Покушаји ширења историјских митова и фалсификовања су, уверен је Билбија, део рата на дуге стазе који увелико траје а за разлику од претходних не води се оружјем, нити може да се води, јер правог рата не може бити будући да Русија има супериорно наоружање.

Европа се кроз покушаје ревизије историје трећи пут окреће против Русије

Није случајно, како каже, што се по разним радионицама које се органиују широм Европе упорно намеће теза да је Други светски рат био ужасна трагедија а кад је нешто таква трагедија не може се говорити ни о победницима ни о пораженима.

„Тиме се код млађих генерација припрема терен да се заборави тај битни део историје. То може да се зове покушајем ревизије историје, али су ствари много опакије постављене: у суштини, ово је покушај да се обједињена Европа по трећи пут окрене против Русије и да прави на новим таласним дужинама Дранг нах остен (Продор на исток). А да би то Европа могла да ради мора да слуша оног ко диригује целим оркестром а диригује се стратешки из Лондона, а оперативно-тактички из Вашингтона“, истиче Билбија и додаје да то, међутим, неће моћи да изведу како су замислили те да ће таквим односом Русију само даље да приближе Кини.

Билбија, уредник портала „Факти“, у емисији Свет са Спутњиком, износи и своје аргументе зашто у актуелној ескалацији односа Запада и Русије, чији су део и искривљена тумачења чињеница из Другог светског рата, налази историјске паралеле.

„Први пут је Европа била обједињенае под Наполеоном, кренула је на Русију – и доживела пораз. Други пут обједињена Европа под Хитлером креће на Русију – и доживљава пораз“, подсећа Билбија и примећује да су игром случаја све земље које су данас у ЕУ биле у саставу Хитлерове обједињене Европе, неке добровољно, неке принудно.

Минхенски споразум – „прото НАТО“

По његовом мишљењу, Минхенски споразум који су 1938. потписали Хитлер и Мусолини са британским и француским премијерима Невилом Чемберленом и Едуаром Делађеом може се чак назвати „прото НАТО“ савезом.

Др Горан Милорадовић из Института за савремену историју констатује да су сви догађаји у предвечерје Другог светског рата, укључујући и Минхенски споразум, били покушај западних земаља да се Хитлер усмери на Русију.

„Западне државе свесно су се гурале Хитлеру под ноге само да би кренуо на Совјетски Савез. Али он није прогутао мамац, него је на Совјетски Савез кренуо кад је завршио са њима. Џабе су жртвовали све државе које су могле да им помогну у рату само да су добиле подршку од њих“, образлаже Милорадовић, имајући у виду Чехословачку која је прва пала, али и Југославију која је, подсећа, прво изнутра раскомадана увођењем Бановине Хрватске.

Затим је из тих земаља Хитлер црпео ново људство и око милион људи разних националности је ратовало у редовима Вермахта – добровољци Румуни, Шпанци, Хрвати, прибалтички народи, наводи даље Милорадовић и са жаљењем констатује да су у неким земљама и данас присутни пронацистички сентименти.

Европи не сметају нацисти а смета јој Бесмртни пук

„Хрватској би се вероватно више исплатило, и политички и медијски, да раскрсти са усташтвом, али оно стално добија ново гориво а хрватске власти се праве луде. Исто се дешава у прибалтичким земљама, па у Украјини где је нацизам постао легитимна ствар. Зато што је против Руса а онда све може да се оправда. Демократска Европа се окреће у страну, не жели да зна. Али је страшно иритира кад Бесмртни пук иде Москвом. То је таква интелектуална перверзија, историја је срозана до бизарности“, огорчен је Милорадовић.

Коментаришући оцене које се често могу чути у Русији да су једини у Европи који се не баве ревизијом историје Другог светског рата Срби и Грци, јер су пружали и најжешћи отпор фашистичкој Немачкој, Милорадовић истиче да победа остварена у таквом рату даје велики морални кредибилитет народу и држави а он се може преточити у политички квалитет.

„Србија и Грчка се понашају на други начин управо зато што су биле окупиране земље. Само је у Србији и у окупираним деловима Совјетског Савеза важило правило да за једног убијеног немачког војника буде стрељано 100 цивила. Ови други народи су имали неке могућности за колаборацију, неки веома широко поље као Павелић. Да не говоримо о Украјини где је бујао колаборантски нацизам. Неки имају путера на глави још из тог времена и сврставају се на страну на којој могу да нађу разумевање за то. То је чиста трговина историјом“, оцењује историчар.

Милорадовић на крају поручује да се у хибридном рату који се тренутно води у свести људи, треба борити за своје тумачење прошлости, пре свега кроз институције, школство и медије, не дозволити да превлада извитоперена слика прошлости јер је то први корак ка победи.