РАТ, МИР И НАДА У ХРИСТА: РАЗМИШЉАЊА У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

ШТА ЗНАЧИ ПРАВОСЛАВЉЕ

Своју веру у Васкрслог Господа Исуса Христа древни хришћани су називали православном зато што су том речју желели да нагласе да је она права и истинита, за разлику од свакојаких јереси и секти које су се појављивале од првих дана Цркве Христове. У тексту Светог писма речено је: „Веселите се праведници пред Господом; праведнима доликује славити” (Пс.33,1). Из ових речи недвосмислено се намеће закључак да су древни Јевреји имали своје, „право слављење” Господа. Оно је, судећи наведеним речима псалма, било својствено праведним људима. Побуђени тиме и ми своју веру називамо православљем. Апостол Павле пише свом ученику Тимотеју: „Постарај се да се покажеш ваљан пред Богом, трудбеник који се нема чега стидети и који право управља реч истине” (II Тим.2,15). Православна вера јесте управо оно хришћанско исповедање, које својој духовној деци даје истинито (право) знање о Богу, здраве речи Господа нашег Исуса Христа и учења о побожности (I Тим.6,3). Другим речима, у нашој цркви право се слави Бог у Светој Тројици, а ми се због тога и зовемо православнима.

Али, авај – ево рата између православних – рата на Украјини, рата трагичнога, рата који боли сваког нормалног човека.

Па шта је рат из православне перспективе?

Вреди се сетити Основа социјалне концепције Руске Православне Цркве, где је о томе јасно речено.

 

ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА РАТ

 

Рат је физичко испољавање скривене духовне болести човечанства – братоубилачке мржње (1. Мојс. 4: 3 12). Након грехопада, ратови су пратили целокупну историју људског рода и, према еванђелској речи, пратиће је и даље: А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се; јер треба то да буде (Мк. 13; 7). О томе сведочи и Апокалипса, приповедајући о последњој бици добра и зла код горе Армагедон (Откр. 16; 16). Земаљски ратови су одраз небеске битке, будући да их узрокује гордост и противљсње вољи Божијој. Показало се да је човек, повређен грехом, увучен у стихију те битке.                                                                           Рат је зло. Његов узрок, као и узрок зла у човеку уопште, јесте грешна злоупотреба богомдане слободе, јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле… (Мт. 15; 19).

Још у праскозорје свештене историје, убиство, без којег не може да прође ниједан рат, сматрало се за тежак преступ пред Богом. Не убиј, каже закон Мојсејев (2. Мојс. 20; 13). У Старом Завету, као и у свим древним религијама, крв има свештени карактер, с обзиром да је крв – живот (3. Мојс. 17; 11-14). Крв скрнави земљу, каже се у Светом Писму. Међутим, тај исти библијски текст упозорава оне, који су сс окренули  насиљу: Земља се не може очистити од крви која се пролије на њој другачије него крвљу онога који је пролије (4. Мојс. 35: 33).

Хришћани људима доносе благу вест помирења (в. Рим. 15; 10). Међутим, живећи у „овом свету“ који у злу лежи (1. Јн. 5; 19) и који је испуњен насиљем, они се и против своје воље суочавају са животном неопходпошћу да учествују у разним биткама. Сматрајући рат за зло, Црква не спречава своја чеда да учествују у ратним дејствима, уколико се ради о заштити ближњих и васпостављању погажене правде. У том случају рат се сматра нужним, иако нежељеним средством. Православље се у свим временима с дубоким поштовањем односило према свим ратницима који су по цену сопственог живота бранили животе и безбедност ближњих. Света Црква је многе ратнике прибројала светитељима, узимајући у обзир њихове хришћанске врлине и повезујући с њима речи Христове: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15; 13).

ПОУКА СВЕТОГ КИРИЛА

 

Кад је константинопољски патријарх послао светог равноапостолног Кирила на еванђелску проповед и кад је овај стигао у сараценску престоницу, учени мухамеданци започели су расправу са њим. Између осталих питања, поставили су му и следеће: „Христос је ваш Бог. Он вам је заповедио да се молите за своје непријатеље и да чините добро онима који вас мрзе и прогоне, да ономе, који вас удари по образу окренете и други. Међутим, шта ви чините? Ако вас неко увреди, ви оштрите оружје, крећете у битку и убијате. Зашто не слушате свог Христа?“ Кад је то чуо, свети Кирил је упитао своје саговорнике: „Ако су у неком закону записане две заповести, који ће човек бити савршенији извршилац закона? Да ли онај који испуни једну од њих или онај, који испуни обе ове заповести?“ Кад су Агарјани одговорили да ће савршеније испунити закон онај, који изврши обе заповести, свети проповедпик је наставио; „Заповедивши да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро, Христос, наш Бог, рекао нам је и то, да нико од нас у овом животу не може да покаже већу љубав од оне; да за пријатеље положи своју душу (в. Јн. 15; 13). Ето због чега ми великодушно трпимо увреде које нам нанесу као појединцима. Међутим, у заједници штитимо једни друге и полажемо своје душе у бици за своје ближње, да ви, када поробите наше суграђане, не бисте са њиховим телима поробили и њихове душе, присиљавајући их на одрицање од вере и на друге богопротивне поступке. Наши христољубиви ратници с оружјем у рукама чувају Свету Цркву и чувају господара у чијој светој личности поштују обличје власти Цара Небеског. Чувају и отаџбину, јер би са њеним рушењем неминовно пала и отаџбинска власт, и ослабила еванђелска вера. То је скупоцени залог,  због којег су војници дужни да се боре до последње капи крви. Ако они на бојном пољу положе своје душе, Црква их придружује збору светих.

 

КО СЕ МАШИ ЗА МАЧ

 

Сви који се маше за нож, од ножа ће погинуши (Мт. 26; 52). У овим Спаситељевим речима идеја праведног рата налази своје образложење. Са хришћанске тачке гледишта, појам моралне правде у међународиим односима мора се ослањати иа следећа, основна начела: 1) љубав према својим ближњим, према свом народу и отаџбини, 2) разумевање потреба других народа и 3) убеђеност да се добру свога народа не може служити неморалним средствима. Та три начела одредила су моралне границе рата, а створио их је хришћански свет средњег века, кад су људи, прилагођавајући се реалној ситуацији, покушавали да обуздају стихију ратног насиља. Већ тада је владало убеђење да се рат мора водити према одређеним правилима и да човек који се бори не би требало да изгуби свој морални лик или да заборави да је и његов противник исти такав човек, какав је и он сам.

Стварање високих правних норми у међународним односима било би немогуће боз оног моралног утицаја који је хришћанство извршило на срца и умове људи. Често се догађало да се на делу не удовољи високим захтевима за праведношћу у рату. Међутим, већ је и само постављање питања о праведности понекад уздржавало зараћене стране од прекомерне суровости.

 

ИМА ЛИ ПРАВЕДНОГ РАТА?

 

Један од очигледпих знакова на основу којих се може судити о праведности или неправедности рата, јесу и методи вођења рата, а такође и однос према заробљеницима и мирном становништву противника, посебно према женама_; деци и старцима. Чак и они, који се штите од напада, могу истовремено да чине сва могућа зла, због чега по свом моралном и духовном стању нису ништа узвишенији од нападача. Рат се мора водити с праведним гневом, али не и са злобом, похлепом, пожудом (в, I. Јн, 2; 16) и осталим поданицима ада. Правилна процена рата као подвига или, напротив, као разбојништва, може се начинити само уколико се пође од анализе моралног стања оних који ратују. Не радуј се смрти човека, чак и ако је он твој највећи непријатељ; сети се да ћемо сви ми умрети, каже Свето Писмо (Књ. Сир. 8; 8). Код хришћана се човечан однос према рањеницима и заробљеницима заснива на речима апостола Павла: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12; 20-21).

У иконографији светог Георгија Победоносца, црну аждају газе копита коња који се увек представља као блиставо бео. Тиме се очигледно показује да зло и борба против њега морају бити апсолутно раздвојени. У свим животним ситуацијама које захтевају примену силе, човеково срце не би требало да се нађе у власти рђавих осећања, јер га она доводе у сродство са нечистим духовима и уподобљују га њима. Само победа над злом у сопственој души открива човеку могућност да правадно примени силу. Такво гледиште, утврђујући у међуљудским односима доминацију љубави, одлучно одбацује идеју о непротивљењу злу силом. Хришћански морални закон не осуђује борбу против зла као ни примену силе у односу па његовог носиоца, па чак ни лишавање живота  као крајње море. Напротив, да осуђује злобу људског срца, као и жељу за било чијим унижењем и пропашћу.

У вези с тим, Црква се посебно брине о војсци, коју васпитава у духу верности високим моралним идеалима.

У основи хришћанског схватања света налазе се обећања Божија, посведочена у Светом Писму Старог и Новог Завета. Та обећања, која дају истински смисао историји, почела су да се испуњавају у Исусу Христу. За Његове следбенике, мир представља благодатни дар Божији, за који се молимо и који тражимо од Господа како за нас саме, тако и за све људе. Библијско поимање мира далеко је шире од политичког. Свети апостол Павле указује да мир Божији превазилази сваки ум (Филипљ. 4; 7). Он је неупоредиво узвишенији од оног мира који људи могу да створе сопственим напорима. Мир човека са Богом, са самим собом и са другим људима нераздвојиви су један од другога.

Али се ратује. И ратују, авај, чак и православни међу собом.

Било је тога, у силним вихорима историје, и раније – сетимо се ратова између Византинаца, Срба и Бугара. Или бугарског учешћа у рату против Срба 1914-1918. и 1941-1944.

О томе треба и говорити и писати.

Али сада треба рећи реч  и о томе да је Русија ушла у рат који скида маске свих лажи – од коронократије до екуменизма.

Једноставно, лажи се, као кулисе, руше.

КОРОНОКРАТИЈА И ЕКУМЕНИЗАМ: КУЛИСЕ ПАДАЈУ

 

Сјајни руско – украјински мислилац и јавни делатник, Игор Друз, каже:“Срећа у несрећи! Рат на Украјини је ликвидирао најстрашнију пандемију у Русији, а сад убија и екуменизам. Какав јад за све прогресивце! Неће бити новог сусрета патријарха Кирила и папе Фрање, једног од главних пропагатора ношења брњице зване маска и општег шприцања човечанства! Као што знамо, славни папа – језуита не само да је шприцање учинио главном темом своје проповеди, скупа са идолопоклонством и глобализмом, него је онима који су одбили да се шприцају забранио да раде у Ватикану.

„Државни секретар Ватикана Пјетро Паролин дао је изјаву италијанским средствима масовног информисања да сукоб на Украјини може повећати напетост у руско – украјинским односима, па је су други сусрет папе са патријархом Кирилом у овом тренутку мало вероватан“, каже cruxnow.com. Почетком марта патријарх Кирил се срео са апостолским нунцијем у Русији и разговарао о сусрету поглавара РПЦ са папом у јулу 2022. Требало је да сусрет буде у некој од земаља Латинске Америке“.

Није мало – маске се укидају, шприцање одлази у други план, а папа нема шта да тражи с руским патријархом.

 

МОЛИМО СЕ ЗА МИР

 

Недавно је патријарх српски господин Порфирије рекао:“Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем.“(1)

Треба се молити за мир на Украјини, и престанак крвопролића.

 

ШТА ЗНАЧИ МИР

 

У већ поменутим Основама социјалне концепције РПЦ о миру је речено много тога важног. Треба поновити и памтити.

Библијско поимање мира далеко је шире од политичког. Свети апостол Павле указује да мир Божији превазилази сваки ум (Филипљ. 4; 7). Он је неупоредиво узвишенији од оног мира који људи могу да створе сопственим напорима. Мир човека са Богом, са самим собом и са другим људима нераздвојиви су један од другога.

Код старозаветних пророка, мир се представља као стање које окончава историју: И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом… Неће наудити ни потирати на свој светој гори Мојој, јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно (Иса. 11; 6–9). Тај есхатолошки идеал повезан је с откровењем Месије, чије је име – Кнез мира (Иса. 9; 6). Рат и насиље ишчезнуће са земље: Расковаће мачеве своје на раонике и копља своја на српове, неће дизати мача народ на народ, нити ће се више учити боју (Иса. 2; 6). Уосталом, мир није само дар Господњи него и задатак људског рода. Библија даје наду да ће се уз помоћ Божију мир остварити чак и у границама садашњег земаљског постојања.

Према сведочењу светог пророка Исаије, мир је плод правде (Иса. 32; 17). Свето Писмо говори и о правди Божијој и о правди људској. И једна и друга су повезане са заветом, који је Бог склопио с изабраним народом (в. Јер. 31; 35). У том контексту, правда се превасходно поима као верност савезничким односима. Уколико људи нарушавају савез са Богом, односно, уколико су они неправедни, утолико бивају лишени плода правде, тј. мира. У то време, један од основних елемената Синајског законодавства био је захтев за праведним односом према ближњем. Циљ Закона није био да ограничи слободу личности него изградња друштвеног живота на начелу праведности, како би се достигао релативан мир, поредак и спокојство. За Израиљ је то значило да се мир у друштвеном животу не остварује сам по себи, због неких природних закона, него је он, као прво, могућ као дар божанствене правде а као друго, као плод човекових религиозних напора, тј. његове верности Богу. Тамо где људи са захвалношћу одговарају на правду Божију, тамо се милост и истина љубе, правда и мир целивају се (Пс. 84; 11). Уосталом, историја Старог Завета даје мноштво примера неверства и грешне незахвалности изабраног народа. То је дало повод пророку Јеремији да укаже на разлог за одсуство мира у Израиљу, у којем се стално чује: Мир, мир, а мира нема (Јер. 6; 14). Пророчки позив на покајање звучи као песма верности правди Божијој. Без обзира на грехове народа, Бог обећава да ће с њима склопити „нови завет“ („савез“) (Јер. 31; 31).

Исто као у Старом, мир се и у Новом Завету сматра за дар Божије љубави. Он је истоветан с есхатолошким спасењем. Ванвременост мира, који су наговестили пророци, особито се јасно види у Јовановом Еванђељу. У историји наставља да царује жалост, али они који верују у Христа имају мир (Јн. 14; 27 и 16; 33). У Новом Завету, мир је нормално благодатно стање човечије душе, ослобођене од робовања греху. Управо о томе говори жеља за благодаћу и миром на почетку посланица св. апостола Павла. Тај мир је дар Духа Светога (Рим. 15; 13 и Гал. 5; 22). Стање помирености са Богом је нормално стање твари, јер Бог није Бог нереда него мира (1. Кор. 14; 33). Психолошки се то стање изражава у унутрашњем поретку душе, када радост и мир у вери (Рим. 13; 13) постају готово синоними.

Према благодати Божијој, мир карактерише спољашњи и унутрашњи аспект живота Цркве. Међутим, благодатни дар мира зависи, наравно, и од људских напора. Дарови Духа Светога пројављују се једино тамо, где им је у сусрет пошло људско срце, покајнички стремећи ка правди Божијој. Дар мира се показује онда, кад хришћани теже да га задобију, сећајући се непрестано дела вере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа (1. Сол. 1; 3). Тежње ка миру сваког појединог дела Тела Христовог морају бити независне од времена и од животних услова. Будући угодне Господу (Мт. 5; 9), оне доносе плодове ма где и ма када да се савршавају. Преображавајући унутрашњег човека, мир, као дар Божији, мора да се пројави и споља. Њега треба очувати и распламсати (в. 2. Тим. 1; 6), и због тога је миротворство задатак Цркве Христове: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима (Рим. 12; 18). Старајте се да чувате јединство духа савезом мира (Еф. 4; 3). Новозаветни призив на миротворство ослања се на пример Самог Спаситеља и на Његово учење. И ако су заповести о непротивљењу злу (Мт. 5; 39), љубави према непријатељу (Мт. 5; 44) и опраштању (Мт. 6; 14–15) превасходно упућене људима, онда се заповест о миротворству – Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати (Мт. 5; 9) – непосредно односи на социјалну етику.

Руска православна црква настоји да оствари миротворачко служење како у националним тако и у међународним размерама, настојећи да разреши различите противуречности и да доведе до сагласности народе, етничке групе, власти и политичке снаге. Због тога она своје речи упућује онима, који имају власт, као и другим утицајним слојевима друштва. Поред тога, она улаже напоре за организовање преговора непријатељских страна и ради указивања помоћи страдалницима. Црква се такође противи пропаганди рата и насиља, исто као и различитим испољавањима мржње, способне да изазове братоубилачке сукобе.

 

РЕЧ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА

 

Управо због свега овога треба чути реч патријарха руског Кирила о несрећи која је дошла у виду братоубилачког рата:“У току је конфликт између Русије и Украјине. Хајде да размислимо о томе шта реално може да нас дели? Ми смо практично један народ, повезан историјском судбином, сви смо изашли из Кијевске крстионице, обједињују нас вера, наши свеци, јединствена нада, исте молитве. Шта може да нас дели?! Али непријатељ људског рода – кроз конкретне људе, кроз конкретна удружења људи – убацује лаж у односе међу народима, и на основу ове лажи се развија конфликт. И ми знамо да то није просто свађа између комшија, већ је конфликт у који се увлаче државе, односно институције, које имају законито право да употребе силу приморавајући своје грађане на повиновање уколико ови крше законе или приморавајући на то друге земље уколико у њима виде претњу, како ове претње не би било.

Другим речима, данас су у конфликт ступила два братска народа – а у суштини један, руски народ. Поново и поново подсећам на речи из „Повести о старим временима“, наше историјске хронике у којој се говори о томе „одакле је настала Руска земља“, а затим се говори и Кијеву. Русија је једна земља, један народ, али се испоставило да је овај народ веома снажан и суседи су се уплашили његове снаге и почели су да чине све како би овај народ поделили, како би деловима овог народа сугерисали да уопште нису један народ. И ми знамо до каквог страшног врхунца сад долази због ових сугестија, кад неко у свом брату не види брата, већ непријатеља. И ужасно је то што има неких верских организација (чак не могу да превалим преко језика да су верске) које на штит своје проповеди стављају потребу за борбом против братског руског народа./…/

Наравно, тема везана за руско-украјинске односе данас је постала део велике политике и, како се то данас каже, геополитике. И један од циљева ове геополитике јесте слабљење Русије која је постала јака и реално моћна земља. Али како је одвратно и подло за остваривање ових геополитичких циљева користити братски народ! Како је ужасно хушкати овај народ на сопствену браћу! Како је ужасно наоружавати га како би ступио у борбу са својом истокрвном и истоверном браћом! Сви они који то чине у виду пропаганде која се масовно обрушила на Украјину, у виду конкретних поступака, у виду стварања претпоставки за ширење ратног конфликта – сви ови људи су непријатељи и Русије, и Украјине. Они су против нашег јединства, против наших духовних корена, дакле, независно од тога да ли себе називају верујућима или неверујућима, они су против воље Божје која је увек усмерена на мир, на братство, на љубав.

Нека би Господ помогао свима нама – Русима, Украјинцима, Белорусима и свим народима који су потекли из једног корена и који су изашли из Кијевске крстионице, да сачувамо наше духовно јединство, да не дозволимо поделу наше Цркве. Узгред речено, они који су стремили ка подели народа почели су од поделе Цркве створивши извесне расколе у Украјини. Од тога су почели како би разбили духовно јединство, али се по милости Божјој ово јединство чува.

Данас сам се посебно молио за Његово блаженство Онуфрија, за епископат, за клир, за верујући народ у Украјини, како би их Господ сачувао од сплетки лукавог, како би их сачувао у разумевању тога да је сваки рат међу православном браћом која припадају једној Цркви – ђавоље, а не Божје дело. И зато наша јединствена Црква, без обзира да ли је у Русији, Украјини или у другим земљама, данас треба да се моли за мир, за престанак међусобица, као што је то чинио преподобни Сергије, као што је то чинила наша Руска Црква кад су руски кнежеви ступали у међусобну борбу убијајући једни друге. И данас нећемо ићи путем на који нас неки позивају провоцирајући увлачење у конфликт и Цркве, већ ћемо поћи путем преподобног Сергија и молићемо се за јединство Свете Русије да никакве силе не би могле да поделе наш народ, и наравно, да никакве силе не би могле да поделе нашу Цркву.

Нека Господ благослови нашу земљу – историјску Русију! Нека нас Господ сачува од подела у Цркви, нека помогне да савладамо све оне поделе које нису изазване разликама у вери, већ утицајем политичких снага на ове или оне црквене кругове. Како би све ово остало у прошлости и како бисмо сви једним устима и једним срцем могли да прослављамо свето и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа и како бисмо штитећи се Крстом могли да отерамо сваку вражију и демонску силу из нашег заједничког живота и из наше судбине. Амин.“(2)

Амин, рецимо и ми, православни Срби.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ:

 

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_molimo_se_kolenopreklono_bogorodici_za_mir_u_ukrajini

https://srpska.pravoslavie.ru/145118.html