РТ: Где Русија чува огромне резерве злата?

Због све веће неизвесности на глобалним финансијским тржиштима подстакнутих геополитичким и трговинским сукобима, земље и инвеститори су традиционално потражили сигурност у злату.

Неке земље су почеле да враћају злато из иностранства или да активно купују племенити метал у последњих неколико година. Прошле године Немачка централна банка (Бундесбанк) вратила је 674 тона злата из Париза и Њујорка, а које се тамо чувало још од времена Хладног рата. Раније ове године турски медији су пренели да је 2017. године у Анкару враћено 220 тона злата из иностранства са 28.7 тона враћених из САД. Истовремено, Народна банка Мађарске објавила је планове за враћање три тоне из Лондона.

Током протекле деценије централне банке широм света претвориле су се у купце злата, са званичним секторским активностима које су скочиле за 36 посто – за 366 тона у 2017. години у односу на претходну годину. Потражња у првом кварталу текуће године је порасла за 42 одсто у односу на прошлу годину.

Русија је тренутно међу пет земаља света са највећим резервама злата од скоро 2.000 тона, и највећи је купац племенитог метала у протеклих шест година. У 2017. години, Централна банка Русије купила је 224 тоне злата са још 106 тона купљених у првих шест месеци текуће године. Банка Русије објашњава стратегију као део диверзификације резерви земље од америчког долара.

Скоро две трећине злата државе наводно се чувају у трезору Централне банке у Москви, а остатак се чува у северној престоници Санкт Петербургу и уралском граду Јекатеринбургу. Руско злато се, како се наводи, чува у полугама тежине од 100 грама до 14 килограма.

Потражња за златом датира из царског времена. У то време драгоцени метали су коришћени за јачање националне валуте. Године 1894. златне резерве Руског царства достигле су 1400 тона и биле су највеће на свету до 1914. године. Резерве су значајно пале од Првог светског рата и после Октобарске револуције, с обзиром да је Русија морала да исплати кредите страним банкама. Већина резерви из царског доба потрошила је влада бољшевика на храну и индустријску опрему, а до 1928. године у трезору је остало само 150 тона.

Током стаљинског периода, резерве злата у земљи су поново порасле, с обзиром да је совјетски лидер веровао да је племенити метал један од кључних стубова за брзу индустријализацију економије. Залихе злата порасле су на 2.500 тона током периода, али су се до октобра 1991. постепено смањиле на само 290 тона.

Рудници злата у Русији углавном се налазе у далекоисточном региону Магадан. Племенити метал се такође вади у Чукотки, Јакутији, Иркутском и Амурском региону, Забајкалском крају, као и у регионима Свердловска и Чељабинска, као и у републикама Бурјатија и Башкортостан.

Међу највећим компанијама које се баве вађењем злата у земљи су „Полиус Голд“ – једна од десет највећих рударских компанија у свету по производњи, „Кинрос Голд Корпорејшн“ из Торонта и руски „Полиметал интернешенел“, „УГЦ“ група и „ГВ Голд“.