Скоро половина чланова Комунистичке партије из Малмеа дало је „отказ“, у намери да направе Нову партију радника који не гаје симпатије према мутикултурализму, ЛГБТ проблемима и климатским променама.
Нилс Литорин, један од нових лидера, објаснио је локалном листу из Малмеа да су изашли из партије јер је постала део елите која „одбацује проблеме радничке класе као ванземаљске и проблематичне“. Литорин сугерише да левица као покрет пролази кроз кризу идентитета, уместо да се држи основних вредности као што је класна борба.
„Они не разумеју зашто толико радника не мисли да су мултикултуралност, ЛГБТ покрет и Грета Тунберг нешто фантастично, него верују да се сада налазимо у Немачкој из 1930. године, као и ти радници што су гласали за шведске демократе (десно крило) који су били под утицајем нациста“, каже Литорин.
„Већина гласача десног крила из радничке класе долази из групе људи која је разочарана либералном економијом и миграцијом која води ка ниским платама и гетоизацији заједница, при чему највише добијају велике компаније“, каже Литорин.
Највећи проблеми
Литорин сматра да је један од највећих проблема хаотична политика миграција, која доводи до културних ломова, агрегације и хаотичних неконтролисаних струја које долазе из делова света који своје културе карактеришу као часне.
Литорин описује мултикултурализам, ЛГБТ проблеме и климатске промене као државну идеологију која је наметнута људима. Додаје да су се феномени као што су права ЛГБТ популације и култ шеснаестогодишње активисткиње климатских промена Грете Тунберг десили на уштрб реалних проблема као што је борба за једнакост.
„’Прајд‘ се, на пример, сузио само на суочавање са сексуалном орјентацијом. Ми верујемо да се људско достојанство заснива на томе да имаш посао и пензионо осигурање, што значи да и када остариш можеш нормално да живиш“, објашњава он.
Збогом комунисти
Литорин додаје да име партије остаје неодређено, али реч „комуниста“ се више се неће користити.
„То је реч из прошлости, ружна реч, и то заслужено. У комунистичким партијама постоји ризик од елитизма, самодовољности и схватања да одређена авангарда треба да води раднике који не знају који су њихови интереси, уместо да питају људе шта желе. Комунизам 20. века је умро са Совјетским Савезом и остао је заглављен у књигама које су старе по сто година, али принципи које је Маркс дефинисао су остали“, додаје.
Раније ове недеље је Маркус Алард, лидер левог крила Оребро партије, имао слично мишљење у чланку под називом „Социјалисти не припадају левици“, осуђујући левицу да је потпуно напустила своје основне идеје, пребацујући „радничку класу“ на „паразитске грабљиве слојеве средње класе“.
Ослањајући се на стару социјалистичку традицију, Шведска тренутно има две активне комунистичке партије — Комунистичку партију и Шведску комунистичку партију, обе настале 70-их година прошлог века. Иако су формално обе верне марксизму и лењинизму, немају исту политику.