ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ: О мигрантима и библијској парадигми

С тачке гледишта западних Европљана, мигранти из муслиманских земаља су несрећни људи, који треба до гроба да им буду захвални што су им допустили да живе на таком старом и углађеном континенту. А са тачке гледишта самих муслиманских миграната, Европљани су чисти безбожници који уживају у позамашном материјалном благостању. Несагласје међу тим ставовима је веома озбиљно. Једни мисле: „Ми вас сажаљевамо, а ви треба да нам будете захвални“, а други (или барем многи од њих) :“Ми вас презиремо и уверени смо да такви као ви не заслужују да живе“. То је извор напада секирама, мачетама, бомбама, аутоматима и камионима без контроле. Будимо искрени, асимилације неће бити. Биће рата (који је већ почео). Биће то неизбежна хемијска реакција, прво ће доћи до фрктања, а потом ће уследити одбацивање, баш онако како то бива када се споје вода и киселина. Притом, са стране европских староседелаца то ће бити рат за разблажене и беживотне либералне вредности, безукусне као беланце (толеранција, род, фантомске слободе). А са друге стране то ће бити рат носилаца одређене религиозне идеје у циљу крајње победе њиховог погледа на свет (Бог допушта – Бог забрањује и то је то!). Узгред буди речено, у оквиру овог савременог феномена, запажамо јасну библијску аналогију.

Јевреји су, за време Јосифа, ушли у Египат као велика породица пастира, тражећи спас од глади. Кроз неколико векова они су се умножили и постали велики народ, више нису напасали своја стада, већ су поробљени и принуђени да постану зидари (Обратите пажњу на етнички састав грађевинаца у Москви, па ћете видети још једну сличност). После је уследио Егзодус и лутање, а тада Јевреји већ нису били ни пастири ни зидари. Они су постали путници и војници. После изласка из Египта, они су умирали или због казне за побуну, или природном смрћу. Рађали су се нови људи уместо убица. Они ће бити ти који ће ући у Ханан. Људи, који су населили обећану земљу за време Исуса Навина, одвикли су се од седелачког живота и културног стваралаштва. Они нису ни градили, ни сејали, ни сакупљали летину, нити су се бавили занатима. Само су путовали и ратовали. То је неколико покољења која су заборавила како да напасају стада или да зидају!

Међутим, они су били предодређени да населе земљу испуњену домовима и путевима, вртовима и виноградима, базенима и бунарима. Тојест, испоставило се да су прашњави путник и дојучерашња луталица добили заповест од Бога да овладају земљом, у којој су вековима обитавали орач и виноградар, ковач и ткач, лекар и трговац.

Истине ради, Јевреји су имали понешто што Хананци нису. Јевреји су имали верски закон, добијен на Синају, имали су заповест да се боје Господа у све дане и да се труде да испуни све што је написано у књизи Закона. А код Хананаца је цветао разврат, у истој мери гнусни, колико и културно истанчани. Код њих је постојала ритуална проституција, како женска, тако и мушка. Врачеви су приносили жртве демонима, славили су празнике уз оргије. Практиковали су и содомију, и гатање и призивање мртвих. Тајновити шумарци су били места ритуалног разврата, у долинама су могли да спаљују новорођенчад. Дешавало се све о чему је Господ говорио Јеврејима у Светом Писму: „Не поступајте по обичајима народа те земље. Не понављајте њихове гадости, јер их Ја због тих гадости и изгоним подаље од вас. Не цртајте по свом телу и не правите резове на њему. Мртве не призивајте. Врачара да не буде међу вама. Не лежите с мушкарцем, као што лежете са женом. Са стоком не општите. Ако ишта од тога будете чинили, онда ћу вас Ја изгнати из земље у којој теку мед и млеко. Бојте се Господа. А сада уђите у ту земљу и живите у кућама које ви нисте изградили. Једите плодове које нисте узгајали.“ Управо, постоји ризик да се овај призор из Библије понови и већ се понавља на некада хришћанском Старом континенту.

Какве год да су грешке и заблуде које прате веру муслиманских миграната, није све у њиховој вери лажно. Њихова лаж је видљива једино у поређењу са Јеванђељем. Али у поређењу са либералним катехизисом и моралним нормама савременог Запада, приметнија је лаж либерализма. У том контексу муслимани изгледају привлачније. Муслиман верује у загробни живот, у рај и пакао. За њега је то до одређеног тренутка несагледива реалност. Европљанин се скроз на скроз смеје таквим „архаичним“ поимањима. За муслимана је тело оно што ће васкрснути Последњег дана. Тело не треба предавати разврату за живота и спаљивати после смрти. За Европљанина је све наопако: разврат за живота је норма, а после смрти – право у ватру, без икаквих мисли о васкрсењу. За муслимана биолошки живот није највиша вредност, нарочито не билошки живот његовог идеолошког противника. Он сматра да је изнад свега закон Свевишњег – тако како су њему тај закон објаснили. Зато се он не боји смрти, нити се плаши да убије. Европљанин не зна за вредности које нису везане за његово лично биолошко постојање. Сусрет, лицем у лице, са културом која другачије посматра смрт, за њега је грозан и неиздржљив. При таквом сусрету он губи на самом почетку.

И што даље то горе. Ту нас чекају сексуалне теме, абортуси и нерађање, и нудистичке плаже и жене без стида. Све оно што код миграната изазива мржњу и религиозни гнев. Да, они су дошли у туђу земљу. Они су „новајлије“. Али шта вреди да о томе причамо. Они су већ стигли. „Забрањено је сунчати се без гаћа на јавним местима“, говоре они и окупљају се у гомилама на нудистичкој плажи, наоружани хладним оружјем. И тако почиње игра глувих телефона. Европљанин згрожено подиже обрве: „Како ви смете нас да учите шта да радимо? Ми смо вам пружили уточиште“. На шта Јусуф или Али самоуверено одговарају: „Ви радите оно што је забрањено. Ви немате ни вере, ни стида, ни савести. Ви нас нисте просто позвали у госте. Прво сте бомбардовали наше градове. Причекајте, још ћемо ми вас научити да поштујете Бога“. И колико год да нам је жао Курта или Франца, морамо да признамо да су Јусуф или Али барем делимично у праву.

Испипане и напаствоване жене на тргу испред катедрале у Келну – то није обично хулиганско понашање. Жена је први трофеј завојевача. Најразумљивији и најјаснији трофеј. „Пред савладаним противником силовати његову жену – то је истинска срећа“, говорио је Џингис-кан. Није се много тога изменило у психологији победника од тих времена. И сам чин напада на Немице, у присуству њихових мушкараца, треба схватити као поруку: „Ви сте слабићи. Ми ћемо вам урадити шта год нам се прохте. И ми имамо право на то“. Уосталом, о „пониженим источњачким женама“ се брине мноштво мушкараца: отац, стриц, браћа, вереник (ако постоји), и на крају синови. О европској жени се нико не брине. Како се испоставило чак ни полиција и то у Немачкој. Жене, као и обично, прве осећају пропаст своје цивилизације. Осећају то на својој кожи.

Није далеко то време када ће Арапи и Африканци пожелети да, уместо у камповима за избеглице и центрима за мигранте, живе у становима чији су власници Европљани. Пожелеће исти живот, али неће живети уз Европљане, него уместо њих. Наравно, да би се одржао европски стандард живота потребни су знање и труд. Потребни су електричари, лекари, ижењери, пилоти. Потребно је стотину професија и континуитет поретка и власти. Зато је будућност растрзане Европе мрачна. Већина мигранта неће хтети да се образује и да ради. Већина ће пожелети да силом отме туђе, да прегази тај мали рај, онако како је Атила прегазио и опљачкао Рим. Њих не интересује шта ће бити после. Они су секира у рукама онога који сече, а секира није навикла на размишљање. Али то ће бити после. Тренутно су мигранти „бич Божији“ за Европу, као што су то били варвари за вечни град Рим. Чак и ако се, по угледу на Европљане, мигранти изопаче, опет неће постати толерантни. Они ће остати туђини мотивисани религијом и мрзеће беле безбожнике, који су постали слаби и декадентни.

У Европи је могућ и очекиван заокрет ка политичкој десници. Разни ултраси, фашистичка омладина, расизам почиње да кипти, макар на фудбалским стадионима. Али све то неће променити ситуацију. То ће бити само агонија. Ситуацију може да измени само повратак Европе исконској хришћанској религиозности. Победа мора бити духовна. И тај једини противотров није могућ. Европи недостаје снаге за препород хришћанства.

Бели човек на Старом континенту ће и даље наставити да живи и греши како му се свиђа. А зли сиромаси с Кураном у рукама преузимаће комад по комад територије, четврт по четврт града, област по област државе, као пустиња која гута оазу. У одређеној фази свог ширења, када се промене односи, престаће да се прикривају, траже изговоре за своје поступке и да се извињавају. Просто ће почети да истерују Европљане из њихових станова, наметнуће им порезе, намењене неверницима, основаће шеријатске судове, наредиће женама да покривају главе и друго. Дејствоваће праволинијски и логично. Тај процес изгледа потпуно бесповратно.

Све се то тиче и Русије. Треба да на нови начин сагледамо своју културну зависност од Запада. Да се одбранимо од паре разврата која нам се полако примиче са залазећег Запада, потребан нам је хришћански респиратор. И све што је родила хришћанска Европа треба да волимо и усвојимо. А све што је рођено у постхришћанској Европи треба да држимо на безбедном растојању и да опрезно проучимо. На крају, да га одбацимо, у већини случајева, након што смо га изучили. Преузимајући дегенерисане културне новотарије, ми као и Европљани, постајемо слаби и незаштићени. Православна Русија је умела да одржава добре односе са муслиманима унутар и изван земље. Ње се нису само плашили, већ су је и поштовали, а имали су и зашто. Постхришћанска Русија ће бити подједнако слаба и незаштићена, као што је слаб било који егоиста и безбожник пред противником с вишим циљем кога покреће религија.

Наши муслимани нису придошлице, они су староседеоци. Нас не дели језичка баријера, док је културна баријера у великој мери смањена. И пред нама је задатак који Европљани не испуњавају и који, очигледно, не могу да испуне. Муслимани у 21. веку имају одређене претензије према савременим хришћанима. Суштина тих претензија је једноставна: где је ваша светост? Где су вам молитва и пост? Где је поштовање према старијим и послушање жене према мужу? Где је ваша омладина – у мрачним клубовима или у спортским салама. Где је ваше милосрђе? Не само милостиња, већ милосрђе? Познајете ли сопствену историју? И ако ми стидљиво прећутимо одговор, они ће нам рећи: а погледајте нас. Они ће нам показати своје најбоље одлике, а оне лоше ће прећутати, а ми ћемо и даље држати језик за зубима. Не смемо да ћутимо. Наш одговор мора да буде религиозан и повезан са животом.

„Ево нашег поста и молитве. Ето наше међусобне помоћи. А ово је наша омладина. Ово су наше породице. Све своје памтимо, а туђе уважавамо. Ране прошлости лечимо и резултати су већ видљиви“. Ако такав одговор буде пропраћен и подкрепљен неспорним чињеницама, онда ће бити мира и узајамног поштовања. Немогуће је не уважавати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, поклањају се Богу у Духу и истини, поштују свог суседа и једу поштено зарађени хлеб. Али је зато могуће гнушати се оних који ништа од тога не раде. И тада њихова земља полако и неприметно престаје да буде њихова. Још важе сви документи и тестаменти, али нешто се покренуло с темеља и кренуло пут пропасти. То се сада и дешава у Европи, без велике шансе да се ситуација поправи. Баш то не смемо допустити у Русији, а да бисмо то спречили остало нам је још времена и средстава.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић

Тагови: Европа, Мигранти