Русија је дуго, наглашава наш саговорник, уочавала различите индикаторе Запада односно репресивног деловања НАТО кроз приближавање њеним границама, кроз натоизацију Украјине још од 2004, а интензивно од 2014. Сви ти индикатори говорили су да је сукоб неизбежан или да ће се Русија у супротном, ако то препусти, суочити с командањем своје територије.

„На срећу, одлучност и одважност и председника Руске Федерације, и војних и политичких кругова који су испољили јединство, резултирали су тиме да су на прави начин и у право време реаговали. Иначе, алтернатива је била НАТО операција за 8. март 2022. године коју је Русија предухитрила и до сада неутралисала огроман број украјинских војника. Само након неколико месеци сукоба Русија је новом тактиком упсела да позиционом одбраном неутралише велики број материјалних ефектива и да доведе Украјину у стање да не може ни да се брани, а камоли успешно да иде у контраофанзиву. Украјински губици су велики, како у средствима копнене војске, сложених борбених средстава тако и авијације и хеликоптера,” констатује Ковач.

Појашњава да је тренутна дужина борбене линије две хиљаде колометара, што је приближно једнако двема дужинама бивше Југославије. Он верује да постоји и један део слободних снага који само чека време извођења офанзивних дејстава.

„Сигурно је да фронт неће да мирује ни за време екстремно ниских температура. Многи су мислили да ће се Украјини дати време да ревитализује своје снаге али се то неће догодити. Уместо тога, видимо да офанзивна дејства која предузима руска војска иду методички, тачно и доследно са што мање губитака упорно померајући линију фронта,” наглашава генерал-мајор у пензији.

Руски председник је рекао да неће бити другог круга мобилизације што су многи оценили као добар сигнал да би сукоб ускоро могао и да буде окончан. Ковач каже да извори војног руководства на Западу али и политичара говоре не само да је престала украјинска контраофанзива већ да убрзано троше ресурсе и да НАТО очекује негативне вести.

У наредном периоду, додао је, те пукотине ће постојати све веће, постојаће и сакривене операције политичког или војног руководства уз различите сценарије утицаја спољних центара моћи да се иде у неке промене које би обезбедиле преговоре. Није сада, наглашава наш саговорник, стало ни Западу да по сваку цену даје новац који ће се утрошити без икаквог оправдања као и оружје и опрему, јер су видели да у досадашњем току рата руска војска са доста мање средстава успева све то да неутралише и уништи.

Све ће бити више земаља које неће баш до крајности желети да учествују на своју штету у овој безусловној помоћи Украјини и то ће све усложавати њену спољну политичку димензију како због свега што се дешава на Блиском истоку, тако и због избора у Америци. Иако су весници краја рата све ближи, Ковач каже да не верује да ће то брзо десити али да ће Русија истрајати на својим почетно дефинисаним условима и неће дозволити да се успостави безусловно примирје па да се тек онда иде у преговоре.

Америка ће имати велику дилему – да ли да приволи Владимира Зеленског и његово окружење да прихвати уступке Русији да би се уопште ушло у преговоре, а ако их прихвати, он ће се наћи и на испиту према сопственом народу и војсци. „Верујем да ће се десити догађај који ће пореметити његов утицај на државу и преговоре. Може да се деси да преговоре настави нека нова личност коју постави Америка како би прихватио услове или ће то преузети неко од војних челника”.

На спољнополитичком плану, Владимир Путин се посебно осврнуо на стратешко партнерство Руске Федерације и Кине које, према речима нашег саговорника, показује сву добробит за човечанство у смислу релаксирања многих стратешких тачака у свету од притиска Америке и колективног Запада. Те две земље помажу у процесу деколонизације многих држава које то желе и прелазак у сферу суверенистичких земаља преко регионалних иницијатива ШОС-а и ОДКБ-а у безбедносној димензији, и БРИКС-а у економској, привредној и финансијској сфери.

„Те регионалне организације јесу инструменти за стварање новог светског поретка, нових центара моћи које су пандан Западу и представљају већинску вољу човечанства. Око 80 одсто држава света иду тим путем, а најбољи пример за то је БРИКС, организација у коју желе да уђу многе земље света које су до јуче биле савезнице Запада,” закључује Ковач.