РЕШЕТЊИКОВ: Ко уђе у ЕУ постао је део огромне машине која служи интересима САД

НСПМ је објавила интервју са директором Руског института стратешких истраживања (РИСИ) Леонидом Петровичем Решетњиковим који је историчар по струци, генерал-пуковник Спољне обавештајне службе Руске Федерације у пензији, као и одличан познавалац спољне политике Русије.

У Београду је недавно представљено друго издање његове књиге“Вратити се Русији“. Са Леонидом Петровичем разговарао је Никола Танасић.

У последњих неколико година, низ корака руских власти, а пре све припајање Крима и војна интервенција у Сирији, западни политичари доживели су као“изненађења“. У коликој мери Русија данас води предвидљиву политику? Да ли су њени спољнополитички кораци засновани на стратешком планирању, или на импровизацији?

– Наравно, руска спољна политика има своју стратешку линију, које се наш председник придржава. Та линија првенствено подразумева да Русија треба да заузме место које јој на светској политичкој сцени припада, у складу са њеним могућностима и потенцијалу. У питању је огромна земља са сопственим цивилизацијским вредностима (дакле, не просто националним вредностима). Све се потчињава управо том циљу – да Русија постане један од полова светске политике. То и јесте стратегија. Са друге стране, људи стратегију често замишљају помало примитивно, очекују да се Русија тако-и-тако развија, да „освоји пола Европе и дође до Шпаније“. Наспрам тога, сав наш рад, укључујући рад нашег Института, који је повезан за председничком администрацијом, потчињава се већ поменутој стратегији. А све преко тога је већ тактика – односи са САД, са NATO, политика на Балкану. Ту се узимају у обзир конкретни случајеви, али се опет подводе се под ту општу стратегију. А та стратегија подразумева да Русија треба да буде једна од водећих земаља света, која има право на свој став о томе како свет треба да се развија. Ми тај став никоме не намећемо, али га предлажемо.

Колико су за Русију важни односи са Европском унијом као политичком структуром? Може ли се говорити о европској политици према Русији, или је ЕУ ту просто марионета Вашингтона? Да ли Русија третира ЕУ као целину, или гледа на њу као на спрег различитих сила и интереса појединачних држава?

– Када је у питању Европска унија, веома често, поготово код обичних људи који се информишу преко телевизије, можемо чути низ заблуда о овој организацији. Европска унија је инструмент конкурентске борбе између Запада и Истока. Под Истоком овде подразумевам, рецимо, Русију, Кину, Индију. Улога тог инструмента је да мобилише све снаге у Европи у циљу испуњавања главног стратешког циља САД. А тај циљ јесте да САД треба да буду управитељ и руководилац целог света, то је задатак који се мора испунити по сваку цену, и то је смисао постојања САД. Ако остану без тог смисла, САД ће да се распадну, они не могу да не претендују на ту предводничку улогу. Ако би се од тог стремљења одустало, САД би нестале, или би се свеле на обичну државу. А том циљу је све потчињено. Ако, рецимо, политичари народу говоре да“ми идемо у ЕУ, али не идемо у NATO“, то је наивна илузија. Ако си ушао у Европску унију, ти си већ постао део те огромне машине која служи интересима САД.

Ако, рецимо, политичари народу говоре да „ми идемо у ЕУ, али не идемо у NATO“, то је наивна илузија. Ако си ушао у Европску унију, ти си већ постао део те огромне машине која служи интересима САД.

Али, руски званичници су до сада небројено пута понављали да су они против интеграције Србије и Црне Горе у NATO, али да немају ништа против уласка у ЕУ?

– Знате како, такав је посао дипломата, ми политиколози имамо други посао. Дипломате су увек у потрази за некаквим modus vivendi, за консензусом, за некаквом средњом позицијом, како би могли да извршавају свој основни задатак. А то су, у овом случају, добри руско-српски односи, које је у сваком случају неопходно одржавати. То је њихов посао, и то је њихов поглед на ствари. Друго је ако говоримо са тачке гледишта геополитике, из перспективе будућности, узимајући у обзир стратегију. Наравно да руски дипломата не може да каже „ми смо против ЕУ“, кад ми са њима имамо дипломатске односе, развијамо сарадњу са Немачком, Италијом итд. Наравно да ћемо рећи „слободно, улазите у ЕУ“. Али шта ћете тиме да добијете? Добићете стечајну управу. ЕУ је управо то – стечајна управа. Ја сам више свима досадио говорећи о томе у свим својим интервјуима, али имамо очи, и можемо да погледамо примере око нас. Ево, ушле су у ЕУ земље налик на Србију. Пођите мало тамо, оне су близу, није скупо, карте су јефтине, може се и колима скокнути. Погледајте резултате 20 година европске политике!

Ја сам недавно био у Чешкој и Словачкој, тамо се може видети разочарање. Да, животни стандард је тамо виши него у Румунији или Бугарској, али је разочарање и даље ту. Тако је и у Балтичким државама, Литванци, Летонци и Естонци се само пред Русима јуначе и причају како је „све у реду“. А како може бити у реду, ако је пола земље већ отишло напоље? Они су сада у Ирској бармени, конобари, маникирке. Из тога ништа не може да изађе на добро, пре свега зато што Европској унији нису потребне нове јаке економије. Западне земље већ имају своје јаке економије, а конкуренција им не треба.

Треба им јефтина радна снага и тржиште.

– Тако је, јефтина радна снага и тржиште на које ће да пласирају производе који се тамо више не производе. Можда дозволе нешто мало развоја пољопривреде, али не превише – јер имају они своју пољопривреду. У економском смислу ни Србија не може да очекује ништа више – јефтина радна снага и тржиште. Али ту такође постоји политички задатак – ујединити све под влашћу САД, и усмерити их против Русије. И зато је следећа фаза – чланство у NATO. Немогуће је ући у ЕУ, а да се не уђе у NATO. Јер нема примера да је земља Источне Европе у ушла у ЕУ, а да није ушла у NATO. И Србија сигурно неће да постане изузетак од тог правила.

У Европи Русију пре свега подржавају партије деснице, оне се најчешће залажу за укидање санкција Русији, као и за јачање њених политичких веза са Европом, будући да се „за разлику од САД, Русија налази у Европи“. Постоји ли ту истинска идеолошка блискост са Русијом, или је у питању само политичко маневрисање?

– Ја сам за последњих годину дана много разговарао са представницима тих политичких снага из више земаља, са евроскептицима, са конзервативцима. Они у Русији јесу препознали идеје које су им блиске. Наш председник и владајућа партија, Јединствена Русија, често заступају политичке вредности из конзервативног спектра, као што су породица, вера, традиција, духовност. Све су то гесла конзервативаца, и то чак класичних конзервативаца. Десне партије Европе то препознају као нешто заједничко, и то је оно што их привлачи. Ја сам недавно разговарао са једним Французом, који ми је рекао: „Ја сам се целог живота борио против Совјетског Савеза и комунистичке идеологије. Али чим је комунистичка идеологија нестала, одмах сам схватио колико смо ми блиски.“

Када је нестало те вештачке идеологије, коју су нам наметнули уз проливање много крви `17-е и `18-е године, одмах је постало јасно колико заједничког са народима Европе имају обични руски, православни људи, колико су им сличне представе о животу и животним вредностима. У питању није блискост партијских програма, већ управо идејна блискост, духовни садржај који отвара простор и за успостављање сарадње. Ми устајемо у заштиту традиционалних вредности, ми, рецимо, не сматрамо да је неопходно водити специјалну политику везано за сексуалне мањине. Није спорно да оне постоје, али не мислимо да треба подизати ону заставу и махати њом наоколо. Слично важи за питања малолетничког правосуђа, и сл. У свему томе они виде елементе идеолошке блискости, и није спорно да она постоји.

СССР је деценијама представљао својеврсни „морални идеал“ за земље капиталистичког Запада, у којим су власти развијале социјалну политику и побољшали положај радника, плашећи се револуције совјетског типа. Истовремено, СССР је активно учествовао у процесу деколонизације и индустријализације бројних бивших западних колонија, да би ефекти тог процеса данас у великој мери били поништени, а на сцену ступио нови колонијализам. Има ли Русија данас снаге да поново буде образац за подражавање? Има ли шта да научи Европу и свет?

– Ако узмемо у обзир искуство Совјетског Савеза, можемо погледати зашто је тамо све пропало и развалило се – управо зато што смо тај идеал друштвеног уређења, који смо сматрали за узоран, наметали другима. Давали смо новац, обучавали људе, слали помоћ и војску. То је скоро у потпуности био метод силе, не у потпуности, али смо опет то наметали. Сада је Русија усвојила други приступ. Да, ми треба да изградимо Русију која ће земље у свету привлачити као што је их је и СССР некада привлачио, али без икаквих наметања. Никоме ништа не смемо да намећемо, ми једноставно треба да будемо алтернатива.

Ево, погледајмо САД, они су пре свега изградили ту позитивну слику о себи – додуше, они је и намећу, некада неприметно, некада бомбама. И ми хоћемо да изградимо позитивну слику о Русији, али да је никоме не намећемо. С тим у вези, наши пријатељи и у Србији, и у Бугарској, и у Румунији, и у Грчкој, често нам говоре“помагајте, потребан нам је новац“.

Ево како ја на то гледам, као и многи наши људи. Ја од 2009. године више не радим у тој бранши, али имам искуство у обавештајној служби. Када ти некоме даш новац, ти си тог човека практично купио. Колико год ви били идејно блиски, његова борба више није, да се тако изразим, нарочито угодна Господу Богу. Треба радити другачије.

Не говоримо ту о помоћи конкретним пројектима. Мој пријатељ Млађан Ђорђевић овде држи дечији камп, и ја са великим задовољством агитујем код наших пословних људи да се подржи један леп пројекат, у коме се друже српска и руска деца, у такве ствари треба улагати новац. Друго је када је реч о политичким партијама, или новинама. Американци то све раде, и то веома агресивно, и сада се од нас очекује да у Србији радимо то исто, да купимо те и те новине, да улазимо у политичку борбу на српској сцени. То није исправан приступ. Сваки народ то мора да ради сам. Треба давати подршку, морално, молитвено, протестовати ако је неко тамо неправедно осуђен и затворен, помоћи му и примити га, али никога не издржавати. Јер то није борба за независност, већ борба за личне интересе. Ја лично подржавам тај приступ који је увео наш председник.

То значи да ми хоћемо да подржимо, али можемо подржати вртић, дом инвалида, хуманитарни центар, али петљати се са нашим новцем и људима у политички живот друге земље је апсолутно погрешно. Пре свега, јер ћемо изгубити. Уосталом, и Американци, који имају такав приступ, ће изгубити. Упркос свему томе, и даље их нико неће волети, колико год новца потрошили у Србији или Црној Гори.

Уосталом, најутицајнији елементи америчке културе у Србији су они који нису на такав начин наметани, већ који су прихваћени слободно, кроз филм, или музику.

– Тако је. А овако имате неку особу која се за нешто залаже, а сви знају да њега издржавају Американци. Ми то не желимо. И неки наши пријатељи се љуте, жале се како немају подршка, а ја их увек питам: „шта, је л` ти то хоћеш да постанеш агент?“. Наравно, увек ће бити људи који су спремни да постану агенти, али они не треба да буду политичари, они имају своје задатке и треба да их извршавају. Али свакако не треба да иду у политику, да обмањују народ. Такву политику Русија треба да води. Она, на пример, има огромне интересе на Балкану и у Европи, али те интересе ми морамо да штитимо другачијим методама, и са другим циљевима.

Знате онај чувени пример из Првог светског рата: када су Енглези и Французи били спремни да напусте војску Краљевине Србије, и да је пусте да помре у Албанији, Николај II је одмах припретио да ће изаћи из рата са Немачком, и потписати сепаратни мир. Они су се одмах узбунили, и почели да вичу како „нема пара“, да би цар узео сопствена средства и платио добар део трошкова евакуације. У питању је потпуно другачија ситуација, то је други вид делатности, и то су сасвим друге паре. Одвајати новац за такве ствари се увек може, али финансирати партије, као што то раде Американци, то је нешто друго.

Да, ми треба да изградимо Русију која ће земље у свету привлачити као што је их је и СССР некада привлачио, али без икаквих наметања. Никоме ништа не смемо да намећемо, ми једноставно треба да будемо алтернатива

Савремена Русија представља секуларну државу, али њене власти активно сарађују не само са православном црквом, него и са другим религијским заједницама. Истовремено, антирелигијски покрети на Западу све више подсећају на „борбени атеизам“ из времена СССР, и многи данас гледају на Русију као на заштитника традиционалних вредности западне и хришћанске цивилизације. У којој мери је Русији удобна таква улога? Да ли руска самобитност искључује интеракцију са другим културама света?

– Русија има своју улогу, и то је улога коју јој је наменио Бог. Ја сам небројено пута говорио о томе како је могуће објаснити настанак такве једне огромне државе као што је Русија, а како је могуће објаснити такву једну појаву као што је САД. Одговор је једноставан – Русија је дело Божје, а САД – ђаволска работа. Наравно, ми смо још увек далеко од друштвене хармоније, али неки њени елементи су се већ појавили. Ми имамо препород Цркве, и то међу народом. Јер Црква и није ништа друго, него верујући људи. Без верника Цркве нема, остају само празне грађевине. Ми смо верујући народ, и наше цркве се посвуда пуне. Наравно, то је још увек далеко од хармоније.

Русија никада не може да буде држава попут Белгије, Шведске, Аустрије, па чак ни Немачке. Ми имамо обавезу да представљамо духовну алтернативу том ђавољем свету који се данас шири огромним темпом. Кава је то алтернатива? Ми не можемо да понудимо свету алтернативу најбољих аутомобила, најбољих ракета, или најбољих тенкова – то није никаква алтернатива. Ми морамо понудити алтернативу духовног живота, алтернативни поглед на свет. И то се унеколико већ догађа. Пре годину дана сам са групом сарадника био у Паризу, шетали смо градом и онако словенски галамили док смо разговарали.

Ја сам много пута био у Паризу, и у совјетско време, и касније, али овога раније није било: Французи су нас непрекидно заустављали и поздрављали, говорили нам „Россия“ и „хорошо“, неки су нам експлицитно говорили „Русија је наша нада“. Они су осећали да се код нас очувао другачији начин живота, да ми другачије гледамо на свет и желимо другачије да живимо.

Нисам једном говорио о томе да је у руском друштву, и међу словенским народима, одувек постојао спор око тога шта је важније – закон или правда. Правда и закон никако нису иста ствар. Ми смо толико закона имали који су били неправедни, и ми смо тада устајали против таквих закона у одбрану правде. Стога у многим западним земљама Русију препознају као светионик ка коме се треба окренути, иако смо ми од такве улоге још веома далеко. У самој Русији је телевизија препуна безбожних снага, недавно је код нас формиран Савез атеиста, а на његово чело је, као некаква историјска пародија, дошао човек који се презива Уљанов. Наравно, ђаво пружа отпор, ђаво организује противудар и хоће све то да заустави, али се Русија ипак уздиже.

Речи које је председник изговорио на Светој Гори, да ће се борити за Русију и када оде са председничког положаја, до краја живота, то је управо духовна позиција о којој говоримо. Борба до краја живота. То је наша позиција, и она јача на нашој политичкој сцени. Имамо ми и либерале, и комунисте, који се томе супротстављају, али ми се полако, мало по мало, крећемо тим путем. Ако ми на том путу не истрајемо, Русија такође може да пропадне и нестане. Сличан је однос САД према светској власти. Један озбиљан амерички политиколог ми је рекао да Америка не може да живи без идеје управљања светом, и без ње би пропала. Ви свакако знате како су настале САД, и са каквим идејама су тамо дошли људи преко океана – идеја је била да се изгради „нови Израел“ и „нови Јерусалим“. То није био национални, већ идеолошки пројекат, пројекат новог света и новог друштва. И они са тиме настављају. Омладина у свету, укључујући ту и Русију и Србију, не схвата да су САД изузетно идеологизована држава.

Ако искачеш из те идеолошке матрице, веома брзо завршаваш на маргини. Људи попут Трампа, који нешто мало искачу из задатог шаблона, и не говоре све оно што се од политичара очекује, имају већу шансу да постану маргиналне личности, него председник Америке. САД имају месијанску идеју, сматрају да су они одговорни за цели свет, а да свако ко се тој улози не потчини, биће на то натеран, било економски, било бомбама.

Када сте га већ поменули, какав је Ваш однос према Доналду Трампу? Он је наступао са противречним изјавама у односу према Русији, час би се залагао за укидање санкција и јачање веза, час би обарао руске авионе.

– Мене је недавно један руски ТВ канал звао да учествујем у дебати о резултатима америчких избора, како бих одговорио на питање да ли нам више одговара Клинтонова или Трамп. Рекао сам им да у тој расправи нећу да учествујем, јер је потпуно бесмислена.

Нама је потпуно свеједно, јер је разлика између њих минимална, и често се своди на пар речи, на рукопис, такорећи. У принципу на челу САД увек мора да буде особа која заступа америчку месијанску идеју, који сматра да је Америка у сваком погледу изнад свега, и Трамп ту тезу такође заступа.

„Make America great again“

– Управо тако. А Русија се у тај шаблон не уклапа, јер он од нас тражи потчињавање. А руски човек, као што знате, изузетно не воли да се потчињава, то није у његовом духу. И зато је водити расправу о томе да ли је Трамп бољи од Клинтонове за нас бољи потпуно бесмислено. Принципијелних промена у САД неће бити, може у крајњој линији доћи до неке промене у реторици, али од ње нема никакве вајде.

Постоји утисак да је руска спољња политика заснована на „инерцији совјетских времена“, те да је Русија знатно присутнија на политичким сценама бивших чланица Варшавског пакта, него у Србији, где је однос према Русији и јавности и политичара знатно позитивнији. Постоји ли разлика у односу Русије према, рецимо, Румунији и Бугарској са једне стране, и Србији и Црној Гори са друге?

– То једноставно није тачно. Ја сам често у Бугарској, и тамо се страшно љуте, тврдећи да нас тамо „уопште нема“. О Пољској да и не говорим, Пољска данас заузима изузетно тврду антируску позицију. Тренутно се може рећи да се највећа пажња, како јавности, тако и политичара, посвећује управо Србији. Жалити се на то био би грех. Али ту се опет враћамо на исту идеју. Браћи Србима и браћи Бугарима ја говорим једно исто: браћо, док ви сами не узмете своју судбину у своје руке, када престанете да очекујете помоћ од Русије и кажете „сами ћемо“, тада ће и помоћ да дође. Многи то неће да схвате. Они говоре „ми смо слаби“, „нас притишћу“, „народ не слуша“. Али онда је стање у народу такво, и ту Русија није ништа крива.

У Србији се често цитира изјава Сергеја Лаврова који је рекао да Руси „не могу бити већи Срби од Срба“.

– Не можемо бити ни већи Грци од Грка, ни већи Бугари од Бугара – то је апсолутно исправан став. Сетите се Кубе! Они су дигли устанак, узели оружје у руке и свргавали своју власт, а када им је стигла помоћ од нас? Када су већ освојили власт. Када је борба већ била готова, када је народ својим херојским напорима однео победу, без обзира на идеологију. Идеологија ту није важна, они су се борили за независност од САД, и то су остварили сами.

Ви, изгледа, имате велико поверење у демократску снагу народа у Србији, Бугарској, или Црној Гори. Али шта се догађа у ситуацијама када је позиција већине народа јасна, када он излази са јасним политичким ставовима, али резултата једноставно нема? Јер друга страна има толико логистике, толико подршке, да је народ сопственим снагама не може победити.

– Објаснићу вам то на два примера. Протеклих 19 година мој духовник је био један епископ, звао се Алексије, недавно се упокојио, и за време бомбардовања Југославије био је код мене у гостима. У том тренутку на телевизији су показивали огроман протест – рок-концерт у Београду против бомбардовања. И отац ме пита: „Шта је ово?“. „Рок-концерт“, одговарам ја. „Они тако протестују?“, пита ме он, и наставља: „А зашто рок-концерт, зашто не молитва Богу?“. „Тако се то код њих ради“, одговарам ја. „Зато ће и изгубити“, каже он, „и Србија ће да пропадне, то ће бити крај Србије“. Други пример: пре неки дан, након што смо поставили споменик руским избеглицама у Кикинди, обновили гробље 262 човека, подигли крст на гробу руске игуманије у Новом Хопову, дошли смо у Сремске Карловце. Тамо су двојица владика, руски митрополит Димитрије и српски епископ Василије, служили пред пуним храмом људи.

Не могу да вам опишем каква је то била снажна молитва, све време сам осећао како ме диже увис, а затим спушта доле. Пред крај службе, чланови наше делегације ме зову и брзо извлаче напоље да погледам призор, а тамо сви стоје и фотографишу – над крстом на храму појавио се ореол. Не дуга, нити преламање сунца, већ прави, округли ореол. И кажу ми да је тако светлео током целе службе. То је снага молитве. Руски, српски, бугарски, грчки, грузијски народ, престао је да се обраћа Богу, руководиоцу и старешини живота. А наша снага је увек била у томе. Пре две године сам прочитао спис светитеља Николаја Велимиривића о Цару Лазару, месецима после од снажног утиска нисам могао да спавам. Тамо је написан програм за живот сваког Србина. Срби воле да вичу „Цар Лазар ово, Цар Лазар оно“, али неће тако и да живе. А живети треба баш тако – када треба дати живот, дај живот, када треба бирати између стомака и борбе за Србију, бирај борбу за Србију. У томе је наш пораз, тако смо изгубили своју снагу. Снага нас Словена, како нас Руса, тако и других који су живели по границама, увек је била у вери у Бога.

То је наша снага, и наша алтернатива. Они се клањају ђаволу, а ми Богу. А какви су Срби данас православци? Славе славу – цели дан једу и пију, и после тога ништа. Саградили сте Храм Светог Саве, али га сада треба напунити. Знамо толико о животу Св. Саве, знамо какве је подвиге остварио, али на његов пример нећемо ни мрвицу да се угледамо. У томе је наш пораз, и у томе је немоћ и Срба, и Бугара. И Грци су почели да се удаљавају од своје вере, радио сам тамо, и велике промене сам видео за 15 година. Само се гледало на Запад, само се бројали еври, а од Бога се удаљили, и ускоро их је и казна сустигла. Ако се не вратимо на свој традиционални пут, нема шансе да издржимо.

И ту ни Русија, ни ракете, ни тенкови неће помоћи.

– Тако је. Када је почео Велики отаџбински рат, СССР је имао много тенкова. О томе сви лажу, ја вам могу показати те податке – у тренутку напада СССР је имао више тенкова од Немачке. А `41. године они су нас начисто разбили. И тек када је народ схватио да се треба борити не за режим, већ за Русију, и када су се у рат укључили и старији борци, са крстићима на грудима, тада смо и победили. Са Богом је све могуће. Стаљин је тада говорио америчком амбасадору Вилијаму Гариману: „Ви мислите да они ратују за нас? Они ратују за мајку Русију.“ И само зато су победили.

И совјетско руководство је то препознало и изменило борбене покличе.

– Препознали су. Требало им је мало времена, али препознали су, и вратили све. Вратили су старе униформе, запевао се Александровљев „Свети рат“, и црквама су дали мало да дишу, мада су то после опет угушили. У томе се огледа снага. Изађеш једном на демонстрације, затим још једном, и још једном, и видиш све мање и мање људи око тебе. Али када имаш Божју подршку, онда те већ ништа не може застрашити. Као и Цар Лазар. Он је морао да бира, али он је знао да корак према Господу за њега значи бесмртност, и он је до дана данашњег и остао бесмртан. Иначе би га заборавили. Колико је било кнезова и краљева, а памтимо свега пет-шест.

До дана данашњег либерали заузимају високе положаје у друштву, и њима је наравно свеједно хоће ли Црна Гора ући у NATO, докле год њихову имовину тамо неће нико да дира. Они су и данас присутни, поготово у медијској сфери, финансијским структурама.

Када је Црна Гора прогласила независност, њихова власт је водила изразито антисрпску политику, усмерену на цепање веза са Србијом и потискивање српског идентитета, али се истовремено као камуфлажом прикривала наглашеном „русофилијом“ као доказом „континуитета националне политике“. У тој илузији су учествовали и руски инвеститори, и политичари. Када је расцеп са Србијом завршен, а Русија као идеолошко оруђе „потрошена“, они су је одбацили и окренули се ка NATO. А руске реакције на то су биле изненађене, као да је у питању био некакав неочекиван преокрет. Да ли је Русија грешила у вођењу политике према Црној Гори, да ли је требало јасније да се заложи за очување заједничке државе са Србијом, и да се од почетка оштрије постави према црногорском режиму?

Ви гледате на ситуацију у Црној Гори онако како се она развијала. Али исто тако треба гледати и на Русију. Ситуација у Русији била је веома специфична током деведесетих и почетком двехиљадитих, када су код нас на власти седели политичари који су били под великим утицајем Американаца.

Али ово је већ 2006. година.

– Почетком двехиљадитих наш председник још увек није био у стању да очисти своје окружење и успостави нову линију, после десет година управљања проамеричких снага он није био у стању да све измени. То се све мења изузетно споро. До дана данашњег либерали заузимају високе положаје у друштву, и њима је наравно свеједно хоће ли Црна Гора ући у NATO, докле год њихову имовину тамо неће нико да дира. Они су и данас присутни, поготово у медијској сфери, финансијским структурама. Ако говорите о нама, о мени и мојим колегама аналитичарима, у Црној Гори за нас није било никаквих изненађења.

Ми смо од самог почетка указивали на то да је Ђукановић све време испуњавао наређења Запада и спроводио добро познату западну политику, чији је циљ подела и маргинализација српског народа, као и сам рат, као и одвајање Републике Српске од Србије. Цео смисао западне политике према српском народу сводио се на једно – Србима се не сме дозволити да се осете као нација. Зато је уместо Пашићевог плана Велике Србије подметнут пројекат Југославије, у коју су угурани и Хрвати и Словенци. Када је задатак испуњен, приступило се уништавању Југославије, на њеном месту граде се мале марионетске државе, попут држава поменутих народа, или такве једне смешне земље као што је Македонија. Чим су се Срби мало прибрали, одмах се кренуло да им се отме Косово, да се одвоји Црна Гора, а у резерви се држе и други региони које у случају српске некооперативности могу одвојити. И тај задатак је испуњавао и Ђукановић – одвојити од Србије део српског народа. Ми на Црногорце наравно гледамо као на Србе, јер су се идентични процеси одвијали у Русији у време СССР.

А да ли Русија сада понавља исте грешке са режимом Александра Вучића? Његова политика се не разликује битно од Ђукановићеве, али се Русија од ње и даље не ограђује. Штавише, Сергеј Железњак долази на предизборну конвенцију Вучићеве странке.

– Вучић је премијер Србије, и ми морамо да одржавамо контакт са премијером. Ако сте га већ изабрали, ако је постао ваш премијер, значи да морамо да радимо са њим. Железњак је уважена особа, али он није руководилац руске државе. Он је заменик председника парламента, то није занемарљива функција, али он не управља политиком наше државе.

Разговарао Никола Танасић,
Нова српска политичка мисао

Тагови: Леонид Петрович Решетњиков, НАТО, Русија, САД