28.01.2022. - 9:14
© Sputnik / Стрингер /
Док Велика Британија шаље Украјини хиљаде противтенковских пројектила и, као и Америка, хитно евакуише породице својих дипломата из те земље, до јавности све више продире сазнање да западни фронт против Русије ипак није онолико монолитан као што би његови креатори желели да буде.
Питање је, само, да ли ће Немачка и Француска имати довољно времена и снаге да спрече напад својих англоамеричких савезника на Русију посредством Украјине…
Изузетно (не)сагласје
Пре само десетак дана „Њујорк тајмс“ је ауторитативно констатовао како је „страх од Русије још једном НАТО пакту донео јединство и сврху“, устврдио да „лидери НАТО-а говоре у изузетном сагласју“, и цитирао Ива Далдера, бившег амбасадора САД при НАТО-у, који је изразио нарочито задовољство због тога што „нема независне европске стратегије, па чак ни европске тачке гледишта другачије од онога што је Вашингтон изнео као свој став“. Уосталом, како се наводи, „одвраћање Русије уграђено је у ДНК НАТО-а, зато што Русија представља егзистенцијалну претњу европским народима“.
А онда је реалност почела да демантује ову ратнохушкачку пропаганду. До те мере да је чак и председник САД Џозеф Бајден морао да опомене како је „веома важно да сви у НАТО-у остану на истој страни“, јер, признао је, „постоје разлике у погледу онога што су чланице спремне да ураде“.
Те разлике досегле су, изгледа, толике размере да се немачки канцелар Олаф Шолц, како открива недељник „Шпигл“, оглушио о Бајденов хитан позив да дође у Вашингтон ради „координисања заједничких корака услед акутне претње избијања рата… Али Шолц је тај позив одбио, рекавши да већ има испланирана путовања и важне састанке.“ „Тешко је то разумети“, незадовољно напомиње „Шпигл“, „Русија развија највећу претњу од краја Хладног рата (…) а немачки канцелар не може да очисти свој распоред како би прихватио позив америчког председника“.
Али није само реч о Шолцовом густом распореду. „Вол стрит џорнал“ открио је и да је Немачка, осим што одбија да се укључи у наоружавање Украјине, одбила и захтев Естоније да Украјини испоручи хаубице које је сама претходно добила од берлинске владе; а „Глас Америке“ јавља и да је своје „противтенковске пројектиле Британија доставила Украјини летовима преко ваздушног простора Данске и Шведске уместо директнијом рутом преко Немачке, што је изазвало спекулације да је то учињено како би се избегли протести из Берлина“.
План Берлина
А НАТО „не функционише тако добро без активног учешћа највеће европске земље. Већ и сам географски положај Немачке чини је виталним делом алијансе,“ указаће портал „Политико“, гунђајући незадовољно и стога што се „немачки званичници и политичари упорно противе упућивању претње Русији да ће бити искључена из (међународног система финансијских трансакција) СВИФТ-а“, а нису сасвим уверљиви ни око „Северног тока 2“, јер, иако је канцелар Шолц „сигнализирао да би о заустављању овог гасовода ‘требало да се разговара’ ако Русија нападне Украјину, далеко од тога да се обавезао да ће то стварно и учинити“.
А како то и да учини кад се зна да је Немачка из Русије 2020. увезла преко 55 одсто својих потреба за гасом.
„И, шта је план Берлина?“, пита „Политико“, и одговара: „Велика идеја Немачке за решење украјинске кризе састоји се у оживљавању успаваног дипломатског процеса познатог као нормандијски формат, који укључује Немачку, Француску, Русију и Украјину, али, што је значајно, не и САД“.
Па је утолико и значајније што је баш ових дана председник Француске Емануел Макрон „позвао ЕУ да направи свој план за ‘безбедност и стабилност’ са Русијом“ и „поведе сопствени дијалог“ са том земљом „уместо да подржава дипломатске покушаје које предводе САД и НАТО“, што је, оцењује „Фајненшел тајмс“, „потез којим се ризикује поткопавање западне солидарности“ и „разбија уједињени фронт ЕУ и САД против Русије“. И то упркос „настојањима Сједињених Држава да прикључе Брисел који су досегли ниво без преседана“.
Како је најављено, дипломатски представници нормандијске четворке, без Америке и без Велике Британије, састаће се већ ове недеље. А Макрон је најавио да ће „током наредних недеља (…) Европљани понудити решење за деескалацију тензија“.
Најслабија карика
Какво би то решење могло да буде? Да ли ће Берлин и Париз моћи да се одупру притисцима из Вашингтона и Лондона? И зашто је Бела кућа послала директора ЦИА-е Вилијама Бернса да разговара са Олафом Шолцом?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић и политиколог Александар Павић.
„Очигледно је да међу западним савезницима постоје озбиљна неслагања. То се види и на случају повлачења дипломатског особља САД, Велике Британије и Аустралије, што је представљало операцију психолошког ратовања из које су земље ЕУ биле искључене,“ напомиње Александар Павић. „Јасно је да у Европи има земаља које желе да се тензије спусте, и у томе могу да успеју донекле, али оне једноставно нису довољно јаке да би могле да се одупру Американцима и Енглезима и кажу им децидно не. Немачка, иако има највише да изгуби од евентуалног избијања сукоба у Украјини, то не може да учини јер, једноставно, није довољно суверена за тако нешто.“
„Западна штампа Немачку види као најслабију карику у том ланцу“, указује Мирослав Стојановић. „Чак и ‘Шпигл’, који је до сада био поприлично уздржан, почео је да захтева радикалну промену стратегије према Русији, не само политичке и економске, него чак и војне. С друге стране, насупрот оваквим притисцима, у прилог уздржаној политици актуелне владе изјаснио се и премијер Баварске, утицајни шеф ЦСУ-у Маркус Зедер, рекавши да Русија није непријатељ Европе и да није председник Русије Владимир Путин крив за безбедносне проблеме у Европи.“
„Уместо да заједно са САД и осталим трансатлантским савезницима помогне Украјини да се припреми за напад, Немачка настоји да умири Русију тако што Западу одузима нека од најмоћнијих средстава која има на располагању“, критичан је према званичном Берлину портал „Политико“, док „Шпигл“, на истом трагу, пише о „несхватљивој паралисаности Берлина у приступу Русији“ и наводи да се „у немачким политичким круговима не говори о ономе што ће Берлин да уради да одговори на руски напад, већ се фокусирају на оно што неће да ураде“.
Фактор енергетике
А опет, иако удара у ратне бубњеве и оштро критикује Шолцову владу због тобожње попустљивости, и недељник „Шпигл“ принуђен је да призна да је сарадња с Русијом, практично, од животног значаја за саму Немачку: „Око 55 одсто природног гаса Немачка купује од Русије. Теоретски, Берлин би могао да се окрене другим земљама за помоћ, али нема довољно терминала за течни природни гас у Европи, и не постоји ниједан у Немачкој… Истовремено, цене течног гаса отишле би у небо. Немачка складишта празнија су него што су била задуго, а зато што су тржишта либерализована, влада нема много начина да се супротстави расту цена.“
„Берлин се сад налази у једној крајње деликатној ситуацији. Економски, Немачкој не одговара никакав немир било где у свету, а поготово пред самим њеним вратима, и сарадња с Русијом јој је у том смислу од изузетног значаја. А са друге стране је изложена робусном притиску Велике Британије и Сједињених Држава. Ипак, Немачка нема замене за руски гас, који јој је њеној индустрији неопходан. И зато ће се притисцима опирати колико год буде могла,“ сматра Мирослав Стојановић.
„Немачка је исувише велика да би је Американци игнорисали. Али није и довољно суверена да је не би притискали. Истовремено, ту су и фактори јавног мњења, које није расположено за рат с Русијом, и енергетике, где је немогуће измислити алтернативу руског гасу, и сви то јако добро знају“, коментарише Александар Павић, и указује: „Уочљиво је и да се интереси Немачке и Француске поклапају, утолико што ни једна ни друга нису на линији заоштравања коју заговарају Америка и Британија, а оне само траже повод да ситуацију заоштре и додатно, и од тога неће одустати. Нажалост, Вашингтон и Лондон имају много већи утицај на Париз и Берлин него обратно.“
Паралелно с тим, ипак, најављује Мирослав Стојановић у нешто оптимистичкијем тону, „Париз и Берлин већ праве план за спуштање тензија који је најавио Макрон. Француска и Немачка не могу оно што може Америка – да нареди повлачење НАТО трупа из Бугарске или Румуније, на пример – али могу да начине уступке Русији који ће ојачати и њихове позиције, већ и тиме што ће то бити потези који су аутономни у односу САД и Велику Британију. Судбина најављених разговора у нормандијском формату показаће нам у ком смеру иду догађаји.“
