Робертс: „Споразум великих сила“, који се нуди Путину, овековечиће америчку хегемонију

Aутор: Пол Крејг РОБЕРТС

ДА ЛИ ће нас мировни преговори довести тамо где желимо или нас неће одвести нигде, односно – до нових сукоба?

Ако бих морао да се кладим, изабрао бих једну од последње две опције. То јест: да ће се све кретати у страну већег сукоба.

Мировни преговори имају тенденцију да доведу само до прекида ватре који се брзо завршавају. Преговори се углавном настављају јер је то у интересу преговарачких тимова. Они су у центру пажње. Преговарачи воле да буду важни. Споразум их поново чини невидљивим.

Ово је њихових 15 минута славе, које растежу на месеце и године.

Размислите о томе колико дуго трају мировни преговори између Израела и Палестине, који нису дали никакве резултате осим потпуног уништења Палестине и њеног народа. Исто би се могло догодити и Русији, у којој изгледа доминирају наивни либерали из 19. века.

У свом недавном интервјуу Dialogue Works, питао сам се и зашто Путин преговара када је његова стварна одговорност пред Русијом да победи у сукобу и издиктира услове мира?

Колико могу да проценим, ја сам једини који је одговорио на то питање. Путин покушава да искористи сукоб за преговоре о споразуму сличном Јалти са великим силама.

Ако сам добије сукоб у Украјини, што је одавно требало, онда ће, сматра, изгубити шансу за нову „Јалту” о којој говоре наивни руски спољнополитички коментатори.

Имам другачију тачку гледишта. Само је неодлучност Руса могла да убеди Британце и Французе да могу да се умешају у сукоб.

Имамо балтичке земље са малом популацијом које су ангажоване у агресији на Русију. И Естонија и Финска прибегле су употреби војне силе да заплене и задрже руске нафтне танкере.

Да сте капетан руског танкера који испоручује нафту негде у Европи, већ бисте се питали зашто ваша влада подстиче храброст својих непријатеља да ратују против Русије.

А када вам се на палубу искрцају агенти мале државе са мање становника него што има Москва, а Кремљ не интервенише, шта можете да мислите о поштовању ваше земље?

Мора да сте сломљена срца. Моћну Русију понижава Естонија!

Зар о тим стварима не размишљају у Москви?

 Значи ли то да су фокусирани само на преговоре?

Све у свему, јесу ли то најмање земље на свету добиле прилику да понижавају Русију по сопственом нахођењу?

Ово би требало да тргне руско становништво, ако га „западна култура” није толико искварила да је престало да буде руско. А то је већ случај са многим руским интелектуалцима.

Као да се Русија – ако не може да буде део Запада – осећа изоловано и усамљено. Као да су деценије вашингтонске пропаганде успеле да унутар ње умање значај рускости.

Сећате ли се Пригожина и групе Вагнер?

То је у суштини приватна војна сила на коју се Русија морала ослонити када је са закашњењем интервенисала у Украјини.

Ослањајући се на споразуме из Минска, којима је Запад преварио Русију, Путин у то време није имао војну моћ способну да се носи са огромном украјинском војском коју је Вашингтон увежбао и опремио.

Пригожин је сматрао да је начин вођења војних операција, који му је диктиран, био проблематичан.