Ратни репортер из Доњецка: Антируска идеја је уграђена у сам темељ Украјине

„Евромајданом“ су руководили украјински олигарси, уз непосредну подршку колективног Запада, који се од самог почетка трудио да у Украјини створи „анти-Русију“. Чак је и у саму идеју Украјине уграђен камен русофобије, каже у разговору за Спутњик политиколог и ратни репортер из Доњецка Александар Матјушин.

Бивши командант доњецког одреда „Варјаг“ и један од организатора и активиста „Руског пролећа“ у Донбасу прича о томе како су он и његово окружење доживели „Евромајдан“, током којег је пре тачно десет година, свргнут тадашњи легитимни председник Украјине Виктор Јанукович и који је био и непосредан повод за покретање народног бунта у Доњецкој и Луганској области.

„Тешко да су организатори ‘Евромајдана’ очекивали народни бунт у Доњецку, у Луганску, тешко да су очекивали да ће га подржати Русија, да ће бити толико моћан. Они су мислили да ће ипак успети преко својих марионета да угуше ту буну, да уведу стадо у шталу и реше то питање. Украјина ће остати целовита, они ништа неће изгубити, и у послу са Западом ће наставити даље непосредно да черупају украјинску индустрију и да добијају свој условни профит“, оцењује Матјушин.

Почнимо од „Мајдана“, како сте доживели те догађаје, какво је расположење тада било у Вама и Вашем окружењу?
– У највећој мери, пошто је Украјина земља перманентног „мајдана“, ми смо се у складу с тим надали да ће тадашњи председник Виктор Јанукович успети да сузбије та иступања, или да ће пристати на некакве уступке, али да ће се тај талас насиља стишати. Очекивали смо да ће влада ипак успети да реши кризу. Трећег децембра сам ја као један од руководилаца тада забрањене органзације „Доњецка република“ организовао митинг на Лењиновом тргу у центру Доњецка, на којем су се окупили малобројни проруски активисти. Саопштили смо да не подржавамо „Мајдан“, да он мора бити окончан. То су снимили локални медији. И у принципу, као да је живот у Доњецку ишао својим уобичајеним током.

Криза је наступила већ у фебруару 2014. године. Када су приказали кадрове с припадницима „Беркута“ и унутрашње војске у пламену, када се заоштрио сукоб на Мајдану, у том тренутку смо у Доњецку почели да скупљамо практично све активисте. То је опет рађено независно од владе, која никако није хтела да учествује у уличном сукобу. Када је, међутим, „Мајдан“ 22. фебруара победио, 23. ми смо заказали митинг. Окупили су се практично сви активисти који су у том тренутку били у Доњецкој области. Дошли смо до администрације губернатора у обласној администрацији. У том тренутку губернатор Шишацки се обратио људима, рекао да он такође не подржава „Мајдан“, да ћемо се борити, да смо сви заједно. Отишао је, а затим су се по граду прошириле гласине да је негде стигао „Десни сектор“, сви су појурили да га траже. У том тренутку смо ми, активисти „Доњецке републике“, схватили да да треба створити некакво место за непосредно окупљање људи, на којем би могли да се координишу, да размењују контакте, да сазнају неке новости. Договорили смо се с доњецким комунистима да нам дају своје пропагандне шаторе. Ми смо их поставили на Лењиновом тргу. Прву ноћ је било око 15 људи. Ујутру су почели да нам се прикључују људи, почели су такође да постављају шаторе, туристичке, на Лењиновом тргу. И тако су се практично за недељу дана, од 23. фебруара до 1. марта, сабрали активисти, долазили су људи, давали новац за одржавање градића од шатора, штампани су некакви леци, а људи су размењивали контакте. То је био почетак, а 1. марта су почели догађаји који су довели до „Руског пролећа“.
Да ли сте имали осећај да се земља распада на два дела?

– Да, наравно, било је тако. Утолико пре што су се још током „Мајдана“ са западне стране могли чути повици да ће се, ако Јанукович победи, ако „Мајдан“ изгуби, западни делови непосредно одвојити од главног дела Украјине. Односно већ тада су ишли против, нарушавајући Устав Украјине, укључујући 110. члан о нарушавању територијалне целовитости земље. Управо у том тренутку смо већ почели да схватамо да смо различити.

Тада је већ промовисан пројекат, истина, из Партије региона, то је била једна од највећих партија у Украјини, тада су већ посланици промовисали пројекат федерализације Украјине. Ми смо различити, на различите начине посматрамо свет, али оставимо Украјину, немојмо је распарчавати, поделимо је на две аутономне области. Југоисток, који је тада, према мапи, укључивао територију од Харкова до Одесе, фактички Новорусију заједно с Кримом. И одвојено северозапад, где су биле јаке управо те украјинске тенденције. Током целог тог периода, од 2004. до 2014. године, 10 година, тај јаз се све више и више испољавао, постајао је све очигледнији, без обзира на догађаје као што је био, рецимо, „Евро 2012“ који је одржан и у Доњецку и поводом којег је изграђен један од највећих фудбалских стадиона.
Било је некаквих манифестација, али ипак су се све више и више испољавале разлике међу нама, укључујући и политику евроинтеграције коју је наставио и, условно речено, штићеник југоистока Јанукович. Мало ко памти да је „Мајдан“ почео управо оног дана када је Јанукович одбио да потпише евроинтеграцију. Мада је ишао ка томе самоуверено. Његов најближи помоћник и саветник Николај Јанович Азаров у последњи тренутак је просто израчунао да ће ради преласка на европске стандарде Украјина упасти у такву дужничку јаму, какву нико није могао ни да сања. Због тога што је то значило промене на свим нивоима, почев од штекера, па све до железничких пруга – све је морало да се преправља. Израчунали су да се то не исплати и одустали. После тога су, наравно, изашли студенти које је веома успешно пред камерама растерао „Беркут“, а то је изазвало талас побуне у Кијеву. И из тога се управо непосредно развио „Евромајдан“.

Југоисток је некако историјски увек више тежио Русији. И сви ти напади од 2004. године, када је ствар ишла до прекида односа, гасни рат, шећерни рат, још штошта, све те економске перипетије, веома су снажно ударале по Донбасу, због тога што је чак и његова индустрија била везана за, на пример, јефтини руски гас. И када су током Јушченковог мандата почели сви ти гасни споразуми и све остало, повећање цена гаса, природно, Донбас је економски почео да пропада, а економски раст је почео да се успорава. Природно, људи у Донбасу, чак и обични радници, почели су за то да криве управо штићеника Западне Украјине Виктора Јушченка.

Плус, притом, наравно, историјска питања, укључујући величање Шухевича и Бандере, такође су негативно доживљавали житељи Донбаса, који су у принципу, ако се чак одбаци царски период, ипак били више совјетски људи, који су имали своје хероје и свој поглед на историју. Све нас је то, наравно, раздвојило. И догађаји 2014. године су били катализазор тог процеса нашег раздвајања, које је почело прилично давно.
Ви сте по образовању политиколог и вероватно сте већ много пута анализирали „Мајдан“ 2013. и 2014. године. Шта је, према Вашем мишљењу, био окидач за те догађаје, ко је стајао иза њих, да ли је било некаквих луткара који су тиме руководили?
– Било је, наравно. Пре свега то су украјински олигарси, који су добили непосредну подршку колективног Запада, који се од самог почетка трудио да у Украјини створи „анти-Русију“. Чак је и у саму идеју Украјине уграђен камен те русофобије. Украјина није Русија. У складу с тим, наравно, покушавали су да одвоје историски део Русије управо кроз антируски пројекат Украјине. Притом, наравно, ујединили су се олигарси који су почели да губе свој профит управо због тога што је Јанукович са својом породицом почео да им узима залогаје. Никада раније није било тога, да се уједињују људи из Дњепропетровске и Доњецке области. Ипак, Ринат Ахметов, један од највећих доњецких олигарха, у време „Мајдана“ се удружио с Петром Порошенком, удружио се с Игором Коломојским управо ради свргавања Јануковича. Мислим да тешко да су очекивали народни бунт у Доњецку, у Луганску, тешко да су очекивали да ће га подржати Русија, да ће бити толико моћан. Они су мислили да ће ипак успети преко својих марионета, истог оног Добкина и сада покојног Кернеса, да угуше ту буну, да уведу стадо у шталу и реше то питање. Украјина ће остати целовита, они ништа неће изгубити, и у послу са Западом ће наставити даље непосредно да черупају украјинску индустрију и да добијају свој условни профит.

Како је испало да Ви, човек генерално мирне струке, узмете оружје у руке?
– Волео сам свој Донбас и био сам међу оснивачима „Доњецке републике“, пратили су ме још док је била Украјина, укључујући и специјалне службе. Због тога, када је почео рат, постао сам посланик Врховног савета, то је био парламент који је постојао од маја до новембра 2014. године. Гледајући како ради наш парламент или Врховни савет и схватајући да се, према Бизмарку, празним словима на папиру не ствара историја, него гвожђем и крвљу, окупио сам оне своје активисте који још нису отишли на фронт и заједно с њима створио одред. Схватио сам да је сада важније бранити своју земљу с оружјем у рукама. А потом се бавити политиком изнутра. Због тога што Украјинцима наше декларације, саопштења и сличне ствари нису биле интересантне, оне нису могле да их зауставе. Бајонет пробија било који папир и на бајонет се може одговорити само бајонетом.

Колико је, према Вашем мишљењу, логично то што је „Мајдан“ покренуо рат у Украјини? Да ли је била нека друга варијанта развоја догађаја?
Колико је, према Вашем мишљењу, логично то што је „Мајдан“ покренуо рат у Украјини? Да ли је била нека друга варијанта развоја догађаја?
– Постојала је варијанта, али она је морала да се припреми много раније. Ту је неколико историјских етапа. Прва историјска етапа је, наравно, 1919. година, зар не? Када је Донбас непосредно припојен Украјини. То је, наравно, прва прекретница. Да га тада нису припајали, у принципу, сеоска Украјина би и даље могла да живи и да се развија, добијајући независност 1991. Ту би се, наравно, већ могло разговарати, ми бисмо живели у Русији, Украјина би живела одвојено. И рата тамо не би било. А можда би она, као балтичке земље или Пољска, мирно отпловила у ЕУ и у НАТО и постепено одумирала, као што видимо на примеру изумирућих балтичких земаља.

Друга прекретница је, наравно, била 1991. година. Чак и не 1991. него 1994. година, када је у Донбасу одржан референдум о федерализацији и увођењу руског као другог државног језика. Већина житеља Донбаса се изјаснила за. Влада, на чијем је челу тада био Кравчук је, међутим, када је прочитала и непосредно проценила резултате референдума, рекла да је то у принципу било обично испитивање јавног мњења.

Затим је кључни датум – то је већ 2004. година – био када су посланици Партије региона изнели идеју федерализације Украјине. У неком тренутку су се, међутим, уплашили. Јанукович је поново повукао ручну, а и сами посланици су се уплашили и одустали од таквог пројекта. И 2014. године, у принципу, да Јанукович није повукао „Беркут“ који је дошао практично до централне сцене на Мајдану“, да их није вратио назад, да је дозволио да се угуши тај „Мајдан“, да је дао команду војсци да угуши било какве протесте на територији Украјине, тада би се опет могао избећи рат. Не жртве, жртава је свакако било међу демонстрантима, али тај проценат жртава 2014. године на „Мајдану“ и у другим градовима Украјине који су протестовали против Јануковича не може да се упореди с бројем жртава које су сада изгубили како Донбас, тако и Украјина, само током специјалне војне операције, чак и не говорим о целом том периоду још од „Руског пролећа“.