Нема смисла, чак ни хипотетичка употреба „прљаве бомбе“ од стране Русије јер би то била информационо-репутациона бомба са непредвидивим последицама, након чега би цела даља судбина земље, њена будућност, могла бити доведена у питање.

Организатори „прљаво-нуклеарне“ провокације рачунају с тиме да ће у случају успешне реализације већина земаља у свету негативно реаговати на „нуклеарни инцидент“ у Украјини. Нарочито ако Кијев и Запад успеју да оптуже Москву за све. Како се то ради, имали смо прилике да видимо и у Сирији, када су операцију извели „Бели шлемови”.

Русија би у том случају могла да изгуби подршку многих својих кључних партнера, што она сасвим сигурно, не жели. Поготову зато што би Запад поново покушао да потегне, на пример, питање лишавања Русије статуса сталног члана Савета безбедности УН, да повећа антируску реторику и да и даље шаље Украјини оружје. А репутација Русије би била упрљана нуклеарним блатом, које би тешко могла да испере. С таквом репутацијом тешко би било говорити о моралу у мултиполарном свету.

Циљ хистерије која је настала након што су руски званичници обавестили Уједињене нације и лидере западних земаља о могућности да Украјина изведе провокацију коришћењем „прљаве бомбе” је „да се савезници Москве и неутралне земље убеде да је неопходно да се заједно супротставе Русији”. САД на тај начин плаше своје стварне и потенцијалне савезнике, скупљајући их под свој „нуклеарни кишобран“, као што је то било током Хладног рата.

Имали би оправдање да захтевају од савезника у НАТО-у и другим савезима да повећају издвајање за НАТО на два, па чак и 3-4 процента свог БДП-а, како би се достојно супротставили „агресивној“ Русији. Тим новцем плаћало би се оружје произведено у САД.

Описани сценарио је потребан и Зеленском, како би се подстакло русофобско расположење, и створио нови антируски талас који би резултирао слањем нових количина оружја и новца.

Украјина, која је некада у Совјетском Савезу производила делове за нуклеарно оружје, још има научнике, а и предузећа која су некад производила то оружје, поседују залихе радиоактивних материја, и могу да их искористе за стварање „прљаве бомбе“.

Израз „прљава бомба“, ма како чудно то звучало, није настао у науци већ — у машти Роберта Хајнлајна, писца научнофантастичне књижевности, три године пре него што се сазнало за историјски пројекат Менхетн, у оквиру кога су направљене и атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки.

„Прљава бомба” је све до данашњег дана остала у домену књижевности, за разлику од „праве“, која је испробана у Јапану, онда када је рат практично био завршен и кад уопште није било потребно уништавати читаве градове како би се дошло до победе.

То је заправо контејнер са радиоактивним изотопима (могуће је у те сврхе искористити и нуклеарни отпад) и експлозивним пуњењем.

„Натоваре нуклеарни отпад у ‘Точку У’ или у неки други контејнер, изазову експлозију”, и то је то, објаснио је ових дана Путин.

Приликом детонације, контејнер се уништава, радиоактивна супстанца се распршује ударним таласом, стварајући радиоактивну контаминацију подручја на великим површинама.

„Прљава бомба“ разликује се од атомског оружја пре свега зато што има много мање разорно дејство, али наноси огромну штету зрачењем које заражава огромне територије.

Кад би Украјина организовала експлозију „прљаве бомбе“ на сопственој територији била би то катастрофа за њено становништва. Али би циљ био постигнут јер би Запад одмах оптужио Москву за употребу тактичког нуклеарног оружја. Сензори међународног система за надгледање забележили би контаминацију територије, која је слична ефектима нуклеарног удара мале снаге.

И ништа не би вредело што се потпуно сигурно, на основу испитивања терена, на основу састава остатака, може доказати одакле је „бомба” дошла. То просто никога не би занимало.

Америка би захтевала преиспитивање свих програма, уговора и докумената о ограничавању стратешког офанзивног наоружања, као и дозволе за тестирање новог нуклеарног оружја, што је за сада забрањено. Шлаг на торту била би могућност да Вашингтон проверава рад фабрика које производе хиперсонично оружје, што је деведесетих година и радио, али тешко је поверовати да се то може поновити.

Све у свему — организовати експлозију „прљаве бомбе” је могуће, али упозорења руске стране учинила су да би бар у очима већег дела света, њоме била упрљана Украјина и они који је инспиришу на такве поступке.