ПРЕДСЕДНИК СИРИЈЕ ДЕО РЕШЕЊА А НЕ ПРОБЛЕМА: Асад престаје да буде прва америчка мета

Док се дипломатске иницијативе за мирно решење сиријске кризе једна за другом завршавају обесхрабрујуће, могуће уношење реалистичког приступа америчке администрације према председнику Башару ел Асаду могло би да означи велики преокрет на Блиском истоку.

Директан повод све чешћим спекулацијама да Вашингтон сиријског председника види као део решења, а не проблема, несумњиво су терористичка претња Исламске државе и њеног калифата проглашеног на великим деловима територије Сирије и Ирака и све могућније преливање сукоба на Јордан и Либан.

Иако је Асад међу првима упозоравао на опасност од џихадистичких група које су полако преузимале контролу побуњеничког фронта током готово четири године грађанског рата, на Западу нико није желео да га слуша. „Умерене” побуњеничке снаге које је подржавао Запад с временом су надвладале екстремистичке организације попут Нусра фронта и група блиских Ал Каиди. Подржавана у старту од Турске, Саудијске Арабије и Катара – иако они то негирају – потом се појавила Исламска држава.

Режим у Дамаску је некад мање некад више успешно одолевао изазовима на оба унутрашња фронта, док се Запад и даље држао мантре да је Асадово повлачење са власти предуслов било каквог решења кризе и увода у политичку транзицију.

Иако је Асад, када је 2009. преузео власт, у Вашингтону дочекан као „реформатор” и политички партнер, Барак Обама је августа 2011, који месец после избијања сиријске варијанте арапског пролећа, поручио: „О будућности Сирије мора да одлучује народ, али председник Башар ел Асад стоји на том путу. Ради сиријског народа, време је дошло да се председник Асад повуче.”

Грађански рат од тада је у земље од 23 милиона становника однео 210.000 живота, 6,4 милиона приморао да се раселе по Сирији, а најмање још три милиона отерао у иностранство.

Вашингтон је постајао све обазривији увидевши да оружје и финансије упућени „умереним” побуњеницима све чешће завршавају у рукама победника по сиријском ратишту – џихадиста. Од лета 2014, откада је Исламска држава бележила спектакуларна освајања, укључујући и трећину сиријске територије, помоћ из САД почела је да сасушује.

Очекивало би се да у фронту против исламиста Асад буде природни савезник, али једначине Блиског истока увек имају више непознатих. Оно што је познато јесте да данас Запад признаје да је тероризам главна претња будућности.

То би могао да буде повод логичном заокрету политике Вашингтона и напуштања догматског става да Асада по сваку цену треба срушити. „Њујорк тајмс”, осведочени Обамин подржавалац, сугерише недавно да уклањање Асада – услов који је председник поновио 2014 – више није важан јер „нико не жели нову Либију”. Да ли евентуални заокрет САД отвара простор решењу сукоба кроз преговоре и политичкој транзицији?

До пре годину дана Обама је неспремност да директније помогне Асадове противнике правдао тиме да су подељени. Администрација је прошле године издвојила 500 милиона долара за консолидацију „умерених” побуњеника. Већ обучава 5.000 бораца који би у Сирију требало да уђу у мају. „Умерени” су од Американаца добили стриктно наређење да се боре само са исламистима, али питање је да ли ће их Асад пустити да уђу у земљу. Да ли ће их напасти? „Све трупе које не сарађују са сиријском армијом илегалне су и против њих се треба борити. То је веома јасно”, одговорио је недавно Асад у интервјуу за амерички „Форин аферс”.

Можда и такав одговор утиче да Обама своју суздржаност према побуњеницима брани једним новим објашњењем: присуство терористичких група попут Исламске државе.

Други фактор је Иран, најближи сиријски савезник. Упркос противљењу Турске, заливских земаља, Израела и америчких републиканаца, Обама правилно процењује да би постизање споразума са Техераном о његовом спорном нуклеарном програму био од кључне важности за читав Блиски исток.
Наговештава се да би договор Ирану омогућио статус веома успешног регионалног играча за решење кризе у Ираку, за очување Јемена, за смиривање опасне сунитско-шиитске тензије.

Сиријски побуњеници су у међувремену показали да не само што су подељени већ нису спремни ни за какав маневар који би прво отклонио опасност Исламске државе, а разматрање Асадове политичке будућности оставио за каснија времена.

Недавни састанак у Москви, коме је присуствовало око 30 припадника опозиције из Дамаска коју режим толерише, замишљен је као наставак прошле године прекинутог женевског дијалога, али игнорисани су кључни играчи прозападне опозиције, а Русија – кључни Асадов савезник – није добила подршку САД и ЕУ.

Опозиционари су и у том саставу показали разједињеност, иако су се у „Московским принципима” сложили да борба против тероризма иде пре решавања Асадове будућности, док се регуларна сиријска армија прихвата као симбол националног јединства.

То је управо оно што не желе радикални сиријски опозиционари који су се у исто време окупили у Каиру. Иако Асадове трупе трпе губитке у сукобу са исламистима, тврдо крило сматра да би било каква координација против исламиста Асаду дала легитимитет – што нипошто не желе. И овде су учесници остали подељени око завршног коминикеа: једнима је преблаг према Асаду, другима преоштар.

Да ли то значи да би Американци, као главни блискоисточни брокер, могли да прихвате реалност и судбину Асада оставе за касније, пошто је вишегодишња борба против Исламске државе проглашена за приоритет: биће да је Асад део решења, а не проблема.

Тагови: Барак Обама, Башар Асад, Вашингтон, Сирија