Разбојнички потез Цариграда: Запад погурао признање расколничке македонске цркве – следи ли одговор?

Одлуку Цариградске патријаршије од 9. маја да призна МПЦ те да клир и вернике ове цркве прими у литургијско и молитвено општење део је плана политичког Запада који по сваку цену жели да разбије национално и духовно јединство два највећа православна словенска народа – руског и српског.

Циљ је, тврди правни историчар Зоран Чворовић, да се на историјским земљама Русије и Србије формирају, у оквиру постојећих државних граница, посебне цркве.

Одлука је неканонска

Подсетимо, у одлуци коју је Синод Цариградске Патријаршије под председавањем патријарха Вартоломеја донео 9. маја наводи се да ће питања која се тичу додељивања томоса о аутокефалности Македонске Православне Цркве, сада признате као канонске Цркве под именом Охридске архиепископије, решити кроз разговоре са СПЦ.

Овим је, како се наводи у самој одлуци Синода Цариградске патријаршије, окончан вишегодишњи поступак који је започет у априлу 2018. када се расколничка МПЦ обратила жалбом Цариградској патријаршији да ова наводно апелациона инстанца за све помесне цркве у православљу реши коначно статус тзв. МПЦ и статус македонских расколника.

У међувремену су се, подсетимо, Цариградској патријаршији са молбом да услиши жалбу тзв. МПЦ обраћали и бројни високи функционери Северне Македоније, а 2019. у мају Цариградска Патријаршија се огласила надлежном и узела у разматрање апелациони призив који је тзв. МПЦ упутила Цариградској патријаршији. Московска патријаршија је изнела став да се оваква одлука сматра неканонском.

Разбојнички упад на канонску територију друге цркве

Шта одлука Фанара значи за СПЦ, да ли се њоме решавају или продубуљују расколи на свеправославном плану те да ли, суочене са опасним папистичким и панехелинистичким претензијама истанбулског патријарха, словенске православне цркве морају да ојачају јединство?

Из угла канона и светоотачког учења Православне цркве ова одлука Цариградске патријаршије, по оцени Зорана Чворовића, класичан је пример разбојничког упада једне помесне цркве на канонску територију друге помесне православне цркве.

Искривљена тумачења

Одлука је, каже наш саговорник, мотивисана источно папистичким учењем о ексклузивним правима Цариградске патријаршије у односу на друге помесне цркве што је послужило као основ и за мешање у унутрашње ствари РПЦ и додељивање томоса украјинским расколницима.

„Искривљено тумачење 9, 17. и 28. канона IV Васељенског сабора о наводној апелационој надлежности цариградске катедре и њеном тобожњем праву да преиспитује црквеносудске одлуке највиших органа других помесних Цркава, већ је било употребљено за псеудоканонско оправдање разбојничког упада Фанара на канонску територију Московске патријаршије у Украјини“.

Писмо московском патријарху

На питање, како тумачи чињеницу да је Цариградска патријаршија за решавање управних питања и спорова упутила већ признату МПЦ на разговоре са СПЦ, и то не Српском црквом већ црквом Србије, како се то наводи у одлуци Синода Фанара, Чворовић каже да је тиме потпуно дерогирана пуноћа власти једне аутокефалне цркве.

„Патријарх Вартоломеј је 1992. у писму патријарху московском Алексеју II поводом осуде Филарета Денисенка као расколника признао пуноћу надлежности Московске Патријаршије да донесе једну такву одлуку. Oдлука о признању МПЦ као канонске цркве као и претходна одлука о оснивању ПЦУ не значи ништа друго него да је патријарх Вартоломеј променио свој став“.

Ништавна одлука
Најупадљивије последице одлуке Цариграда да призна МПЦ, по мишљењу Чворовића су – афирмација папистичких претензија Цариграда у православљу и умањивање обима аутокефалности пре свега словенских православних цркава .

„СПЦ би требало да одмах овакву одлуку прогласи ништавом, своју позитивну одлуку да крене у решавање македонског црквеног питања успори и истовремено прекине богослужбено јединство са Цариградском патријаршијом све док она не поништи своју неканонску одлуку“.
Цариград није мајка црква
Одлуку Цариграда о признању тзв. цркве Северне Македоније историчар Александар Раковић је оценио као самовољан и лукав потез учињен у моменту када су СПЦ и МПЦ биле близу заједничког рјешења о статусу македонске цркве. Ово је, оцењује Раковић, искључиво политичка одлука која не мења став СПЦ да је македонска јерархија и даље у њеном поретку.
Такозвану Македонску православну цркву није признала „васељенска патријаршија“, већ Цариградска патријаршија, уверен је стручњак за верска питања др Јован Јањић, оцењујући да је она само прва по части међу свим помесним православним црквама на свету. Цариградска патријаршија се, сматра он, умешала у јурисдикцију Српске православне цркве, с обзиром на то да она није мајка црква Охридске архиепископије и да због тога не може да јој да аутономију или аутокефалност.

Васељенски сабор или васељенско саветовање?

О томе, да ли би ова одлука могла да донесе ново престројавање помесних цркава за против Фанара, као што је то било у случају Украјине, Чворовић каже да би дубина подела у свеправослављу одговарала западној псеудоимеприји која је православље означила за кључног непријатеља, али да би поделу могла да предухитри брза, оштра и канонски утемељена одлука СПЦ.

С обзиром на то да је Цариград погрешним тумачењем своје позиције упао у јерес источног папизма актуелно је, каже Чворовић, сазивање, ако не новог васељенског сабора, а онда васељенског саветовања у коме би се размотрило питање осуде Цариградске катедре која продубљује нежељену поделу у православљу на грчко и словенско православље.

Прекид општења?

Таква подела би, сматра Чворовић, могла да се преброди јединственим ставом свих помесних цркавакојим би се упутила јасна порука Цариграду да прекидају општење све док Цариград не промени своје претензије и поништи одлуке везане за украјинско и македонско црквено питање.

„Уколико је све то немогуће постићи на свеправославном нивоу, онда су бар словенске православске православне цркве дужне да то ураде“.