Пропагандна мрежа ЕУ: Плаћеници западних олигархија, који се супротстављају стварној демократији

Getty © Photo by Thierry Monasse

Не постоје слободни ни независни медији. Радиш за оног ко те плаћа. Сваки медиј има свог власника који диктира правила игре. Исто тако, не постоји никакав „слободни цивилни сектор“, као ни „независне и невладине организације“ (НВО).

НВО су само антидемократски плаћеници западне/ЕУ олигархије, пише Франк Фуреди на сајту „Фондација стратешке културе“.

Уосталом, објављени су извештаји „Колегијума Матијаш Корвин“ (МЦЦ), који показују да су НВО потрошиле милијарде евра како би промовисале пропаганду Европске комисије (ЕК), додаје овај аутор, а управо они сањају о промени режима у Мађарској и у Словачкој, и о новим „обојеним револуцијама“ од Грузије до Србије.

Европска корупција цивилног друштва

Фуреди добро зна о чему говори. Он је директор МЦЦ која делује у Мађарској, Аустрији и Словачкој.

„Као директор истраживачког центра МЦЦ у Бриселу, истраживао сам на који начин Европска унија користи НВО“, пише Фуреди.

Корупција цивилног друштва, наставља овај аутор, онемогућава демократско доношење одлука у државама чланицама ЕУ: „Конкретно, пропагандни комплекс ЕУ–НВО настоји да искористи невладине организације за промену режима и у Мађарској и Пољској.“

ЕУ је утрошила значајна средства на НВО у земљама попут Пољске, у износу од 38 милиона евра, или Мађарске, где је кроз програм ЦЕРВ потрошено 41 милион евра, чији је циљ промовисање „вредности ЕУ“ и подривање легитимно изабраних влада.

На пример, наставља Фуреди, Окотарс фондација у Мађарској, која је добила 3,3 милиона евра од ЕУ, оптужује Орбанову владу да је „локални дистрибутивни центар  иностраног (руског) утицаја“.

Да бисмо разумели развој пропагандне мреже ЕУ–НВО, потребно је да се вратимо у историју. Ова мрежа је настала 80-их година, када су се у Источну Европу инфилтрирале НВО, финансиране са Запада, које је требало да осигурају да посткомунистички режими прихвате глобалистичке постлибералне вредности, које су фаворизовале западне политичке елите.

Током 1980-их и 1990-их, западне невладине организације су покушавале да раде са источноевропским либералним интелектуалцима, странкама и политичарима како би створиле „посткомунистичка друштва“.

Покушај преваспитавања народа Источне Европе

Другим речима, требало је створити друштва заснована на „грађанским вредностима Запада“.

Међутим, многе од ових земаља биле су „инфициране“ вирусом национализма. То је била главна тема конференције у организацији Сорошеве фондације, која је одржана у Кракову, у септембру 1991. године, када је мађарски писац Петер Кенде изјавио: „Треба релативизовати такозване националне традиције, које се део реторике и побожних жеља а не стварног стања колективне свести. Ништа није пролазније и болесније од од тога.“

Према Кендеу, тада је наступио „тренутак излечења“, који је требало да „избегне прошлост“ и омогући да се народи источне Европе одвоје од сопствених традиција како би прихватиле такозване западне вредности.

За Кендеа, национално осећање је било „болест, која је захтевала политички лек“. Ипак, уредница немачких новина „Цајт“ Марион Графин Донхоф је тада написала: „У Кракову сам схватила да је национализам, на кога ми западњаци гледамо са скепсом, био неопходан за опстанак источних Европљана. То је био једини начин да се изборе за сопствени идентитет.“

Донхофова је томе додала да „све зависи од Источних Европљана“, али да је прави циљ се они „врате нормалном либерализму“.

Заправо, Источне Европљане је требало „преваспитати“.

„Са становишта олигархије у ЕУ, тежња народа Источне Европе за националном независношћу требало је да буде доведена у питање, а вредности суверенитета дискредитоване“, додаје Фуреди.

Како спасти ЕУ?

Током наредних деценија, активисти НВО су повеле прави рат против националних традиција друштава Источне Европе, пре свега путем утицаја на образовне и културне институције. ЕУ је преузела финансирање и организовање овог покрета, укључујући и питање права мањина.

Потом су се појавили Виктор Орбан и Роберт Фицо у Словачкој. Ствари се нису развијале према плану.

Што се тиче украјинске неонацистичке хунте у Кијеву, она је само послушни агент атлантизма, који се под маском украјинског национализма „бори за западне вредности“ и не жели никакву стварну сувереност, већ једино да се потчини Западу.

Међутим, током протеклих 15 година, Мађарска је постала главна мета бирократије ЕУ, закључује Фуреди, а интереси европских олигархија постају посебно очигледни уколико се осврнемо на мађарску политику.

У ствари, како примећује овај аутор, ослањање мађарске либералне левице на западне транснационалне институције, невладине организације и олигархију ЕУ имало је кумулативни ефекат слабљења њихове способности да се бави проблемима са којима се суочава Мађарска.

Популизам се у западним либералним медијима приказује као „ауторитаран“, или „антидемократски“. Занимљиво је да је у Београду у новембру 2016, указује Фуреди, после победе Трампа одржана конференција НВО активиста, посвећена само једном питању: како се супротставити растућем тренду ка нелибералној демократији, аутократији и популизму.

Заправо, додаје мађарски аутор, реч је била о томе како дискредитовати дух патриотизма, који све више захвата Европу.

Недавно је у бриселском „Политику“ објављен текст под насловом „Како се супротставити Орбану и спасти ЕУ“. То подсећа на објаву рата, примећује Фуреди. Чланак се бави тиме на који начин ће Мађарска бити лишена права гласа у ЕУ. Али, почев од 2016. године, патриотски покрет у Мађарској и у целој Источној Европи само јача.

За европску олигархију то неће бити нимало лако. Последњи доказ за то је успон странке Алтернатива за Немачку (АфД), који је збрисао са политичке сцене немачког канцелара Олафа Шолца и његову министарку спољних послова Аналену Бербок.

Тај процес ће се, нема сумње, наставити и убудуће.