РИЈЕЧИ УТЈЕХЕ: Увијек или само у посту?
Фото: Принцип
Међу моралним поукама које су расуте по текстовима богослужења и у поучним изрекама учитеља Цркве има много ријечи о духовном смислу поста. О томе да пост захтијева обуздавање језика, помирење с ближњима, скрушеност срца, усрдно творење добрих дјела и др. Односно, наводи се потпуно тачна мисао о томе да пост умногоме треба да превазилази границе дијете и да се претвори у школу врлина. О томе је говорио Исаија (подијели гладнима хлеб, уведи у дом путника, поцијепај дужничку цедуљу свог дужника). О томе су грмјела света уста Златоустог. „Ако желиш да постиш Богу угодним постом – заједно с утробом обуздај језик, подијели милостињу, устани усред ноћи на молитву.“ О томе је говорила припремна недеља митара и фарисеја – немој се гордити! О томе је говорио чин праштања – помири се! Али, поставља се питање: зар само у данима поста треба да се смиравамо, да дајемо милостињу, да мирно живимо с ближњима, да обуздавамо језик и да ходимо у страху Божијем? Зар то није свагдашња обавеза? Да не постављамо помало сужен временски оквир својим напорима да живимо свето? Очигледно – не. Али зашто онда о светом и покајничком животу тако много говоримо у данима Четрдесетнице и тако релативно мало у току осталих дана?
За некога је то можда и лажно питање, које не захтијева посебну анализу. Можда није лажно, али је сувишно и извјештачено. Међутим, за некога је другачије. Управо ради ових других ћемо нешто рећи. Увијек, у све дане смо дужни да ходимо пред Богом и да живимо побожно. Али, то већини лоше полази за руком. Чак и онима који се веома труде да се угледају на Аврама у његовом хођењу пред Богом то лоше полази за руком. А да не говоримо о основној маси. И у данима поста свима нама се нуди још једна могућност да научимо да обуздавамо језик, да гушимо гнијев, да се клонимо таштине и сплетки, да дијелимо милостињу и тако даље. На тај начин нам се пружа могућност да се привикнемо на врлину и да то постане наша навика. А навика је потребна свима како бисмо касније, ван поста, већ по обичају проводили побожан живот. Ако си се за вријеме поста одвикао од пушења – настави да се уздржаваш и после Васкрса. Ако си оставио псовке – немој поново почињати. Човјек оно што му је прешло у навику чини без напора. Дакле, наше вјежбање није ограничено на вријеме поста. Оно је ради стицања навике, а сама навика је за цио живот.
На сличан начин је Израиљ, изашавши из Египта, добио Закон. Управо зато је Израиљ лутао безводним и страшним мјестима толико дуго да би се навикао на Закон који је за њега био нов. И да би се касније, кад се већ нераздвојно сјединио с учењем које је добио од Бога, настанио у земљи у којој тече мед и млијеко. Односно: прилијепи се уз Бога, сједини се мишљу и срцем са заповијестима морала који је за тебе нов, а онда наслиједи оно што је за тебе припремљено и што ти је Бог обећао.
Пост је попут дугог путовања ради навикавања на врлину. А сама навика је свакако потребна за добијање наследства, за стицање друге реалности која очекује вјерујућег човјека. Ако не научиш да ходиш пред Богом цијелог живота и да Му посвећујеш сва дјела у свом срцу – твоје учествовање у вјечном блаженству се налази под великим знаком питања. А није могуће да човјек научи да ходи пред Богом одједном, за један дан, за недељу дана. И најбоље је обуку започети у току поста. У то вријеме многи чак и међу најмање вриједнима, клече пред Распећем, уздржавају се у храни, исповиједају грехове. Сам ваздух у данима поста постаје чистији, кад се очисте мисли оних који овај ваздух удишу. Дакле, оно што чине многи постаје лако за многе.
Али треба рећи себи: оно чему будем посвећивао вријеме поста биће ми потребно и ван поста. Учим и навикавам се на духовни труд како не бих само у току поста, већ у току цијелог живота био ученик безгрешног Исуса. Посебно опрезан човјек треба да буде кад се пост завршава, кад се обично за неколико дана и сати изгуби оно што смо сакупљали више од мјесец дана. Нека је још рано да се говори о томе. Нека је још посно путовање кроз пустињу тек почело. Свеједно треба да знамо: наша обавеза је да увијек живимо свето. Да живимо у складу са заповјешћу „Будите свети, јер сам свет Ја, Господ Бог ваш.“ А сад је право вријеме да се учимо извршавању ове свеобухватне заповијести, да се навикавамо да је имамо на уму.
Мислим да се тако укида привидна противрјечност између обавезе да човјек увијек свето живи, и нарочитог, појачаног позива на праведност у дане кад се поје Посни Триод. А ви, којима је и онако све јасно, опростите ми. Ови кратки редови нису писани за вас.
