ПРАТИТИ И ЗАТВАРАТИ: САД би да ућуткају проруске организације и медије у Европи
Фото: vostok.rs
У страху од „продужене руке руске меке моћи“ и бојазни за младе демократије у постсовјетским земљама, Атлантски савет нуди решења која се најмање могу назвати демократским. Више новца за западни продемократски активизам у источној Европи и будно праћење и затварање „проруских“ невладиних организација, стручњака и медија.
У недавној анализи објављеној на сајту Атлантског савета, директорка украјинског форума у Великој Британији Орисија Луцевич упозорава на „продужену руку руске меке моћи“.
Анализа почиње подсећањем да је на почетку двехиљадитиих Кремљ, као одговор на низ прозападних обојених револуција, развио групе, односно мрежу за подршку његовој спољној политици. Мрежа, објашњава она, промовише „руски свет“, „руски мир“, и заправо је флексибилан алат који оправдава повећање руске акције у постсовјетском простору и шире.
„Руске групе“ су, додаје она, посебно активне у Грузији, Молдавији и Украјини, земљама које су изразиле жељу да се интегришу у Запад.
Занимљиво је да са фокусом на ове три земље, аналитичарка не помиње да је њихова „жеља да се интегришу у Запад“ заиста елитна жеља, о чему сведочи и чињеница да је прозападна елита морала да изврши различите ударе како би добила власт у тим земљама. Није се сетила да су ове земље од тих револуција суочене са великом корупцијом и социјалним хаосом.
Молдавија и Украјина су се суочиле са вишемесечним уличним протестима због масовних банкарских скандала. Украјина се није суочила само са економским колапсом, већ и са грађанским ратом. Орисија Луцевич „објашњава“ да је Русија користила „речник меке моћи“ да прикрије своје напоре у циљу опстанка као регионални лидер.
„Лажне невладине организације поткопавају друштвену кохезију кроз консолидацију проруских снага и етногеополитике, уз клеветање националних идентитета и анти-САД промоцију, величају конзервативне православне и евроазијске вредности. Што је још горе, уједињују паравојне групе и шире агресивну пропаганду“, тврди Луцевичева.
Нажалост, она не улази у детаље, не објашњава шта су евроазијске вредности, нити која је улога конзервативног православља и етногеополитике којом Русија игра у сложеним партнерствима између савезника у централној Азији и на Кавказу.
На крају аналитичарка упозорава да активности ових група, као и политичке, економске, верске и културне везе регионалних земаља, насталих од совјетских, прете да „озбиљно оштете крхке политичке прелазе према Европској унији, Вашингтону и НАТО-у и цивилно друштво у региону“.
Одговор Запада
У наставку Луцевичева објашњава шта је то што политичке елите у Вашингтону и Бриселу треба да ураде како би се супротставиле Русији.
Каже да прво медији у поменутим земљама морају сазнати који експерти, портпароли и коментатори могу бити повезани са руским невладиним организацијама или су укључени у ширење „проруских порука“.
„Руски државни медији који раде у иностранству морају да прате радио-дифузне прописе земље домаћина, а ако их не прате, то треба санкционисати“, наглашава она.
Чини се да је прича о сукобу новинске агенције Спутњик и владе Летоније, којa је прошлог месеца забранила рад агенцији и обећала да ће „пратити непријатељску пропаганду“, модел који Луцевичева предлаже.
Такође предлаже финансирање организација која треба да оспоре дезинформације, заборављајући на медије који на постсовјетском простору постоје скоро четврт века, а финансирају их владе, као радио Слободна Европа, али и физичка лица попут Џорџа Сороша.
Ако покушаји да се дискредитују стручњаци, праћење руских медија и стварање контрапропаганде није довољно, ауторка каже да прозападне елите треба да иду корак даље и директно ућуткају проруске организације и медије.
„Проруске активности и организације у тим земљама треба пажљиво пратити и затворити их ако се сматра да угрожавају државни суверенитет или представљају претњу територијалном интегритету“, категорична је Луцевичева.
Она закључује да се треба усредсредити на „продемократске“ програме са фокусом на грађанско ангажовање, успостављање контакта са актерима цивилног друштва, промоцију социјалне интеграције и поверења како би се убрзале реформе и демократизација друштва.
То је све лепо и добро, али два питања произилазе из њених препорука. Прво, како је праћење и гушење „проруских“ гледишта погодно за социјалну кохезију и демократске вредности? И друго, ако је продужење руске меке моћи на просовјетском простору само по себи лоше, шта то западни ангажман, који нема дугу историју, културу, али и економско и политичко искуство, чини бољим?
