Пуца ли „колективни Запад“ или ће лидерчићи само да промене плочу и да беспоговорно слушају Трампа

После победе Доналда Трампа „колективни Запад“, неће нестати, али неће бити исти. Америка, империја, под новим председником биће још империјалнија, а сам Запад ће бити још колективнији. Уместо раскола између САД и ЕУ, досадашњи европски лидери само ће променити своју реторику и прилагодити се још јачим диктатима Вашингтона.

Свету је остало још око два месеца да се припреми за тренутак када ће Доналд Трамп (по други пут) положити заклетву и ући у Овални кабинет Беле куће. Без обзира што су имали неколико месеци да се припреме за овакав сценарио, европске лидере Трампова победа као да је затекла неспремне, упркос томе што су већ месецима наглашавали потребу да буду спремни ако њихов фаворит, Камала Харис, изгуби изборе. Изгледа да су све припреме за Трампов тријумф остале на томе да се прича о потреби за њима.

Трговински ратови, изолационизам и скептицизам према ЕУ и НАТО биле су одлике америчке спољне политике током Трамповог првог мандата и једно питање, више идеолошко него практично, сада се стално провлачи као загонетка – шта ће се догодити са „колективним Западом“?
„Колективни Запад“ колоквијално је прихваћени термин за унисоно деловање САД и њених савезника широм света. Хоће ли сада, услед неслагања са основним принципима Трампове политике „колективни Запад“ нестати са политичке мапе; хоће ли доћи до раскола између ЕУ и САД и подела унутар саме ЕУ, да ли се ради о крају јединственог гласања у УН када се расправља о светским жариштима? Једном речју, присуствујемо ли дефинитивном поразу унисоне политике диктиране из једног центра?

„Колективни Запад“ ће под Трампом бити још колективнији

Према речима филозофа Николе Танасића, врло је мало вероватно да ће „колективни Запад“ доживети свој крај доласком Трампа на власт. Сам термин је еуфемизам који означава Америку и њене колоније, политичке или економске.
„Тако да тај „колективни Запад“, иако назив то имплицира, нема колективни мозак, него је његов мозак у Вашингтону. Вашингтон понекад делегира неке ствари Бриселу, понекад Берлину, Лондону и томе слично. Али, ми од оног чувеног одбијања да се учествује у инвазији на Ирак нисмо видели неко озбиљно супротстављање других чланица „колективног Запада“ хегемону и колонијалном господару“, наводи Танасић.
Оно што се наредних година може очекивати је доста „шумова“ и проблема у координацији западног механизма.

И током првог Трамповог мандата било је доста варница између савезника на обе стране Атлантика, али оне су биле последице тога што је варничило и у самој вашингтонској администрацији. И тада је било покушаја прилагођавања европских елита.

„Оно што можемо очекивати је једна врста грозничавог прилагођавања и реторике, али и политичке врхушке ЕУ и на другим просторима (у Канади или Јапану) новим околностима у зависности од тога колико промене које Трамп најављује заиста буду радикалне. Ако дође до неког озбиљног идеолошког преокрета у Америци, како Трамп најављује, много је вероватније да ће, поготово европски део „колективног Запада“ само да „пресавије колено“, промени реторику и прилагоди се законима хегемона него што можемо очекивати некакав озбиљан конфликт“, сматра наш саговорник.

Више једногласја него раније

Европа нема ни институције, ни елиту, ни инфраструктуру, а како се испоставило, ни економију да парира Америци када поставља захтеве, а већ смо видели да Трамп када поставља захтеве није ни мало суптилан. Зато се може очекивати да ће у будућности бити још грубљи и бахатији, додаје Танасић.
Може се догодити да, с обзиром на идеолошке сличности, Мађарска и Словачка добију на значају унутар ЕУ, а што се тиче гласања у УН, код Американаца је принцип јасан – јасно стављају на знање када је подршка „партнера“ обавезна, а када је у питању симулирање демократије.
Трамп јесте говорио да хоће да размонтира врхушку која управља САД, али његова политика је „Америка на првом месту“ и он никада није рекао да ће размонтирати амерички империјални систем да би Америка просперирала.

„Напротив, док је био председник, понашао се веома империјално. Својим „партнерима“ из заједничког света постављао је услове, ултиматуме. Колико смо сада успели да видимо, спољна политика му није била релевантна у кампањи. Али најавио је нове услове, таксе, ново завртање руку“, истиче Танасић.

Током Трамповог другог мандата пре се може очекивати више једногласја него што га је било раније у инсистирању да европске земље испуњавају своје „савезничке“ обавезе. Изјаве противне Трамповој политици се могу очекивати у оној мери у којој би то имало подршку једног дела америчког естаблишмента. Међутим, ако Трамп размонтира тај естаблишмент, европске елите ће наставити да хорски понављају оно што им је у Вашингтону речено, децидиран је Танасић.

Под Трампом, Запад добија нове обрисе

Са одласком Џоа Бајдена и Демократске странке са политичке позорнице, отишао је тоталитаризам који је западну политику, културу и економију „спаковао“ у један јединствени пакет. Запад сада добија нове обрисе, што значи разноврсност и признање права на различитост, као да је и до западних елита допрео захтев чланица БРИКС-а за аутономијом и суверенитетом, објашњава политички филозоф Драгољуб Којчић.
Ови захтеви неће моћи да буду игнорисани нигде у свету, па ни у евроатлантском простору.

„То је либерални принцип чија је колевка управо била западна политичка филозофија. Испашће да се заправо, глобални Исток бори за очување вредносног система који се пре 250 година породио на глобалном Западу. Долазак Трампа на власт, барем то очекујемо, могао би да поново планетарном друштву омогући право на субјективност и персоналност“, каже он.

Како Којчић каже, у Трампа не треба гледати као пророка или Месију, већ као весника једне потребе која је била дубоко потиснута током тоталитарног погледа на свет на Западу. Она сада добија шансу да се реализује као нови поредак, не само политички и правни, већ као „нови рам за богатство различитих вредности“.

ЕУ, као и свако малолетно биће, још незаокружена и под туторством политичког Вашингтона, сматра да је за њу Трампов избор негативна перспектива, а не увиђа да јој он чини највећу могућу услугу – даје јој шансу да коначно сазри и да у свим својим разликама почне да поштује и разлике у свету, закључује Којчић.