И то, напоменуће, иако се с њим ”не слаже често”, али, ”у овој епизоди он показује да је најбољи у САД, каквог нема на Си-Ен-Ену и осталим америчким мејнстрим медијима”.

Уосталом, ”корпоративни медији су мртви”, самоуверено поручује сам Такер Карлсон са медијске платформе коју је покренуо након што су га протерали с ”Фокса” иако им је био и најгледанији и најпрофитабилнији и најутицајнији коментатор.

Или су га можда баш због тога што је најгледанији и најутицајнији и протерали упркос профиту, након што је претходно открио да га је америчка обавештајна служба НСА незаконито шпијунирала под оправдањем да је хтео да интервјуише руског председника Владимира Путина. Што је, изгледа, у свету тамошње слободе говора и мисли равно орвеловској зломисли која се кажњава шпијунирањем и прогоном из света мејнстрим корпоративних медија.

”Демократија умире у мраку”, признаје водећи међу таквим медијима, ”Вашингтон пост”, као да не увиђа да га и самог све више сматрају (седмом) силом мрака а не демократије.

Шта о томе мисле Американци, наиме, показало је последње ”Галупово” истраживање: удео оних који у медије имају неку количину поверења опао је на ”најнижи ниво у историји”, пренео је портал ”Аксиос”. Са 55 одсто из 2000. године на свега 32 одсто, уз тенденцију даљег опадања. Док истовремено рекордни проценат Американаца – 39 одсто – каже да медијима не верује уопште, а та бројка ”константно расте од 2018.” При чему је поверење међу републиканцима мизерних 11 одсто, а све неповерљивији постају и неопредељени, па чак и демократе.

И није то са демократијом, медијима и слободом изражавања искључиво амерички проблем. Недавно истраживање у Немачкој, које преноси недељник ”Цајт”, показало је да ”свега 40 одсто Немаца верује да своје мишљење смеју да изразе слободно. Никада раније”, наводи се, ”у земљи није било толике забринутости око исказивања политичких ставова. Само су присталице Зелених и даље уверене у слободу изражавања.”

Ово истраживање у Немачкој, иначе, спроводи се још од 1950-их година и показује да у Немачкој, која је падом Берлинског зида сва постала западна, све више влада атмосфера каква приличи некадашњој озлоглашеној Источној Немачкој: удео Немаца који се сматрају слободним да кажу шта (год) мисле опао је са 78 одсто из 1990. за мање од четврт века на свега поменутих 40 одсто. Док насупрот томе чак 44 одсто Немаца осећају да нису слободни, а било их је свега 16 одсто. Штавише, од ове године је први пут више оних који знају да су неслободни од оних који су још под утиском да то нису…

С тим вези, занимљив исказ стиже из једног од корпоративних медија на српском језику. Пише ”Данас”: ”Немачка власт се забринула после прошлогодишњег истраживања које је показало да се проруска пропаганда шири земљом, те да све више Немаца верује да се Путин бори са глобалним закулисним радњама. Готово 40 одсто Немаца је у том тренутку веровало да је узрок рата нејасан и да НАТО дели одговорност за њега. Такође, све више Немаца је било уверења да је Русија морала да нападне Украјину као одговор на НАТО провокацију.”

Па је у то име уследило гашење руских медија, РТ-а и ”Спутњика”, да би антируски медији онда Немцима објаснили како треба да мисле. Резултат таквог преумљивања садржан је у цитираној анкети ”Цајта” која каже да на Западу више нема слободе какву су некад мислили да имају.

У таквој атмосфери неслободе, Такер Карлсон налази уточиште најпре на Иксу Илона Маска где одмах обара све рекорде гледаности, а онда формира и своју платформу којој може да се приступи по цени од 9 долара месечно.

И одлази у посету подршке и охрабрења оснивачу ”Викиликса” Џулијану Асанжу кога описује као ”једног од највећих новинара нашег доба” који је највећи део свог одраслог живота провео затворен јер је открио шта раде власти. Али због тога, опомиње Карлсон, Асанжа по америчким редакцијама не сматрају херојем него злочинцем, па их зато и назива ”слугама моћних”, што није увреда него врло прецизан опис њихове делатности.

На путу ка затвору Белмарш Карлсон подсећа на планове америчке владе да Асанжа киднапују из амбасаде Еквадора где је имао азил док га нису избацили у британски затвор, или да га отрују. Због завере да убије Асанжа, међутим, опомиње Такер Карлсон, тадашњи директор ЦИА Мајк Помпео није у затвору, него је у затвору са најгорим лондонским убицама Асанж иако није прекршио никакав закон у Великој Британији. Већ четири године седи у самици, чекајући да буде изручен Америци где му прети 175 година робије по архаичном Закону о шпијунажи.

Све је то, истиче, гротескно и неморално. ”Не разумем толику окрутност”, додаје Стела Морис, Асанжова вереница и мајка њихове деце, и описује процедуру кроз коју пролазе сваки пут кад му долазе у посету, на сат-два недељно: посетиоцима се у четири наврата узимају отисци прстију, пролазе кроз разне скенере, о темељним претресима до голе коже да се и не говори. А онда и претрес уз помоћ паса.

Одвратно, третирају их као животиње, коментарише Карлсон након изласка из затвора у коме је видео Асанжа али интервју није дозвољен. Описује га: остарио, блед, има браду и дужу косу, одевен у сиво затворско одело. Није био напољу слободан 13 година, али фокусиранији је него што би се помислило, с обзиром на околности. Свако ко то подржава је непријатељ онога што је ова земља – Америка – некад била, каже Такер Карлсон.

Због чега није као што је била? Шта чека Џулијана Асанжа? И зашто на Западу све мање верују својим медијима?

O овим су питањима разговарали историчар Саша Адамовић, аутор књиге ”Ефекат Трамп”, и филозоф политике Никола Танасић: