РТ: Понашање НАТО-а од деведестих доказало да никада није био одбрамбени савез

Током хладног рата, НАТО се представљао као одбрамбени савез. То уствари није био случај и сигурно није од тада, а када се НАТО ангажовао у интервенцијама и променама режима од Босне до Либије.

Иако је оснивачки документ споразума потписан у априлу 1949. године, само годину дана касније, министри спољних послова дванаест земаља чланица сели су у Лондон како би организиовали Северноатлантски пакт. 18. маја 1950. године, на челу са америчким државним секретаром Дином Ешсоном, потписали су докукмент о успостављању сталних структура НАТО-а.

„Посао изградње мира је веома стриктан посао и мора се радити из дана у дан“, рекао је британски министар спољних послова Ернест Бевин након састанка.

Колико је НАТО стварно „изградио мир“ постало је јасно 1954. године након смрти Стаљина, када је нови лидер СССР-а Никита Хрушчов затражио да се прикључи алијанси. Не само да је НАТО рекао не, него је алијанса уместо тога позвала Западну Немачку да се придружи, а датум изабран за ову прилику био је симболичан – 9. мај, десета годишњица нацистичке капитулације у Другом светском рату.

СССР је ово схватио као отворену провокацију и одговорио успостављањем Уговора о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, такође познатом као Варшавски пакт.

Након што се Варшавски пакт распао 1991. године, НАТО не само што је остао да постоји, него је проширио своје чланство и мисију, узимајући улогу УН-а у отвореним интервенцијама у Југославији. Прва војна акција алијансе била је у Босни против Срба (1994-1995), након чега је уследио свеобухватни рат против остатка Југославије (1999) и касније потпуне окупације српске покрајине Косово.

НАТО је такође учествовао у америчком рату у Афганистану 2001. године. Савез није званично приступио илегалној инвазији на Ирак 2003. године, мада су се многи чланови савзеа придружили коалицији Џорџа В. Буша.

Најнечаснија НАТО војна акција од 1999. године била је интервенција у Либији 2011. године. Одвијала се на исти начин као и у Босни, само много брже. У року од само неколико сати од одлуке Савета безбедности УН-а којом се одобрава успостављање зоне забрањеног лета над Либијом 19. марта, САД, Француска, Велика Британија и Канада отпочеле су ваздушне нападе.

НАТО је званично ушао у рат 31. марта, током којег је извршио 26.500 налета до смрти либијског лидера Моамера Гадафија у октобру.

Вожња на Исток

Иако је амерички државни секретар Џејмс Бејкер уверавао совјетског вођу Михаила Горбачова да се НАТО неће проширити „ни један центиметар на исток“, ако би се Немачка поново удружила, то је алијанса и урадила. Пољска, Мађарска и Чешка званично су примљене у НАТО, чак када су авиони савеза бомбардовали Југославију априла 1999. године.

Бугарска, Румунија и Словачка приступиле су 2002. године. Посљедња бивша земља Варшавског пакта, Албанија, придружила се 2009. године. Алијанса се такође поново проширила, тако да сада укључује и бивше југословенске републике Словенију, Хрватску и Црну Гору, као и бивше совјетске републике Естонију, Латвију и Литванију, доводећи НАТО на праг Русије.

Као да то није било довољно, НАТО је кренуо даље, у Грузију и Украјину. Верујући да му НАТО може чувати леђа, грузијски председник Михаил Сакашвили напао је руске мировне снаге у спорном региону Јужне Осетије 2008. године. Његова војска коју је обучавао НАТО, разоружана је за шест дана. НАТО наставља да флертује са Грузијом, иако се тренутна влада у Тбилисију не залаже за још један рат са Русијом.

Фантомска претња

Најновија ескалација тензија са Русијом започела је 2014, након што је државним ударом у Кијеву, подржаним од стране САД, нови режим преузео власт у Украјини у фебруару 2014. године. НАТО од тада има логистичке базе на крајњем западу земље, доставља оружје и врши обуку кијевској војној и неонацистичкој милицији како би се „супротставила руској агресији“.

Под плаштом „одвраћања Русије“, НАТО је такође успоставио сталне војне базе у Румунији и Пољској, те је спровео низ великих војних вежби на граници са Русијом. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров осудио је нагомилавање трупа, рекавши у фебруару да Вашингтон користи „замишљену руску претњу“ како би осигурао своју доминацију у Европи.

Први генерални секретар НАТО-а (1952-57), Лорд Хестингс Лајонел је изјавио да је циљ НАТО-а био да се „Американци држе унутра, Руси вани, а Немци доле“.

Понашање НАТО-а од деведесетих година доказује не само да је савез постао агресиван, експанзионистички, већ да прво служи приоритетима спољне политике САД-а. Са Европом која сада размишља о смањењу веза са Вашингтоном због Ирана, њени лидери би добро поступили када би имали на уму речи Лајонела.