридор је азербејџанска иницијатива. Ако не грешим, раније када је Азербејџан улагао велике напоре да оствари ову иницијативу, било је доста скептицизма, посебно у европским престоницама, и многи деоничари нису обезбедили довољан износ инвестиција за овај мега-пројекат. Требало би да имате на уму да је то било у време када је ЕУ могла да користи обиље руског гаса. Ствари су се промениле када је Русија напала Украјину. Како би пронашле замену за руски гас, структуре ЕУ – као и појединачне државе-чланице Уније – одлучиле су да се окрену различитим снабдевачима. Азербејџан је међу највећим снабдевачима којем су се обратиле. Све више расту пажња и интересовање према пројектима ТАП и ТАНАП.

Постоји мит – није ми јасно ко га је формулисао и ко га је проширио – да Азербејџан тврди како ће заменити снабдевање руским гасом на европском нивоу. То није тачно. Азербејџан не располаже толиким капацитетима, и заправо никада нисмо ни тврдили да смо способни да у потпуности заменимо Русију. То није могуће.

Међутим, Азербејџан је важан зато што је спреман – и способан – да замени  руски гас у неколико држава чланица ЕУ и у државама које се налазе у непосредном окружењу ЕУ. Мислим пре свега на Италију, Хрватску, Бугарску и Грчку, као и на неке западнобалканске државе, као што је Албанија. А сада су у току преговори да се прошири снабдевање азербејџанским гасом на нова тржишта као што су Северна Македонија и Румунија. Заинтересована је такође и Мађарска. Тако би Азербејџан могао у извесној мери да замени руски гас у неколико европских земаља, што је већ велико олакшање за Брисел.

Да, Мађарска, на пример, се такође веома ослањала на снабдевање руском енергијом али мора да пронађе излаз из те ситуације. Претпостављам да је то разлог због чега је Азербејџан највећа нада за Мађарску да ово постигне. Да додатно разјаснимо ово питање, како сарађујете са различитим државама-чланицама ЕУ, или државама са Балкана које нису чланице? Да ли су наступиле велике промене после тзв. „Специјалне војне операције” или сте већ радили на дипломатским и трговинским споразумима са овим државама током више година? Шта сте чинили да развијете ваша партнерства?
– Пре него што одговорим на ваше наредно питање, само једна кратка допуна одговора на претходно питање. Споменули сте мађарске покушаје да постигне договор са Азербејџаном. Када је у питању увоз гаса, ту није реч само о количини гаса која пристиже. Важно је и питање диверсификованости. Што су ваши снабдевачи више диверсификовани, осећате се сигурније. То је разлог због којег европске земље покушавају да диверсификују своје снабдеваче. Сигуран сам да разговарају са Катарцима, са Американцима – покушавајући да обезбеде течни природни гас (ЛНГ) од различитих снабдевача. То је важно у погледу њихове безбедносне архитектуре, укључујући енергетску безбедност.

Сада бих се вратио на ваше питање о азербејџанској спољној политици на Западном Балкану, коју посматрам као азербејџанско окретање ка Балкану. Током многих година били смо преокупирани нашим сопственим регионом, односно Кавказом и постсовјетским простором. Али сада, због геополитичких промена, Азербејџан, свидело му се то или не, мора да окрене своју пажњу и ка истоку, ка Средњој Азији, ка западу, према Балкану и Средњој Европи.

Када је у питању Средња Азија, то је потпуно разумљиво, зато што је Средишњи коридор сада добио историјску шансу када се у обзир узме да је традиционална рута снабдевања кроз Русију онемогућена ратом. Средишњи коридор има шансу да у извесној мери замени руску руту – не у потпуности, али у извесној мери би могао. Тако Азербејџан, заједно са средњоазијским државама, са ентузијазмом очекује да одигра важну улогу у повезивању Истока и Запада.

Што се тиче западног правца, свидело се то нама или не, ми смо постали чинилац који има интересе на Балкану зато што снабдевамо гасом балканске државе кроз Трансјадрански гасовод. То је азербејџанско дело и тако смо постали фактор у овом региону. То је разлог због чега је Азербејџан прилично активан, и ако прегледате посете азербејџанских званичника балканским државама, оне су се интензивирале у претходних неколико година. Ми смо постали геополитички чинилац на Западном Балкану.

Као што ЕУ води одвојену политику према појединачним државама-чланицама, Азербејџан такође приступа свакој балканском држави посебно, а не смешта их све у исти кош. На пример, ми имамо одличне односе са Србијом – зато што ту сарађујемо у енергетици и зато што имамо трговинске и градитељске везе, плус што поврх тога Азербејџан и Србија деле исту забринутост у погледу сецесија. Ми никада нисмо признали Косово. Срби нису никада признали тзв. Републику Нагорно Карабах. Тако да постоје извесне тачке заједничког интереса.

Ми посебно приступамо Хрватској. Исто важи за Албанију, БиХ или Грчку, на пример. Азербејџан и Турска су најважније партнерске државе једна другој када су посреди спољнополитички приоритети. Али у исто време, упркос турско-грчким проблемима, Азербејџан покушава да не провоцира Атину и покушава да одржи позитивне односе [са Грчком], и ово заправо доноси добре резултате. Овај приступ где се свакој држави индивидуално приступа даје резултате.

На пример, најновија седница Савета безбедности УН сазвана је на иницијативу јерменске стране пошто су они желели да се усвоји нека антиазербејџанска резолуција у вези са Нагорно Карабахом. Азербејџан је покушао да се супротстави овом јерменском покушају и једна од држава која нам је пружила подршку у Савету безбедности била је Албанија. Албанци су стали у прилог азербејџанске позиције, верујем да је то зато што Азербејџан води позитивну спољну политику на Балкану.

Како стоје ствари са Мађарском, Румунијом или Италијом?
– Италија је главни трговински и извозни партнер Азербејџана и то већ последњих 12 година, пошто је највећи увозник азербејџанске нафте и гаса. Азербејџан је највећи италијански трговински партнер међу државама Јужног Кавказа. Азербејџан обухвата више од 90% италијанске трговине у овом региону.

Иако је увек играла неутралну улогу у геополитичком развоју на Кавказу, Италија је увек бранила азербејџански територијални интегритет и стога је сматрана пријатељском државом и стратешким партнером у Бакуу. Тренутно, више од 100 италијанских компанија послује у индустрији, градитељству, трговини, пољопривреди, комуникацијама, услужним делатностима и другим областима у Азербејџану. Неколико компанија је такође укључено у обнову и изградњу ослобођеног Нагорно Карабаха, што значи много, не само економски већ и политички азербејџанској страни.

Румунија је била друга држава у свету и прва међу чланицама ЕУ која је признала независност Азербејџана, када је ова проглашена у децембру 1991. године. Две државе имају одличне политичке и дипломатске односе, који су 2009. године унапређени на ниво стратешког партнерства. Опет је Румунија била прва међу државама ЕУ која је успоставила овај ниво односа са Азербејџаном.

Букурешт је увек подржавао чвршће односе ЕУ и НАТО пакта са Бакуом, и заступао их је [у међународним телима, прим. прев]. Последњи развој у овим односима одиграо се раније током ове године, када су азербејџанска компанија СОКАР и румунски Ромгаз потписали споразум према којем ће Азербејџан испоручити милијарду кубних метара гаса између 2023. и 2024. године.

У случају Мађарске, постоје позитивни и све разгранатији односи на нивоу политичких елита, које даље унапређују политичке, економске и културне везе. Међу најопипљивијим облицима сарадње, којих могу да се присетим, јесте успостављање директних и јефтинијих летова између Бакуа и Будимпеште, програм стипендирања Stipendium Hungaricum који је омогућио годишње школовање 200 азербејџанских омладинаца.

Ми смо такође поздравили мађарску политику о Нагорно Карабаху, као и активну укљученост у његово ослобађање. Воде се разговори о укључењу неких мађарских фирми у мегапројекте који су осмишљени да оживе ово сукобом разорено али лепо подручје. Нјаскорије, мађарски градови Ђенђеш и Тисавашвари постали су градови побратили азербејџанском граду Шуши, односно граду Агдам у Карабаху. Али више од тога, Мађарска, вероватли или не, има велики ниво меке моћи у азербејџанском друштву.

Како то објашњавате?
– Азербејџанци сматрају Мађаре туркијском сабраћом. И док неки људи, укључујући и мене, разумеју да садашњи Мађари припадају другој лингвистичкој породици, ово хунско наслеђе у Панонији играло је важну улогу у обликовању азербејџанских осећања према Мађарској.

То је врло занимљиво. Хоћете да кажете да је у Азербејџану, овај туранизам заиста присутан међу становништвом? Заиста постоји и представља присутан сентимент међу народом?
– У питању је истински осећај, који би се могао објаснити тиме што су нам током 1990-их година прошлог века – када је Азербејџан патио због рата у Нагорно Карабаху, пресељавања и етничког чишћења – били потребни савезници. Биле су нам потребне неке државе са којима бисмо могли да се зближимо емотивно, лингвистички или историјски. Мађарска стога заузима посебно место у азербејџанском погледу на свет.

То је разлог због којег сматрам да је прилично мудро што се Мађарска прикључила Организацији туркијских земаља. Поново морам истаћи: Мађари не припадају лингвистички туркијској језичкој породици, али присуство Мађара – који такође тврде да баштине наслеђе туркијских Хуна – у туркијског интегративном пројекту је прилично симболично и важно.

Говорили смо о нафти и гасу, али то није једино што Азербејџан обезбеђује ЕУ, пошто Азербејџан, у сарадњи са Грузијом, Румунијом и Мађарском, ради на постављању најдуже светске подводне електроенергетске везе чији је циљ да обезбеди Европи и до једног гигавата електричне енергије. То је огроман и веома амбициозан пројекат. То ће донети тзв. зелену енергију зато што ви располажете приобалним турбинама на ветар у Каспијском језеру. Да ли су ова постројења за производњу струје подигнута само како би се она извозила у Европу? Да ли је нешто подстакнуто очекивањем да ће, како сте раније рекли, ЕУ бити ваш највећи трговински партнер? Да ли је то нешто што радите из маркетиншких разлога? Или је овај пројекат нешто што радите због себе? Да ли је енергија која се ту производи превасходно намењена за унутрашњу потрошњу или за извоз?
– Током више година нисмо могли да се усредсредимо на обновљиве изворе енергије, из очигледних разлога. Ми имамо наша сопствена фосилна горива, ресурс који извозимо у Европу. Али у претходних неколико година, много већа пажња је посвећена обновљивим изворима енергије. Мислим да је у плану неколико огромних пројеката, највећим делом уз подршку саудијских и емиратских инвеститора.

Компанија са седиштем у Уједињеним Арапским Емиратима, Масдар, једна од највећих светских компанија у сфери чисте енергије, потписала је споразум о заједничком развоју са Државном нафтном компанијом Азербејџана (СОКАР), за градњу приобалних турбина на ветар и соларних пројеката, и интегрисање приобалних и зелених водоничних пројеката, са укупним капацитетом од четири гигавата. Ми тренутно не можемо да определимо наш новац у ове пројекте зато што је готово највећи део нашег буџета усмерен на обнову Нагорно Карабаха. Од када је рат почео, он црпи велики део наше енергије и велики део наших средстава. Тако да нам је нужно спољно финансирање за ове потребе, као и експертско знање.

Израчунато је да – пошто је Азербејџан мало тржиште и наша домаћа потражња може бити задовољена са малом количином електричне енергије, гаса и нафте – већи део енергије који ћемо произвести наредних година биће доступан за извоз. Тако да је овај пројекат који укључује Азербејџан, Грузију, Црно море, Румунију и Мађарску веома амбициозан. Он, наравно, има политичку и геополитичку димензију. Он удружује четири државе на Јужном Кавказу са ЕУ, тако да га у већој мери видим као геополитички пројекат.

У исто време, ишчекујем да прочитам студију изводљивости, зато што је важан и економски аспект. Пројекат ће бити спроведен уколико је економски одржив. Надам се да ће стране које сада полажу у њега велики део сопствене репутације бити кадре да га спроведу и учине одрживим. Али, уколико овај пројекат буде био успешан, он ће бити још једна ствар која повезује, не само Азербејџан – већ читав Јужни Кавказ са ЕУ.

То је још један корак у повезивању Азербејџана са ЕУ. Уколико успе, можемо ли очекивати и друге сличне пројекте?
– Да. На пример, „Дигитални пут свиле” је амбициозни пројекат који спроводе азербејџанске компаније са циљем да повежу Азербејџан на глобалну интернет мрежу. Пројекат предвиђа реализацију великих инфраструктурних пројеката, полагање копнених и подморских оптичких каблова за формирање дигиталног коридора између Европе и Азије, као и изградњу регионалног центра података у Азербејџану и Грузији. Овај огромни дигитални телекомуникациони коридор пролази кроз територије различитих држава – Грузије, Турске, Азербејџана, Казахстана и Туркменистана – и биће најефикаснији и најкраћи пут са великим пропусним опсегом и најмањим кашњењем у преносу података, те ће подстаћи регионалну сарадњу и развој. Традиционално говоримо о нафти и гасу, али као што видите, на столу су и нове димензије и нови аспекти сарадње.

Ово показује да се гради све више и више веза између ЕУ и Азербејџана, што нас води ка мом следећем питању. Европа ће развити већу зависност спрам азербејџанске енергије и услуга, а ви ћете постати зависнији од ЕУ као купца – тако да ће настати природна узајамна зависност. Знате да ЕУ има снажан идеолошки мотивисани приступ својим партнерима и суседним државама? То је водило, између осталог, ка великој кризи у односима са Русијом.

У овом погледу, како се Азербејџан припрема да се суочи са неизбежним притиском који ће уследити из ЕУ за политичку нормализацију и друштвене промене у складу са стандардима Уније?
– Како 21. век доноси много промена на веома брз начин, морамо да реформишемо себе, нашу земљу, и све што нас окружује. У овом погледу, промене и реформе су важне и морају бити настављене. У исто време, не желим их само зато што их захтева ЕУ. Оне би, пре свега, требале да дођу из саме земље и да одговарају домаћим потребама.

Што се тиче ЕУ и њених захтева од партнерских држава, у Азербејџану ни политичка елита ни заједница стручњака не гаје снажне илузије. Научили смо да живимо у условима реалполитике, ако могу тако да се изразим, зато што смо једина земље скучена између Русије и Ирана. Тако да смо увек били веома прагматични и реалистични. И док су друге постсовјетске државе очајнички тежиле чланству у ЕУ, Азербејџанци су стајали по страни одлучни да се неће придружити ниједном блоку сила како не би провоцирали свог северног суседа. Видели смо последице другачијег чињења прво у Грузији а сада и у Украјини.

Док су друге државе из Источног партнерства потписивале релевантне споразуме са ЕУ, Азербејџан никада није журио да их потпише и да прихвати услове који би могли да нам нашкоде – на пример домаћој пољопривреди – упркос притисцима из Брисела. То је зато што је један од камена спотицања између Азербејџана и ЕУ, када је у питању овај споразум или оквир пољопривреда, односно субвенције у пољопривреди. Дакле, постоје нека питања у којима Азербејџан може чврсто да задржи и брани своју позицију.

Поврх тога, као што сам раније назначио, ми смо научили да живимо у складу са реалистичним приступом, зато што и код нас постоји извесно незадовољство према ЕУ, пошто када год се расправљало о Грузији, Украјини или Молдавији на различитим нивоима унутар ЕУ, територијални интегритет ових земаља је прихватан без оклевања или двосмислености. Али када би се дошло до Нагорно Карабаха или азербејџанског интегритета – ми никада нисмо чули недвосмислену изјаву институција ЕУ. Они би увек означили нашу ситуацију као „компликовану”. То је разлог због којег смо мање или више имуни на спољашњи притисак – не говорим само о ЕУ, већ и о притиску из најближег окружења.

То води до мог следећег питања. Говорили сте о чињеници да сте збијени између два велика геополитичка чиниоца: Русије и Ирана. Такође сте веома близу Турској али очигледно имате веома добре односе са овом државом. Иако ово није главна тема интервјуа, реч је о теми која се не може избећи – посебно сада када је обновљен сукоб у Нагорно Карабаху.

Које гаранције сада можете понудити вашим европским партнерима како бисте остати дугорочни, поуздан снабдевач енергентима у светлу садашње ситуације, која делује као дугорочни проблем који није лако разрешити? Неки такође говоре о могућности већег регионалног сукоба. Надам се да се то неће десити, али могућност се не може олако одбацити. Такође претпостављам да се ова тема намеће у вашим разговорима са европским партнерима. Како бисте на то одговорили?
– Одговор је веома једноставан. Азербејџан води веома конзистентну енергетску политику. Пре 15 или 20 година, када смо градили наше прве цевоводе, они су били усмерени према Западу. Нису били усмерени према северу или према југу. Увек смо држали наша обећања када је посреди био извоз енергената у европске државе.

Подсећам вас да сам раније рекао да, када је владао снажан скептицизам о овом тзв. Јужном гасном коридору, многи европски деоничари нису били спремни да инвестирају у овај пројекат, но Азербејџан је користио сопствена средства како би изградио геополитичку инфраструктуру коју ЕУ сада користи на велико сопствено задовољство. Садашња азербејџанска геополитичка и економска стратегија заснована је на покушају да нашу земљу учини мостом који ће повезати Исток и Запад кроз различите пројекте: Средишњи коридор, повезивање у енергетици.

И даље постоји извесна шанса да се Туркменистан укључи у извоз свог гаса у Европу. Шанса да се то деси постаје све нижа и нижа, али и даље постоји извесна шанса. И, као што сам рекао, интернет каблови између Истока и Запада – Дигитални пут свиле – пролазе кроз Азербејџан. Тако да покушавамо да постанемо мост. Наши ранији енергетски пројекти имају дугорочну стратегију, које се и даље држимо. Политичке последице су огромне.

Због овако конзистентне политике, верујем да се Азербејџан већ доказао као поуздани партнер. Сада постоји извесна нестабилност у нашем региону због јерменско-азербејџанског сукоба, али верујем да ЕУ може да одигра важну посредничку улогу, пружањем експертског знања и снижавањем тензија.

Оно што Азербејџан жели спрам Јерменије јесте узајамно признање територијалног интегритета – укључујући Нагорно Карабах као део Азербејџана. Азербејџан жели да деблокира транспортне и комуникационе линије. Постојала је понуда упућена Јерменији у погледу њиховог укључивања у део Средишњег коридора.

Целокупна идеја састоји се у успостављању узајамне зависности између Јерменије и Азербејџана како би се избегли нови сукоби. ЕУ би могла бити од помоћи у овом погледу, зато што је визија европске породице после Другог светског рата заснована на међусобној зависности. Стога, уколико ЕУ дође у наш регион са таквим експертским знањем, стандардима добре управе и својим новцем, мислим да можемо да решимо наше проблеме са Јерменијом, колико год дубоко они задирали.

Наслов и опрема текста Нови Стандард

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Извор: visegradpost.com

Насловна фотографија: Ferenc Almássy/Visegradpost