ПРОРОКОВИЋ: Шта Европа хоће у Украјини?

Пише: Душан Пророковић

 

Још није завршена ни текућа контраофанзива, а већ се најављује нова!? Како пише Wall Street Journal западни политичари је најављују за пролеће или лето 2024. године.

Уколико им се посрећи, онда би ова текућа могла да се споји са том новом, те би се тако осигурао континуитет деловања против руских снага.

Уколико им се не посрећи па све активности у текућој контраофанзиви буду заустављене или их изненади каква осмишљена руска стратегија, онда ће се организовати све испочетка, као и у пролеће 2023. године. Уосталом, бивши заменик помоћника генералног секретара НАТО-а, генерал-мајор америчке војске у пензији Гордон Дејвис – сматра да се украјинска војска прилагођава ситуацији брже од руске. Нека се ситуација мења, украјинска војска ће се увек брже прилагођавати од руске. Мало ли је побеђивати у прилагођавању ситуацији!? Без обзира на то што никоме није јасно како се то одражава на конкретне околности и распоред снага на фронту!?

Контраофанзива нема алтернативу!

Или, како сада ствари стоје – контраофанзиве немају алтернативу.

Ако пропадне једна, следи друга; ако пропадне друга, онда се иде на трећу…

Самим тим, контраофанзиве немају ни цену! Платиће се, колико год буде потребно. У новцу, оружју, животима. А када је реч о људским жртвама, посебно упада у очи да у тим планирањима контраофанзива украјинско руководство нико и не консултује. О узимању у обзир интереса украјинског народа тек је излишно говорити. Украјинци су ту да извршавају!

Важан део украјинске трагедије свакако је и понашање кијевског режима или још тачније кружока окупљеног око Владимира Зеленског, интересне групе у чијој рачуници наставак рата није ништа рђаво. Чак напротив. У Кијев се, што директно, што индиректно, што кроз наоружање, што кроз кредите, што преко државних фондова, што кроз недржавне актере – сливају стотине милијарди долара годишње.

Никада већа циркулација толиког обима финансијских средстава у тако кратком року није виђена у овом делу света.

А иначе, у овом делу света виђано је свашта. Посебно у оном посткомунистичком транзиционом периоду. Американци планирају, подразумева се – половину укупних трошкова и плаћају, Европа помаже политички и логистички и подразумева се другу половину укупних трошкова доплаћује, а Кијев мобилише и „изводи радове“. Без обзира што је то „извођење радова“ током текуће контраофанзиве доживело апсолутни крах и узроковало непојмљиве и неподношљиве људске жртве. Уз њих и огромну материјалну штету и разарања објеката критичне инфраструктуре.

Али, кога то интересује!? За САД је важно да се до председничких избора у новембру 2024. године одржава наратив о контраофанзивима и тако конструише прича о украјинској иницијативи на терену. Док иницијатива траје, Русија је, тако се у медијима представља – принуђена на дефанзиву, а док је Русија у дефанзиви релативно лакше је објашњавати зашто се издвајају толика средства за Украјину. За кружок око Зеленског важно је да средства пристижу, док је тога биће и великих провизија и масних профита, али и резервоара из ког се може захватати колико је год неопходно за одржавање власти. Није никаква тајна да се у самом Кијеву појављује све већи број незадовољника, али је и чињеница да критике утихну и брже него што се појаве. Симптоматично или не!? За Европу је важно да се увек и свуда прате амерички ставови. Замерити се Американцима, то је далеко опасније него замерити се сопственим бирачима!

Посматрајући из угла наведених најава и размишљања о припремама нове контраофанзиве за пролеће или лето 2024. године, стиче се утисак да нас нови круг ескалације Украјинске кризе тек чека. Са њим и нови круг последица те ескалације, које ће бити не само безбедносног и политичког, већ и економског и социјалног карактера. Због чега је то опција за стратеге у Вашингтону и руководство у Кијеву, не треба додатно образлагати.

Но, питање које се намеће само по себи гласи: зашто на такав сценарио и даље пристаје Европа?

Европа подржава и финансира пројекат који јој доноси све веће и веће последице, не само безбедносног и политичког, већ и економског и социјалног карактера. Европа се самозакопава, уништавајући сваку могућност да (п)остане актер који ће допринети тражењу и проналажењу мировног решења.

Текућа гарнитура политичара у европским земљама, уз неколико часних изузетака, што због страха од „америчке батине“, што из идеолошке заслепљености (невероватно звучи, али не мањка ни таквих, оних који и даље све објашњавају кроз причу о људским правима и слободама, самим тим и о слободном цивилизацијском Западу и неслободним незападним аутократијама) нема ни воље ни снаге да се супротстави плановима који ће подстицати даљу радикализацију кризе и „нарастање“ клептократије управо захваљујући новцима европских пореских обвезника. За њих је, што под притиском што због убеђености, немогуће да се супротставе Американцима, самим тим и немогуће да упозоре на дешавања у Кијеву која постају све очигледнија. Ипак, истовремено – Европа више не може ни овако.

Рачуни стижу на наплату, неки ће тек стизати и то са каматом!

Украјинска криза претвара се у агонију, предсмртно стање које може дуже или краће трајати, али свеједно ће се једним извесним исходом завршити. И ту се враћамо на причу о часним изузецима у европској политици. Могу ли они нешто променити? Могу ли својим ангажманом подстаћи појединце и групе широм Европе да им се на неки начин придруже? И поред тога што јасног одговора нема, те самим тим и успех није загарантован, по свој прилици остаје и све мање времена током којег се може ћутати и калкулисати. Наравно, у постојећим околностима нико не очекује иницирање каквог великог спољнополитичког заокрета! Тако нешто није реално. Међутим, размишљати о инсистирању на преговорима као начину за решавање Украјинске кризе и средству за проналажење решења свакако јесте реално.

Зашто би се разговарало и преговарало о Украјини на другим местима, далеко од Европе? Због чега би Европа остајала само пуки посматрач процеса за који је животно заинтересована? Који ће определити њену будућност!?

Креирање дискурса о новој (одлучујућој!) контраофанзиви, у тренутку када није завршена ни текућа која пропада на наше очи и најављује драматичне последице по европску безбедност, представља тренутак да се преиспитају старе одлуке и промовише нека нова, разумнија политика.

У супротном, следи већ споменута агонија. За целу Европу!