РОБЕРТ БРИЏ: Фасцинантне бројке Орбанове демографске обнове

Уместо да отвори границе своје државе како би надоместио пад броја становништва, Виктор Орбан, мађарски премијер, окренуо се породици као начину за подстицање националног раста, што је инвестиција која сада доноси лепе плодове. Зашто онда европске колеге још увек критикују лидера националне конзервативне странке Фидес?

Каква је то врста лудила која толике лидере ЕУ наводи да своје земље воде на пут коначне пропасти? Добар пример је отварање европског копна за масовне миграције, које настављају да запљускују обале европског континента.

Пут којим се ређе иде

Да чисто идеолошко лудило није примарни покретач модерне политике, чинило би се чудним што је Брисел одлучио да на мигрантску кризу одговори не јачањем граница ЕУ – што је доказано ефикасна мера безбедности коју су националне државе примењивале током историје – већ њиховим додатним отварањем и позивањем странаца у европски осињак.

Ти мигранти – западњацима се бесомучно понавља – не представљају претњу миру и безбедности националне државе. Они су од кључне важности како би помогли да се надомести пад стопе наталитета и смањење резерви радне снаге на континенту. Другим речима, владе једноставно нису имале другог избора него да отворе националне границе. Само питајте филантропа мађарског порекла Џорџа Сороша, који је мигрантски уплив финансирао са 500 милиона долара.

„Владе морају играти водећу улогу у решавању ове кризе стварањем и одржавањем адекватне физичке и друштвене инфраструктуре за мигранте и избеглице“, написао је Сорош у свом чланку за Волстрит џурнал 2016. године.

Да је којим случајем мађарски премијер Виктор Орбан био финансијер који располаже милијардама, а не само демократски изабрани лидер источноевропске државе, можда би његов лични план – који је позивао на изградњу безбедносне ограде за блокирање масовне миграције – стекао одређену подршку и спасао ЕУ од судбине да буде преплављена мигрантима које једноставно не може да прими. Заправо, док главне западноевропске престонице тону у криминал и све приметније бескућништво, Мађарска увиђа све већу корист од тога што је кренула путем којим се ређе иде.

Осврнимо се на бракове који су пресудни за борбу против демографског пада. Од 2010. године, која је означила почетак Орбанове улоге на месту премијера, број склопљених бракова међу Мађарима повећао се за 89,5 одсто, док је број развода смањен за 57 одсто, према подацима мађарског Централног завода за статистику. То је изразит контраст са претходним периодом левичарске владавине у Мађарској (2002-2010), када се број склопљених бракова смањио за 23 одсто.

Штавише, 90 одсто брачних парова исказало је жељу за заснивањем породице; 43 одсто њих би желело да има најмање двоје деце, а 18 одсто три или више. Чини се да би могли имати успеха по том питању с обзиром да се стопа фертилитета повећала са 1,25 у 2010. години на 1,55 у 2020, што је највећи забележени проценат од 1996; број новорођених беба се већ повећао за 2,1 одсто, док је број абортуса опао за скоро 50 одсто.

У међувремену, стопа запослености жена у Мађарској се повећала са 54,6 одсто у 2010. години на 67 одсто у 2020, док је укупна стопа незапослености само 4,2 одсто, шеста најнижа у ЕУ.

Ове позитивне вести нису случајност. Поред тога што младим Мађарима даје подстицаје за склапање брака (влада обезбеђује државне станове и кредите за аутомобиле за прве купце, као и широку мрежу вртића који омогућавају родитељима да се усредсреде на своје каријере, уз многе друге погодности), влада Виктора Орбана предузела је кораке да заштити малолетну децу у Мађарској од отворених сексуалних порука, нарочито од LGBTQ заједнице.

ЛГБТ хистерија

Мађарски парламент је овог месеца забранио ширење информација које активно промовишу хомосексуалност или промену пола малолетницима. Замислите само, школска заједница која је пажњу усредсредила на академска питања уместо на сексуални идентитет ученика предпубертетског узраста? Е, па европски законодавци су ову вест дочекали са истом предвидљивом хистеријом са којом су дочекали и изградњу ограде на јужној мађарској граници.

На састанку Европског савета овог месеца, холандски премијер Марк Руте рекао је мађарском премијеру да „поштује ЛГБТ права или да напусти Европску унију“, док је француски председник Емануел Макрон приметио да је „борба против хомофобичних закона одбрана индивидуалних слобода и људског достојанства“.

Жалосно је и трагично што лидери ЕУ не схватају да родитељи имају право да њихова деца стичу јавно образовање без одржавања предавања о алтернативним сексуалним начинима живота, што је, по веровању многих, дискусија коју би требало водити између родитеља и детета, ако би је уопште и требало водити. Осим тога, да ли би за лидере ЕУ заиста требало да буде приоритет промоција алтернативних животних стилова међу децом школског узраста у тренутку када континент хронично пати од демографских проблема? У овом аргументу садржана је тешка контрадикција са којом се мало ко жели суочити. У сваком случају, људска права су људска права, без обзира на сексуалну оријентацију појединца. Закон је направљен да свакога штити подједнако.

Елем, Виктор Орбан наставља да показује Бриселу и главним западним престоницама да постоје бољи начини управљања Европском унијом од приступа „једно одело за све“ (што је, узгред буди речено, подстакло Брегзит). Иако је Западна Европа одавно „изгубила своју религију“ и конзервативна уверења, треба имати на уму да земље попут Мађарске и Пољске нису. Источноевропске земље, са историјом знатно другачијом од оних западноевропских, још увек у великој мери поштују хришћанска учења и конзервативни начин живота који Брисел настоји да игнорише.

Штавише, судећи по позитивним подацима који долазе из Мађарске у погледу њене демографске и економске ситуације (чија стабилизација није захтевала масовни прилив миграната), чини се да Виктор Орбан има много корисних лекција за бирократе у Бриселу. Па ипак, признавање свега овога захтевало би од западноевропских лидера да престану са сигнализирањем врлина и да почну да бране виталне интересе грађана. Међутим, постоје моћне силе које вуку конце иза кулиса, међу њима и много невладиних организација са огромним утицајем, које никада неће дозволити такав преокрет.

Нажалост, дани динамичког политичког вођства на европском континенту су завршени, јер слаби и подмитљиви лидери настављају да уништавају крхке везе које држе ЕУ на окупу, док истискују паметне и храбре лидере попут Виктора Орбана који заправо постижу резултате вредне похвале. Тигар који је могао спасити ЕУ од ње саме стрпан је у кавез и – да се послужимо језиком ових смутних времена – поништен (cancel), и сада коло воде бојажљиви мишеви. Европска унија не треба да сконча на тако жалостан начин, али веома је тешко видети другачији развој догађаја.

 

Роберт Бриџ је амерички писац и новинар

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард