Прашума, злато, нафта и британски империјализам: Шта се крије иза спора Венецуеле и Гвајане?

Слабо насељен али ресурсима богат регион на граници Венецуеле и Гвајане последњих недеља се нашао у центру пажње светске јавности – а за све је крив један немачки истраживач и једна (не баш непристрасна) арбитражна комисија која је пре више од века спречила рат Британије и Америке

„Сада ћемо да вратимо Есекибо“, поручио је председник Венецуеле Николас Мадуро након референдума у тој земљи на ком је, према наводима власти, 95 одсто гласача подржало предлог о „повратку“ тог дела суседне Гвајане под јурисдикцију Каракаса.

„Ваша одлука нам даје снажан импулс. Да, сада ћемо повратити историјска права Венецуеле у Гвајани Есекибу“, додао је он.

Према наводима власти, на референдуму гласало 10,5 од око 20 милиона уписаних гласача, што су поједини посматрачи оспорили тврдећи да је на биралиштима виђено осетно мање људи него на ранијим гласањима.

Рајко Петровић са Института за европске студије за РТ Балкан каже да је референдум несумњиво пропагандни потез власти у Каракасу, али и да већина Есекибо сматра делом Венецуеле.

„Венецуелу чекају председнички избори, а Мадуро ће имати проблема да одржи власт, пошто се опозиција ујединила и има подршку САД и Запада. С друге стране, воља Венецуеланаца коју су јасно исказали је недвосмислена. Нема сумње да већина сматра Есекибо делом своје територије која је неправедно отета, као и да Мадуро ужива подршку за повратак те територије“, објашњава он.

Мадуро и представници власти су током кампање више пута нагласили да ће резултати референдума бити обавезујући, али нису нагласили шта би то тачно могло да значи: Војну интервенцију, наставак преговора или је једноставно реч о блефу, наводи бразилски лист „Глобо“.

„Питање је да ли ће се Мадуро одлучити на војни потез. Венецуела је респектабилна војна сила, а јуче смо видели да границу Гвајане брани свега неколико десетина војника. С друге стане, Гвајана је чланица Комонвелта, блиска Западу. Ту је наравно и Бразил, који би могао да реагује и поред чињенице да постоје блиски лични односи њиховог председника Луле и Мадура“, наглашава Петровић.

Иако је реч о спору старом више од два века, он је актуелизован након што је 2015. године у Гвајани откривена значајна количина нафте, која је ту малу и до тог тренутка неразвијену државу претворила у једну од најбрже растућих економија на свету.

БДП по глави становника те земље је, према подацима ММФ-а, у последњих седам година порастао чак шест пута и сада износи 60.000 долара, те се Гвајана данас налази испред земаља попут Финске, Француске, али и свог некадашњег колонизатора Велике Британије.

Значајан део природног богатства Гвајане налази се управо у Есекибу – региону који покрива око две трећине читаве земље, али у ком живи тек једна шестина популације.

Есекибо – поприште првог сукоба САД и Британије

Британија је простор данашње Гвајане добила у споразуму са Холандијом из 1814, док је у суседној Венецуели буктао рат за независност од Шпаније. Ипак, граница две територије, која се налазила дубоко у неприступачној и слабо насељеној прашуми, никада није била прецизно утврђена.

Како би решили тај проблем, Британци су средином 30-их година 19. века ангажовали немачког природњака и истраживача Роберта Шомбруга да одреди границу. Он је то и учинио повлачењем тзв. Шомбургове линије, која је Британској Гвајани малтене преко ноћи „дописала“ додатних 77.000 квадратних километара – што је упоредиво са површином данашње Чешке.

Венецуела је оспорила Шомбургове закључке, тврдећи да се њена територија простире све до реке Есекибо – која се налазила у срцу Британске Гвајане. Откриће злата у спорној области додатно је подгрејало тензије и подстакло Британце да поново своје захтеве прошире на још око 80.000 квадратних километара.

Венецуела је 1876. године коначно затражила помоћ од Сједињених Држава, позивајући се на Монроову доктрину – којом се сваки покушај европског империјализма у Западној хемисфери дефинише као претња по америчке интересе.

Американци, ипак, нису показали превише интересовања за предузимање конкретних акција до 1895, када је администрација тадашњег председника Гровера Кливленда од Британаца затражила да прихвати међународну арбитражу.

Британски премијер и један од најпознатијих заговорника империје Лорд Салзбери је тај захтев у први мах одбио уз тврдњу да Монроова доктрина не представља међународно право, па су се две силе нашле на ивици отвореног сукоба.

Међутим, пошто ниједна страна није била спремна за већу ескалацију, криза је разрешена пристанком Лондона на амерички захтев.

Америчко повлачење

Вашингтон и Каракас су у први мах то протумачили као велику победу. Ипак, иако су одбацили накнадна британска ширења, арбитражна комисија из 1899. је помало неочекивано прихватила Шомбургову линију као границу две територије, чиме је успостављена граница која постоји и данас.

Венецуеланска криза из 1895. године се често наводи као један од првих примера америчког „показивања мишића“ у сукобу са неком европском силом, који ће неколико година касније кулминирати Шпанско-америчким ратом и анексијом Кубе, Порторика и Филипина.

Ипак, у Венецуели су се након окончања арбитраже осетили издано – оптужујући Американце да су их препустили саме себи чим су постигли сопствени циљ.

Каракас је своје незадовољство пресудом у први мах потиснуо, али је та тема поново актуелизована почетком шездесетих, када је процес деколонизације ухватио маха. Венецуела је одлуку арбитраже поново оспорила, чиме је започела још једна рунда преговора две стране.

Они су кулминирали споразумом из 1966, који је потписан свега неколико месеци пре него што је Гвајана стекла независност од Британије. Тим споразумом, који је протумачен као привремени, две стране су се договориле да ће спорна територија остати под надлежношћу Гвајане док се не постигне коначни договор.

Ипак, Гвајана је након стицања независности критиковала споразум из 1966, тврдећи да је њиме поново отворено питање граница које су они сматрали окончаним. Ниједан накнадни покушај постизања трајног споразума није уродио плодом.