У наставку текста говор руског лидера преносимо интегрално:
Поштовани грађани Русије! Драги пријатељи!
Данас поново сматрам неопходним да се вратим на трагичне догађаје који се збивају у Донбасу и на кључна питања осигурања безбедности саме Русије.
Почећу од оног о чему сам говорио у свом обраћању 21. фебруара ове године. Ради се о ономе што изазива нашу посебну забринутост и зебњу, о фундаменталним претњама које из године у годину, корак за кораком грубо и дрско стварају неодговорни политичари на Западу према нашој земљи. Имам у виду ширење блока НАТО-а на исток, приближавање његове војне инфраструктуре руским границама.
Добро је познато да смо током 30 година истрајно и стрпљиво покушавали да се договоримо с водећим земљама НАТО-а о принципима једнаке и недељиве безбедности у Европи. У одговор на наше предлоге стално смо се суочавали или с чиничном обманом и лажи, или с покушајима притиска и уцене, а Северноатлантска алијанса се у међувремену незадрживо шири, без обзира на све наше протесте и забринутост. Војна машинерија се шири и, понављам, приближава тик уз наше границе.
Зашто се све ово дешава? Одакле тај дрски манир да се разговара с позиције властите искључивости, непогрешивости и уверењем да ти је све дозвољено? Одакле охоли, ниподаштавајући однос према нашим интересима и апсолутно легитимним захтевима? Одговор је јасан, све је јасно и очигледно. Совјетски Савез је крајем осамдесетих година прошлог века ослабио, а онда се и сасвим распао. Читав ток тадашњих догађаја је добра лекција за нас и данас, он је убедљиво показао да је парализа власти и воље први корак ка потпуној деградацији и забораву. Тада је било довољно да на неко време изгубимо веру у себе и готово – читава равнотежа снага у свету је нарушена.
То је довело до тога да ранији договори, споразуми већ фактички не важе. Наговарања и молбе не помажу. Све што није по вољи хегемона, оних који држе власт, проглашава се архаичним, застарелим, непотребним. И обрнуто: све што им се чини корисним приказује се као истина у последњој инстанци која се намеће по сваку цену, дрско, свим средствима. Оне који се не слажу ломе преко колена.
Ово о чему сада говорим тиче се не само Русије и изазива не само нашу забринутост. То се тиче читавог система међународних односа, а каткад чак и самих савезника САД. После распада СССР-а фактички је почело прекрајање света и дотад успостављене норме међународног права – а оне кључне, основне усвојене су као резултат Другог светског рата и умногоме су потврђивале његове резултате – почеле су да сметају онима који су се прогласили победницима у Хладном рату.
Наравно, у практичном животу, у међународним односима, у правилима за њихово регулисање морало се водити рачуна и о промени ситуације у свету и саме равнотеже снага. Али требало је то радити професионално, равномерно, стрпљиво, имајући на уму и поштовање интереса свих земаља и уз разумевање властите одговорности. Али не – у стању еуфорије због апсолутне надмоћи, својеврсног савременог апсолутизма, па још и у светлу ниског нивоа опште културе и бахатости оних који су припремали, доносили и наметали одлуке које су само њима користиле, ситуација је почела да се развија по друкчијем сценарију.
Примера је напретек. Прво су без икаквог одобрења Савета безбедности УН спровели крваву војну операцију против Београда, користили су авијацију, ракете директно у центру Европе. Неколико недеља трајало је непрекидно бомбардовање мирних градова, виталне инфраструктуре. Морамо подсетити на те чињенице, иако поједине западне колеге не воле да се сећају тих догађаја, а кад ми говоримо о томе не позивају се на норме међународног права него на околности које тумаче како они налазе за сходно.
Затим су на ред дошли Ирак, Либија, Сирија. Нелегитимно коришћење војне силе против Либије, извртање свих одлука Савета безбедности УН о либијском питању довело је до потпуног уништења државе, а уз то настало је огромно жариште међународног тероризма и до тога да је земља утонула у хуманитарну катастрофу, у дугогодишњи грађански рат без краја и конца који и даље траје. Трагедија на коју су осудили стотине хиљада, милионе људи не само у Либији, већ и у читавом том региону, довела је до масовне реке избеглица из Северне Африке и Блиског истока у Европу.
Сличну судбину спремали су и за Сирију. Борбена дејства западне коалиције на територији те земље без сагласности сиријске владе и дозволе Савета безбедности УН није ништа друго до агресија, интервенција.
Ипак, посебно место у том низу заузима свакако инвазија на Ирак, такође без икаквих правних основа. Као изговор су искористили наводно поуздане информације којима располажу САД о томе да Ирак има оружје за масовно уништење. Као доказ за то јавно, у очима читавог света амерички државни секретар махао је некаквом епруветом с белим прахом, уверавајући све да је то хемијско оружје на ком се ради у Ираку. А затим се испоставило да је све то подметачина, блеф: у Ираку нема никаквог хемијског оружја. Невероватно, зачуђујуће, али чињеница остаје чињеница. Лагало се на највишем државном нивоу и с највише говорнице УН. Резултат су огромне жртве, разарања, невероватна ескалација тероризма.
Уопште узве, стиче се утисак да практично свуда, у многим регионима света где Запад долази да успоставља свој поредак на крају остају крваве отворене ране, чиреви међународног тероризма и екстремизма. Све што сам рекао су најфрапантнији, али ни издалека једини примери пренебрегавања међународног права.
У исти ранг спадају и обећања нашој земљи да се НАТО ни педаљ неће ширити на Исток. Понављам, преварили су нас, или речено по народски намагарчили су нас. Да, често се може чути да је политика прљава. Можда, али не у тој мери, не толико. Јер такво преварантско понашање је у супротности не само са принципима међународних односа, већ пре свега с општеприхваћеним нормама морала и етике. Где су ту праведност и правда? Само чиста лаж и лицемерје.
Узгред, сами амерички политичари, политиколози и новинари пишу и говоре да је унутар САД последњих година изграђена права „империја лажи“. Тешко је не сложити се с тиме – баш је тако. Али не треба бити скроман: САД су ипак велика земља, системска држава. Сви њени сателити не само да јој беспоговорно и покорно повлађују и угађају јој сваким поводом, него још копирају њено понашање, одушевљено прихватају правила која она предлаже. Зато се с пуним правом и сигурношћу може рећи да је читав тзв. западни блок који су САД формирале по својој слици и прилици, сав и у целини управо та „империја лажи“.
Што се тиче наше земље, после распада СССР-а и уз сву невиђену отвореност нове савремене Русије, спремност да поштено радимо са САД и другим западним партнерима, а у условима фактички једностраног разоружања, нас су одмах покушали да дотуку, докрајче и коначно нас униште. Управо је тако било деведесетих и почетком двехиљадитих година, када је тзв. колективни Запад веома активно подржавао сепаратизам и банде плаћеника на југу Русије. Колико нас је жртава, колико губитака тада све то коштало, кроз каква искушења смо морали да прођемо пре него што смо коначно сломили кичму међународном тероризму на Кавказу. Памтимо то и никада то нећемо заборавити.
Заправо, све доскора нису престајали покушаји да нас искористе у своје интересе, да униште наше традиционалне вредности и да нам наметну своје псеудовредности које би појеле нас, наш народ изнутра, оне ставове које већ агресивно намећу у својим земљама и који нас директно воде у деградацију и одрођивање, пошто су у супротности са самом људском природом. То се неће десити, нико и никада то није успео, па неће успети ни сада.
Без обзира на све, децембра 2021. године ми смо ипак још једном покушали да се договоримо са САД и њиховим савезницима о принципима осигурања безбедности у Европи и о неширењу НАТО-а. Све узалуд. Став САД се не мења. Они не налазе за сходно да се договарају с Русијом о том за нас кључном питању, тежећи својим циљевима они пренебрегавају наше интересе.
И наравно, у таквој ситуацији намеће се питање: шта даље да се ради, шта да се чека? Ми добро знамо из историје како се 1940. и почетком 1941. године прошлог века Совјетски Савез на све начине трудио да спречи или макар да одложи почетак рата. Ради тога трудио се да буквално до последњег тренутка не провоцира потенцијалног агресора, није спроводио или је одлагао најнеопходније, очигледне акције за припрему за одбијање неизбежног напада. А кораци коиј су на крају ипак предузети били су катастрофално окаснели. Као резултат земља није била спремна за то да пуном снагом дочека инвазију нацистичке Немачке која је без објаве рата напала нашу домовину 22. јуна 1941. године. Непријатеља смо успели да зауставимо, а онда и да сломимо, али уз огроман данак. Покушај да се угоди агресору пред Велики отаџбински рат био је грешка која је скупо коштала наш народ. Првих месеци борбених дејстава изгубили смо огромне, стратешки важне територије и милионе људи. Други пут такву грешку нећемо дозволити, немамо права.
Они који претендују на светску доминацију, јавно, некажњено и, нагласићу, без икаквих основа проглашавају нас, Русију својим непријатељем. Они заиста данас располажу огромним финансијским, научно-технолошким и војним потенцијалима. Ми то знамо и објективно оцењујемо претње у сфери економије које се стално чују на наш рачун – исто као и своје могућности да се супротставимо тој дрској и перманентној уцени. Понављам, то процењујемо без илузија, крајње реалистично.
Што се тиче војне сфере, савремена Русија је чак и после распада СССР-а и губитка значајног дела његовог потенцијала данас једна од најмоћнијих нуклеарних држава света и штавише има извесну надмоћ у низу најновијих типова наоружања. С тиму вези нико не треба да сумња да ће директни напад на нашу земљу довести до слома и ужасних последица за сваког потенцијалног агресора.
Истовремено, технологије, па и одбрамбене, брзо се мењају. Лидерство у тој области прелази и брзо ће прелазити из руке у руку, а дотле ће војно освајања територија уз наше границе, ако то дозволимо да се деси, остати деценијама унапред и можда и заувек и ствараће за Русију стално растућу, апсолутно неприхватљиву претњу.
Већ сада, како се НАТО шири на Исток, ситуација за нашу земљу из године у годину постаје све гора и опаснија. Штавише, последњих дана руководство НАТО-а отворено говори о потреби да се убрза, форсира померање инфраструктуре Алијансе према границама Русије. Другим речима, они пооштравају свој став. Ми више не можемо да просто наставимо да посматрамо оно што се збива. То би било апсолутно неодговорно с наше стране.
Даље ширење инфраструктуре Северноатлантске алијансе, започето војно освајање територије Украјине за нас је неприхватљиво. Наравно, није ствар само у организацији НАТО – то је само инструмент спољне политике САД. Проблем је у томе што на нама суседним територијама – да приметим, нашим историјским територијама – настаје нама непријатељска „анти-Русија“, која је стављена под потпуну спољну контролу и убрзано се попуњава оружаним снагама НАТО земаља и билдује најсавременијим оружјем.
За САД и њихове савезнике то је тзв. политика обуздавања Русије и очигледне геополитичке дивиденде. А за нашу земљу то је на крају питање живота и смрти, питање наше историјске будућности као народа. И то није преувеличавање – управо је тако. То је реална опасност не само за наше интересе, него за само постојање наше државе и њен суверенитет. Управо је то она црвена линија о којој смо више пута говорили. Они су је прешли.
С тим у вези је и стање у Донбасу. Видимо да су снаге које су 2014. године извршиле државни преврат у Украјини, освојиле власт и држе је у суштини уз помоћ декоративних и изборних процедура, дефинитивно одбиле мирно решење сукоба. Осам година, бескрајно дугих осам година чинили смо све што је могуће да се ситуација реши мирним, политичким средствима. Све узалуд.
Као што сам већ рекао у свој претходном обраћању, не може се без саосећања гледати на оно што се тамо збива. Једноставно, све то се више није могло трпети. Мора се сместа прекинути тај кошмар – геноцид над милионима људи који тамо живе, који се уздају само у Русију, уздају се у нас. Управо те тежње, осећања, бол људи за нас су и били главни мотив за доношење одлуке о признању народних република Донбаса. Сматрам да је важно да то додатно нагласим. Водеће земље НАТО-а за постизање својих циљева у свему подржавају екстремне националисте и неонацисте у Украјини, који заузврат никада неће опростити Кримљанима и Севастопољцима њихов слободни избор – да се поново припоје Русији.
Они ће, наравно, кренути и на Крим, и то исто као и на Донбас, с ратом, с намером да убијају, као што су незаштићене људе убијали казнени одреди из банди украјинских националиста, сарадника Хитлера у време Великог отаџбинског рата. Они отворено говоре и о томе да претендују на читав низ других руских територија.
Читав ток развоја догађаја и анализа информација показује да је сукоб Русије с тим снагама неизбежан. Само је питање времена: они се спремају, чекају погодан тренутак. Сада претендују још и на то да добију нуклеарно оружје. Нећемо им то дозволити.
Као што сам раније говорио, Русија је после распада СССР-а прихватила нове геополитичке реалности. Ми се с поштовањем односимо и односићемо се према свим поново формираним земљама на постсовјетском простору. Поштујемо и поштоваћемо њихов суверенитет, а пример за то је помоћ коју смо пружили Казахстану кад се суочио с трагичним догађајима, са изазовом за његову државност и његов интегритет. Али Русија се не може осећати безбедно, не може да се развија и постоји уз сталну претњу која долази с територије савремене Украјине.
Подсећам да смо од 2000. до 2005. године пружили војни отпор терористима на Кавказу, одбранили интегритет наше државе, сачували Русију. Године 2014. подржали смо Кримљане и Севастопљце. А 2015. смо употребили оружане снаге да бисмо поставили поуздану брану од продора терориста из Сирије у Русију. Нисмо имали другог начина да се заштитимо.
Исто се дешава и сада. Једноставно нису нам оставили ниједну другу могућност да заштитимо Русију, наше људе, осим оне коју ћемо бити приморани да применимо данас. Околности захтевају од нас одлучне и неодложне акције. Народне републике Донбаса обратиле су се Русији с молбом за помоћ.
С тим у вези, у складу са чланом 51, део 7 Повеље УН, уз одобрење Савета Федерације Русије, а испуњавајући споразуме о пријатељству и међусобној помоћи с Доњецком народном републиком и Луганском народном републиком, коју је Федерална скупштина ратификовала 22. фебруара, донео сам одлуку о спровођењу специјалне операције.
Њен циљ је заштита људи који су осам година изложени иживљавању и геноциду од стране кијевског режима. И зато ћемо тежити ка демилитаризацији и денацификацији Украјине, као и ка томе да се изведу пред суд они који су извршили многобројне крваве злочине против цивила, па и против грађана Руске Федерације. При томе не планирамо окупацију украјинских територија. Не намеравамо никоме и ништа да намећемо силом. Истовремено чујемо да се на Западу у последње време све чешће чују речи да документе које је пописао совјетски тоталитарни режим, а који потврђују резултате Другог светског рата, више не треба ни поштовати.
Шта онда, шта на то одговорити?
Резултати Другог светског рата, као и жртве које је наш народ положио на олтар победе над нацизмом су свете. Али то није у супротности с високим вредностима права и слобода човека, полазећи од реалија које су настале до данас током послератних деценија. Такође се не укида право нација на самоопредељење, гарантовано чланом 1 Повеље УН.
Подсетићу да ни приликом стварања СССР-а, ни после Другог светског рата људе који живе на овим или оним територијама које улазе у савремену Украјину нико никада није питао како би они сами да организују свој живот. У основи наше политике је слобода, слобода избора да сви самостално одређују своју будућност и будућност своје деце. И ми сматрамо да је важно да то право – право избора – могу да искористе сви народи који живе на територији данашње Украјине, сви који то пожеле.
С тим у вези обраћам се и грађанима Украјине. Русија је 2014. године морала да заштити грађане Крима и Севастопоља од оних које ви сами зовете „наци“. Кримљани и Севастопољци су направили свој избор – да буду са својом историјском домовином, с Русијом, и ми смо то подржали. Понављам, једноставно нисмо могли да поступимо друкчије.
Данашњи догађаји нису повезани са жељом да се задире у интересе Украјине и украјинског народа, они су повезани са заштитом саме Русије од оних који су Украјину узели за таоца и покушавају да је искористе против наше земље и њеног народа. Понављам, наши поступци су само заштита од претњи које нам стварају и од још веће несреће од оне која се данас дешава. Ма колико тешко било, молим вас да то схватите и позивам вас на сарадњу да бисмо што пре окренули ову трагичну страницу и заједно кренули напред, да ником не дозволимо да се меша у наше послове, у наше односе, него да их градимо самостално, тако да то створи неопходне услове за превазилажење свих проблема и, без обзира на постојање државних граница, јача нас изнутра као јединствену целину. Ја верујем у управо такву нашу будућност.
Морам да се обратим и војницима оружаних снага Украјине.
Ваши очеви, дедови и прадедови нису се због тога борили против нациста, бранили нашу заједничку домовину да би данашњи неонацисти освојили власт у Украјини. Заклели сте се на верност украјинском народу, а не антинародној хунти која пљачка Украјину и иживљава се над самим народом. Не испуњавајте њена криминална наређења. Позивам вас да одмах положите оружје и идете кући. Објаснићу: војници украјинске армије која испуне овај захтев могу неометано да напусте зону борбених дејстава и да се врате својим породицама.
Још једном наглашавам: сва одговорност за могуће крвопролиће у целини и потпуности биће на савести владајућег режима на територији Украјине.
Сада неколико важних, веома важних речи за оне који би могли да падну у искушење да се са стране умешају у текуће догађаје. Ко год покуша да нас омета, а тим пре да створи претње за нашу земљу, за наш народ, треба да зна да ће одговор Русије бити тренутан и да ће довести до таквих последица с којима се никад у историји нисте суочили. Спремни смо на сваки развој догађаја. Све одлуке неопходне с тим у вези су донете. Надам се да ће ме чути.
Поштовани грађани Русије!
Добробит и само постојање читавих држава и народа, њихов успех и њихова виталност увек полазе из моћних корена сопствене културе и вредности, искуства и традиције предака и, наравно, директно зависе од способности да се брзо прилагођавате животу који се стално мења, од јединства друштва, до његове способности да се консолидује, да уједини све снаге да би се ишло нпаред.
Сила је увек потребна, али она може бити различитог квалитета. У основи политике „империје лажи“, о којој сам говорио на самом почетку свог излагања, лежи пре свега груба, отворена сила. У таквим случајевима код нас кажу: „Кад сила постоји, ум није потребан.“
Ми и ви знамо да је права сила – у праведности и правди која је на нашој страни. А кад је тако, тешко је не сагласити се с тиме да су управо сила и спремност за борбу основа независности и суверенитета, да су неопходни темељ на ком се једино и може поуздано градити своја будућност, градити свој дом, своја породица, своја домовина.
Поштовани сународници!
Сигуран сам да ће војници и официри Оружаних снага Русије верни својој земљи професионално и храбро извршити своју дужност. Не сумњам да ће сложно и ефикасно деловати сви нивои власти, стручњаци који одговарају за стабилност наше привреде, финансијског система социјалног сектора, руководиоци наших компанија и целокупан руски бизнис. Рачунам на консолидован, патриотски став свих парламентарних партија и друштвених снага. На крају, како је то увек и било у историји, судбина Русије је у поузданим рукама нашег мултинационалног народа. А то значи да ће донете одлуке бити извршене, постављени циљеви остварени, а безбедност наше домовине поуздано гарантована.
Верујем у вашу подршку, у непобедиву снагу коју нам даје наша љубав према отаџбини.
