Италија је на неформалном састанку министара спољних послова земаља ЕУ, одржаном од 31. јануара до 1. фебруара у Букурешту, уложила вето на саопштење ЕУ о признавању лидера опозиције у Венецуели Хуана Гваида за председника.

Ово саопштење је, у случају да се у Венецуели не одрже избори, требало да објави шеф спољне политике ЕУ Федерика Могерини, али је због противљења званичног Рима уследило појединачно признавање председника парламента Венецуеле за привременог председника те земље од стране европских земаља.

Гваида су, до закључења овог текста, признале Велика Британија, Немачка, Шпанија, Аустрија, Француска, Шведска и Данска.

Према речима Александра Гајића са Института за европске студије, неслагање земаља ЕУ по питању ситуације у Венецуели показатељ је да спољнополитичка позиција Уније додатно слаби.

Саговорник Спутњика подсећа да се, у тренутку када је криза у Венецуели ескалирала, Европска комисија без претходне сагласности чланица огласила нејасном и неодређеном позицијом, а након тога су дали рок да се понове председнички избори и најавили да ће у супротном признати Гваида за председника.

„Сада су покушали да дисциплинују државе-чланице и видели смо да је ту Италија искорачила, уложила је вето и није хтела да се придружи таквом ставу. Дакле, сведоци смо да европска спољна политика по питању венецуеланске кризе није дефинисана, односно да не постоји заједничка спољна политика. Осим што је криза у ЕУ евидентна на разним нивоима, сада видимо да ЕУ ни код формулисања односа према једном међународном проблему више не може да заузме заједнички став и да постоје дијаметрално супротне визије између самих чланица“, примећује Гајић.

Европска унија, како каже, очигледно не може да превазиђе поделе које унутар ње постоје, па земље-чланице појединачно заузимају своје позиције када је реч о Венецуели.

„Земље-чланице заузимају став у складу са тим како оне доживљавају целу ту кризу, углавном водећи рачуна о томе да ли се на тај начин сврставају ближе Сједињеним Америчким Државама или пак онима који подржавају Мадура и директно су против позиције САД у овом случају. Видимо да ће сада доћи унутрашња поларизација, раслојавање између држава ЕУ, јер Унија на међународном пољу по овом питању не функционише као јединствена целина, па чак ни као скуп појединачних држава“, категоричан је Гајић.

Према његовим речима, очигледно је да се ради о неком виду постепеног распадања спољне политике Европске уније, што представља одређени сигнал и за земље које настоје да постану чланице Уније.

„Када државе које су у приступним преговорима виде да се чланице ЕУ између себе не могу договорити о некој заједничкој позицији, онда у најмању руку до уласка у ЕУ немају никакву обавезу да се придржавају неких заједничких пропозиција или да предвиђају како ће се ЕУ поставити према неком проблему, па да се оне са тим усаглашавају. Напротив, чак и када у будућности постану чланице ЕУ, питање је колико за њих може бити обавезујућа та спољна и безбедносна политика, када се ни старе чланице ЕУ више не придржавају и не могу да дођу до консензуса по неком међународном проблему“, закључује Александар Гајић.