ПРЕКИД СА ДУХОВНИМ И КУЛТУРНИМ ИДЕНТИТЕТОМ: Ако ћирилица није писмо Црне Горе, онда је Црна Гора вековима била неписмена!
Фото: Новости
Може ли ћирилица у Црној Гори преживети? Писмо које је било (и остало) незаобилазни део идентитета црногорског (православног) човека, дуго већ губи битку пред латинизацијом подловћенске државице. Нови пораз доживела је пре три дана под кровом највећег законодавног тела – Скупштине Црне Горе, када на Одбору за просвету није прихваћен предлог закона о њеној заштити који су поднели опозициони посланици Невен Гошовић, Александар Дамјановић, Радован Асановић и Новица Станић. Узалуд што су подсетили да не постоје ни историјски, ни културни, ни естетски, ни лингвистички, ни верски, а ни техничко-технолошки разлози за напуштање ћирилице.
– Њено напуштање значи прекид са нашим културним и духовним идентитетом, односно одрицање од свог културног наслеђа, поручили су ови посланици, подсећајући на уставну одредбу о равноправности ћирилице и латинице и оцењујући да ћирилица у Црној Гори нема тај статус.
Најбољу оцену погубног заборава ћирилице, за који се нада да је привремен, дала је проф. др Јелица Стојановић.
– Ако не буде тако, Црна Гора би се одрекла себе и свог порекла. Матерње и вековно писмо ових простора јесте ћирилица, свето и освештано писмо. Ако ћирилица није писмо Црне Горе, испада да је Црна Гора вековима била неписмена, а ако данас нема ћирилице, то значи да Црна Гора хоће да раскине са самом собом, да направи рез са својом писменошћу.
Насупрот уставној одредби о равноправности писама у јавној комуникацији, ћирилица у Црној Гори данас има статус дозвољеног, али не и обавезујућег писма.
– Све то је део црногорског идеолошког пројекта који се своди на негирање и елиминисање ћирилице, упркос чињеници да су највећа државна, верска, културна и историјска документа Црне Горе, написана на ћириличном писму – каже за „Новости“ проф. др Будимир Алексић из Нове српске демократије. – Довољно је узети период од Светог Јована Владимира па до краља Николе Петровића, и видећемо које писмо је било у употреби. И житије које је сачувано у летопису попа Дукљанина је створено на ћирилици.
Професор Веселин Матовић је објавио вредну књигу „Ћирилица и латиногорица“, која је на видело изнела све оно што је потирало ово писмо у минулим деценијама и годинама, али и данас.
– Везујући у пракси латиницу са црногорским, а ћирилицу за српски језик, утеривачи новог црногорског идентитета принудили су Србе и говорнике српског језика да се скоро у потпуности окрену ћирилици. Нећете више наћи ниједног аутора у Црној Гори који се држи српског језичког идентитета а да своје дело штампа латиницом, као што, опет, нема ни оних с друкчијом језичком легитимацијом који за тај посао користе ћирилицу – каже Матовић.
ПРВИ И ДРУГИ
– Везивање латинице за тзв. црногорски, а ћирилице за српски језик, у државној администрацији, несумњиво доводи у питање и уставну одредбу о равноправности писма, будући да у Уставу та два имена језика нису равноправна. Прво је привилеговано као „службени“, а друго дискриминисано као нижеразредни језик у „службеној употреби“ – наводи професор Матовић.
У чему је разлика између „службеног“ језика и онога у „службеној употреби“, и зашто је први „државни“, а други то није, никада нико није утврдио. Како каже проф. Милош Ковачевић: По томе је „црногорски“ вероватно једини од свих у уставу записаних језика у свету „службени језик“, али не и „језик у службеној употреби“.
