Рапорт с прве линије фронта код Бахмута: Сине, звала је мајка Русија

Први са којима смо се сударили били су Пољаци. Много је и Немаца, Француза, Аустријанца. Овде је цео Запад и цела Европа. Често их називају плаћеницима, али у 90 одсто случајева када наиђемо на Европљане и Запад – ми не видимо плаћенике већ професионалне војнике

Позивни “Богомаз” најпрепознатљивије је лице добровољачке јединице БАРС 13 (“Борбена војна резерва земље”, број је идентификатор за конкретну јединицу), каријерни официр који је својевремено плаву беретку ВДВ, ваздушно-десантних јединица, заменио црном коју носе специјалне снаге Руске морнарице.

Данас се његова јединица налази се у близини Бахмута. Жестоке борбе су у току.

БАРС-13 чине добровољци са борбеним искуством и бивши функционери безбедносних служби. Да ли су овој јединици намењени посебни задаци, и шта је разликује од других добровољачких одреда?

Ми одлично разумемо да смо добровољци – упркос чињеници да смо потписали уговор са Министарством одбране. Имамо борце старости од 18 до 70 година. Сада код нас могу да служе и људи до 65 година уколико имају официрски чин и владају  професионалним вештина. У нашем одреду просечна старост је 40-45 година.

По чему се разликујемо? Пре свега, професионализам наших момака. Истовремено, 60 одсто волонтера је дошло овде следећи вапај душе. Неки од њих немају ни одслужену војску иза себе, али не могу скрштених руку да гледају шта се дешава: самовољу Запада, рушење духовности, разврат, изопачену визија живота. За главну вредност проглашен је долар, новац.

И Министарство одбране и ми добровољци – представљамо једну целину, једну песницу. Чувамо нашу Отаџбину, наше породице. Учинићемо све да фашизам и западне вредности које су нам наметнуте ни на који начин не покваре нашу духовност. Боримо се за руски свет, штитимо људе и увек помажемо слабима. Сада се суочавамо са 50 земаља.

Где ваша јединица тренутно обавља војне задатке, да ли сте у зони борбених дејстава?

Сада се налазимо у близини Бахмута (Артјомовск), у области Клешчејевке (један од најврућих делова фронта тренутно – прим. аут.).

Кијевска Рус – то је наша исконска земља, сви наши корени су одавде. То су наше вредности, то је наша духовност. Зато њу штитимо.

Док разговарамо са радиопријемника одзвања: Снажан ариљеријски напад! Снажан напад! У позадини тутњи, стравична ломљава. Веза се прекида. Покушавам изнова..

Ово је најсажетији одговор на моје претходно питање… рат уживо…

(Смех) Наравно, ми смо на самој првој линији фронта. Ми смо једини одред који сарађује са свим јединицама – специјалним снагама, ДШБ (ваздушно-јуришни батаљон), извиђачима, ваздушно-десантним снагама. Увек смо на предњем боку. Наш батаљон је борбени. Неки га зову легендарним.

То је истина. Ваша јединица је заиста легендарна…

Па, трудимо се. Као и наши очеви и дедови, желим да оставим само лепе успомене за децу, за унуке, за будуће генерације. Борили су се и наши очеви и дедови од 1941. до 1945. године и лепо је када се сетите својих најмилијих који су учествовали у рату. Многи су остали живи, многи умрли – као што умиру наши момци, њима Царство Небеско.

Многи су тешко рањени, јер ово је “рат гвожђа”, како га ми зовемо – јер ту су пресудни технологија, артиљерија, дронови, тенкови, хеликоптери, авиони. И тек после свега, ми уз помоћ својих вештина покушавамо да помогнемо, могло би се рећи, технологији. Чак више она нама помаже, него што ми “помажемо” њој. Дајемо (артиљерији) тачне координате на време, раде извиђачи.

Значи, изградили сте везу између јединица?

Наравно да смо изградили везу. Иначе, како бисмо се борили и радили? Али технологије иду напред – негде непријатељ користи систем за радио супресију, активира опрему за електронско ратовање – они покушавају да заобиђу нашу заштиту (везе), ми покушавамо да заобиђемо њихову.

У току је борба технологија и свеукупног оружја које они имају и које ми поседујемо. Ми покушавамо да одржимо своју опрему, и уништимо опрему непријатеља свим расположивим војним средствима.

Како оцењујете ситуацију – да ли се мења однос снага на фронту, и да ли је западно наоружање мотивисало Украјинце да са већом упорношћу истрајавају у плановима?

То их веома стимулише, оружје, финансије. Они више ни на који начин не могу да одступе од својих планова.

Свесни смо да ратујемо не само са братским народом, ратујемо са целим Западом. Западно оружје за Украјину је нешто без чега једноставно не могу, то је за њих као ваздух. Јер људски фактор им је већ на измаку.

Западни аналитичари изнели су податак да се око 20 хиљада добровољаца са Запада бори у редовима ВСУ. Да ли сте имали прилику да се уверите у њихово присуство са друге стране линије?

Присутан је велики број бригада из других земаља, како из Западне Европе, тако и из земаља бившег СССР-а, на пример, постоји цела бригада из Грузије. О Пољској да и не говоримо, која је одавно присутна на фронту.

У мају 2022. године – полазећи из правца Изјума (тзв. “Шервудска шума”, Богородично, Дробишево, Кременаја) – први са којима смо се сударили били су Пољаци. Много је и Немаца, Француза, Аустријанца. Овде је цео Запад и цела Европа. Често их називају плаћеницима, али у 90 одсто случајева када наиђемо на Европљане и Запад – ми не видимо плаћенике већ професионалне војнике.

И зато Украјина неће моћи да одступи од наметнутих планова, они ће ићи до краја. Јер чак и да желе мировни споразум, док Запад не каже “да”, они неће моћи да приступе преговорима.

Али ми ћемо се борити до победе. Другог избора немамо. Јер се боримо за породицу, за наше вредности и духовност.

Учествовали сте у борбама за Красни Лиман и Свајтогорск. Колико је искуство “БАРС”-а било пресудно за добар исход ових битки?

Били смо у близини ове раскрснице, на Дробишеву. Десило се да сам после Богородичног, у мају, задобио повреде, а затим опет у јуну рањавање и контузију. И у јулу сам поново рањен, на два месеца сам одсуствовао, боравио у четири болнице. Дакле, зато нисам учествовао у тим биткама.

Ратни извештач Пегов каже да би са добровољачких батаљона ”БАРС” напросто требало скинути знаке навода (игра речи – у руском језику ”барс” је снежни леопард). Ко је заправо ”снежни леопард”— које особине и вредности баштини борац такве јединице?

Чувамо породицу и наше вредности, вредности наших предака, које носимо у себи на нивоу гена. Наши прадедови давали су отаџбини 25 година  живота, здравље, све своје вештине. (Године 1762.  цар Петар III  установио је рок службе у војсци – 25 година). Они су од 20. до 45. године живота служили и борили се. То нам је у генима, то нам нико не може одузети.

Наше вредности су Господ Бог, наша земља, и наше породице. Боримо се за своју веру у то. И чувамо своју земљу.

Како је ваша породица прихватила избор да се придружите добровољачкој војсци у Донбасу?

Били су забринути, али су ме подржали.

Еполете носим од 1988. године. Најмлађи син је у марту чуо како супруга и ја разговарамо о томе да сам добио понуду. Из куће за потребе СВО изашао сам 22. фебруара 2022. Са осталим командантима учествовао сам у стварању и успостављању  организације одреда.

А син пита: “Тата, хоћеш ли опет бити војник?” Кажем – да, сине, хоћу… Мајка Русија је звала”.

Каријерни сте официр?

Од 1988. сам у униформи.

Служили сте војни рок у Чехословачкој?

Да, имали смо команду 20А, требало је да идемо у Авганистан, али је 1988. дошло наређење да се повуку трупе из Авганистана и ми смо послати у Чехословачку. Реч је о 901. одвојеном десантно-јуришном батаљону. Био сам заменик командира вода и командант извиђачке јединице. После тога сам имао други посао. Плаве беретке (ВДВ) падобранаца заменио сам црним береткама – које носе специјалне снаге (Црна беретка – Специјалне снаге морнарице). Урадио сам оно што је држава захтевала и што је земљи било потребно и испунио сам задатке.

 

Да ли сте 2014, 2015. имали јасну слику шта се дешава у Донбасу?

Многи људи нису разумели. Чак ни ми са еполетама нисмо у потпуности разумели шта се овде, у Донбасу, дешавало од 2014. године…

Разумете, овде има деце, жена, породица… Па, зашто? Наравно, није било потребе да се започне овај рат (2014. године), народ овде језиво пати, толико људи је убијено… Пред нашим очима гине много цивила, којима помажемо и водимо их у болницу, затим евакуишемо у Русију на лечење. Увек се трудимо да свима помогнемо, посебно када су у питању тешке повреде. Најгоре је када страдају цивили – жене, деца. За неке, чак и искусне ратнике, психа то не може да издржи. Ово је веома тешко гледати. Када рука, нога одлети…

Како се борци носе са тим сликама ужаса?

Психолошки, не може свака особа то да издржи. Неки момци којима је ово други, трећи, за неке чак четврти рат – понекад посустану. Јер и године играју улогу. Особу не одређује само професионализам, већ и психолошко стање.

Постоји такав професионални израз – “изгарање”. Човек доживи прелом у себи од свег овог људског бола који види, и више не може да издржи. И понекад момци, неки преко 40, 50, неки преко 60 година, раскину уговоре и напусте рат.

Док год Бог даје прилике, док је све у реду са здрављем, дакле, користићемо све своје професионалне вештине и дати све од себе да нам донесе победу. Било којим средствима.

Упознати сте са расположењем већине Срба која пружа подршку Русији у овом рату?

Србе смо увек сматрали братским народом с којим делимо исту духовност, истоветан поглед на свет. Увек смо се трудили да помогнемо Србима, као што они покушавају да помогну нама – делећи наше ставове. Свака генерација Срба је, такође, учествовала у рату, покушавали су да их покоре, униште као нацију…

И Запад и Европа покушавају да убију то нешто у нама, или да убију нас. А ми се бранимо. И наша деца, жене, очеви, баке и деке. Колико год било тешко и болно, никада се нећемо сложити са оним што Запад покушава да нам наметне.

Нама су долазили дописници из Србије, разговарали смо, показивали су нам писма у којима Срби изражавају искрену бригу. За нас је то било драгоцено.