„Престали су да нас доживљавају као људска бића“: Како је Европа изазвала геноцид у срцу Африке

„Комшије су нас напустиле и остали смо у изолацији. Звали су нас змијама. Престали су да нас доживљавају као људска бића. Само неколико комшија је дошло да пије у бару који сам ја водио, највећем бару у околини“, присећа се Дафроса, Тутси који је преживео геноцид у Руанди 1994. године.

„Појавиле су се пијаце и продавнице у којима нам је било забрањено да купујемо. Тамо су одбили да нам продају храну, на каси би нам рекли ‘однесите свој новац негде другде.’ Од 1990. до 1994. политика је почела све више да дели људе. Сегрегација је постала уобичајена. У почетку није било непријатељства у нашој цркви, али су у другим црквама парохијани били подељени и неки су чак одбијали да причесте Тутсије.

Стравични догађаји у априлу 1994. године ставили су тачку на илузију да ће крај Хладног рата и „демократизација“ Африке довести до година мира и просперитета.

На 30. годишњицу почетка крвавог геноцида у Руанди РТ подсећа како је све почело и истражује да ли је трагедија могла да буде избегнута.

Како је почело

Дана 6. априла 1994. године две ракете земља-ваздух обориле су авион док се приближавао Кигалију, главном граду Руанде.

Тадашњи Хуту председник Руанде Жувенал Хабијаримана и Хуту председник Бурундија Сипријен Нтаријамира, на путу са мировних преговора у Аруши у Танзанији, погинули су у авионској несрећи, заједно са још седам путника.

Војска, на челу са пензионисаним начелником штаба Теонестеом Багосором, сазвала је привремену владу и прогласила да је за напад одговоран Патриотски фронт Руанде (РПФ) на челу са Полом Кагамеом. До тада, РПФ, организација повезана са Тутси избеглицама из Руанде, био је у оружаном сукобу са владом дуги низ година, и са обронака државе напредовао је ка главном граду.

Те трагичне ноћи, Багосора је на састанку Генералштаба војске покушао да преговара о преносу власти на војску, али се томе противио Ромео Далера који је у то време предводио Мисију Уједињених нација за помоћ Руанди (УНАМИР).

Завереници су се прво решили умерених политичара. Међу жртвама су били премијерка Агате Увилинхијимана, председник Уставног суда Џозеф Каваруганда, као и бројни министри и лидери опозиционих партија. Њихово убиство је у великој мери подрило све напоре отпора.

Багосорин позив на „освету“ подржали су команданти војске, локалне власти и политички стручњаци, а позив је емитован је на Радио Телевизији „Либр де мил колин“ и другим медијима.

100 дана геноцида

Масовна убиства почела су у руандској провинцији Гисењи (која се сматра упориштем власти) само неколико сати након пада авиона. Већ следећег дана проширила су се на још шест провинција, укључујући главни град.

Председничка гарда, жандармерија, омладински одреди Интерахамвеа (што у преводу значи „они који се боре заједно“), и обични људи зграбили су мачете и пољопривредни алат и убијали „Тутсије“, идентификоване на основу докумената или на основу навода суседа.

Талас смртоносног насиља почео је да опада када је РПФ заузео нове територије на северу и истоку Руанде.

У мају и јуну 1994. настављен је геноцид на територији која није била под контролом РПФ-а, и када је већина планираних жртава већ била убијена, званичници су покушали да усмере насиље против Кагамеових одреда.

Масовна убиства ненаоружаних људи трајала су око три месеца и усмрћено је неколико стотина хиљада људи. Иако се процене разликују у зависности од временског оквира и других критеријума, према Влади Руанде, званични број убијених је 1.074.107.

Међународна заједница и контингент УН стациониран у Руанди нису могли да се договоре ни о каквим корисним мерама и само су посматрали како се трагедија одвија.

Током око стодневног геноцида, настављена је борба РПФ-а са Хабјариманиним режимом, а такође и сукоб унутар владајућег режима – између „умерених“ и „радикала“ предвођених Багосором, који су одбили било какве преговоре са РПФ-ом.

Геноцид је на крају заустављен, трупе РПФ-а предвођене Кагамеом ушле су у престоницу.

РПФ се етаблирао као неприкосновена владајућа партија у Руанди и кључни партнер за сваког спољног играча у региону.

Након трагичних догађаја 1994. године, Руанда је била девастирана, њен БДП је драматично пао, а политички пејзаж у региону афричких Великих језера потпуно се променио.

Геноцид у почетку није био планиран као потпуна елиминација свих Тутсија, већ као политичко чишћење реалних или потенцијалних противника режима.

Међутим, ситуација је брзо и драматично измакла контроли.

Улога Француске

Прича се да је Француска одржавала блиске односе са руандским званичницима одговорним за геноцид, све до његове кулминације.

Многи Руанђани чак верују да је у лето 1994. контингент француских трупа послат у земљу како би помогао блиским савезницима Француске међу владиним званичницима да побегну (операција „Тиркиз“).

Дошавши на власт, Пол Кагаме је смањио утицај Француске у држави на минимум.

На званичном нивоу, Руанда је напустила употребу француског језика и прешла на енглески. Такође се придружила Комонвелту на челу са Британијом. Кагамеова влада је у првим годинама добила велику подршку од САД, али касније, вођена историјским и економским разлозима, Руанда је формирала систем вишевекторског партнерства који је био све више оријентисан ка истоку – на пример, Кини и УАЕ.

Одакле су дошли „Тутси“ и „Хуту“

Често се тврди да су Тутси и Хуту етничке групе. То уопште није случај,  будући да су разлике између ових наметнутих и застарелих категорија превасходно друштвене.

Тутси и Хути, у време када су ове категорије биле у употреби, говорили су истим језиком и насељавали су исту територију. Они су историјски били део једног друштва и блиско су сарађивали једни са другима.

У савременој Руанди, подела на Тутсије и Хуте је мудро напуштена и забрањена – сви становници су Руанђани, а потомци некадашњих Хута и Тутсија се одлично слажу.

Што, наравно, не значи да се ове категорије у будућности не могу вратити, уколико неко пожели да започне нови сукоб.

Бинарне опозиције су увек биле важан фактор у развоју европске културе. Али у традиционалним афричким друштвима, хибридни идентитет је био много распрострањенији – особа се често поистовећује са неколико друштвених и културних група и друштвена структура дозвољава да се особама друштвени идентитет временом мења.

„Тутси“ и „Хуту“ су се разграничили у склопу истовремених сложених процеса, попут миграције, асимилације и поделе рада у друштву.

Тутси су поседовали стоку, и генерално су имали веће приходе и више оружја. Хути су обрађивали земљу.

Обе групе су говориле истим језиком, њихова традиција и обичаји били су део једне културе. Културне границе су често биле замагљене, а то је служило као противотров за сукобе.

На пример, члан Тутси заједнице може постати Хуту, и обрнуто. Поједини људи нису били ни у једној групи, или су се сматрали члановима обе групе.

У европским оквирима, они су били један народ, али су представљали различите друштвене групе.

Међутим, немачким и каснијим белгијским колонијалистима био је потребан начин да ефикасно управљају и контролишу становништво Руанде-Урунди (колонијална територија која је претходила модерној Руанди и Бурундију), посебно зато што су Европљани били малобројни.

Трагајући за моделом колонијалног управљања, прибегли су теоријама расе које су у Европи у то време биле популарне (и то не само у Немачкој).

На основу ових неоснованих теорија, виши и светлији Тутси, који су наводно дошли са севера, били су урођено супериорнији од дебљих и нижих Хутуа.

Геноцид и пораст становништва: Велика манипулација

Године 1992. објављен је извештај под називом „Бијонд д лимитс“ у коме се упозорава на претњу пренасељености наше планете.

Извештај је објавио „Римски клуб“ – једна од најутицајнијих закулисних непрофитних организација која је озлоглашена због своје борбе са пренасељеношћу.

Са идеолошког гледишта, извештај је снажно утицао на то како свет гледа на сукобе у Африци (укључујући оне у Руанди).

Масовни, вишемесечни масакр, током којег су обични људи практично голим рукама убијали своје ненаоружане комшије, као да је илустровао ужас у који би планета могла да западне услед пренасељености и недостатка земље, ресурса и хране.

Неколико ауторитативних чланака и монографија објављених у Европи и САД уверило је свет да се трагедија у Руанди догодила управо због пренасељености.

Из тога је извучен очигледан закључак да се наталитет на глобалном југу – од Латинске Америке до Кине – мора ограничити како би се избегло понављање сценарија Руанде у земљама попут Нигерије или Кине.

У стварности, „Римски клуб“ и поједине западне елите су до овог закључка дошли ради очувања своје глобалне надмоћи и спречавања преношења моћи на Исток и Југ.

На крају крајева, успон Запада и колонијална експанзија били би немогући без ‘демографске експлозије’ која се некада догодила у Европи.

Мит о пренасељености Земље спада међу највеће манипулације информацијама касног 20. века.

Заснован је на значајном броју „стручних“  извештаја и научних радова, публикација и дискусија.

Међутим, до друге деценије 21. века постало је јасно да је стварност много компликованија, а демографски раст у земљама попут Кине, Индије, Етиопије и Нигерије заправо је обезбедио развој инфраструктуре, пољопривреде и омогућио овим земљама да искорене глад.

Данас је све ово очигледно, али 1994. године геноцид у Руанди је наизглед доказивао супротно: да глобална пренасељеност води катастрофама.

Зашто се то догодило?

Што се тиче узрока геноцида, сада можемо да тврдимо да су га изазвали спољни и ситуациони фактори. Изборна „демократија“ коју је наметнула Француска није узела у обзир традицију управљања земљом и класну структуру руандског друштва.

Злочинци који су дошли на власт ујединили су своје присталице под маском заштите интереса Хута и подстицали људе на насиље, које је било вођено изазваном класном мржњом.

У међувремену, спољне снаге, укључујући добављаче оружја и шверцере, зарадиле су новац од сукоба.

Западу је то такође било згодно као средство да оправда своју агенду и задржи надмоћну лидерску позицију.

Ипак, Француска је била тешко погођена геноцидом у Руанди. У ствари, пропаст Франкафрике и криза у односима између Париза и Африке која је данас достигла свој врхунац, датира из 1994. године.

Руанда данас остаје позитиван пример вишевекторске и бесполарне политике карактеристичне за Африку.

Катар и УАЕ сада су приморани да се такмиче за пажњу Кигалија. Чак и Француска, упркос болној и проблематичној историји, остаје међу партнерима Кигалија. Руанда такође одржава глатке, пријатељске политичке односе са САД, Кином и Русијом.