Прилично злокобна најава, већ и стога што је реч о особи која је без икаквог кајања јавно казала да смрт пола милиона деце у Ираку не сматра превисоком ценом за остварење америчких интереса у тој земљи. И која је, рекавши „одвратни Срби“ када је била суочена са својим злочинима у нашој земљи, показала да их није починила само из интереса. Већ, такорећи, страствено.

Притом, овај повратак Медлин Олбрајт после доласка Џозефа Бајдена на место председника САД, не представља и једини разлог за бојазан од кошмарне репризе њихове ружне и насилне прошлости на овим просторима. Враћају нам се, наиме, и други јунаци њихових балканских подвига, какви су им подвизи такви и јунаци, попут будућег амбасадора у Београду Кристофера Хила и специјалаца Стејт департмента као што су Габријел Ескобар и Дерек Шоле.

И не само то. Са оне стране Канала, из Велике Британије, истовремено стижу и усаглашени позиви на својеврсни повратак у деведесете у виду нове акције против Срба, Србије и наравно Русије.

У лондонском „Тајмсу“, тако, бивши шеф дипломатије Уједињеног Краљевства Вилијам Хејг прети:

Председник Русије Владимир Путин, пише Хејг да би разгоропадио своје читаоце и убедио их да је акција неопходна, „има најхладније очи које сам икада видео, а упознао сам многе од највећих светских зликоваца и тирана“. На Балкану је, објашњава Хејг, „Русија покушала све што може да осујети аспирацију милиона тамошњих становника да живе у стабилним нацијама оријентисаним ка Западу“. И зато се „кључна област, у којој западне државе треба да се супротставе постојаној ерозији стабилности, налази управо на Балкану“, јер, „нико не треба да има и најмању сумњу да ово што се догађа“ — а догађа се „лидер Републике Српске Милорад Додик, који већ годинама поткопава Босну и Херцеговину уз активну подршку Русије и Србије“ — „представља претњу безбедности и стабилности европског суседства“.

„Потребне су хитне одлуке и уједињене акције“, позива Хејг и, као најважнију меру, тражи ново војно ангажовање: „Мале европске снаге, Еуфор, треба да буду ојачане НАТО трупама ангажованим у стратешки важним местима као што су Брчко и аеродром у Тузли. Ово можда звучи драматично, али, само снага, одлучност и спремност да се делује могу да спрече даље невоље.“

„Морамо да разговарамо о Западном Балкану“, истовремено на порталу „Политико“ поручује специјална саветница министра Хејга, баронеса Арминка Хелић, чланица британског Дома лордова рођена у Грачаници надомак Тузле.

„Конфликт у региону се ближи и сада је време за акцију да заштитимо године напретка“, пише баронеса Хелић, која је у међувремену стигла да се појави и код Кристијане Аманпур на Си-Ен-Ену. „Алармантни одјеци ‘90-их шире се данас Западним Балканом. Разговори о проширењу Европске уније заустављени су, а постоји један заједнички узнемирујући фактор у кризама с којима су суочене Босна и Херцеговина, Косово и Црна Гора: Српска влада активно подржава њихову дестабилизацију и прети њиховом суверенитету и територијалном интегритету… Заједно с руским мешањем, поделама унутар ЕУ и слабошћу НАТО-а, ово се показује као смртоносна мешавина… Србија више није савезник у решавању проблема на Балкану, већ њихов главни узрок.“

И зато је, тврди баронеса Хелић, „дошло време за заједничку акцију НАТО-а и ЕУ… НАТО мора да осигура да је његово присуство у региону довољно значајно. А то значи повећање броја војника“.

Спрема ли се нова НАТО инвазија на Западни Балкан? Какве намере стоје иза позива на акцију против Срба и Србије? И шта ће Пентагону саветовати Медлин Олбрајт?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали дипломата у пензији Раде Дробац, заменик председника Београдског форума за свет равноправних, и професор међународних односа и некадашњи саветник Милорада Додика Срђан Перишић.

„Именовање особе попут Медлин Олбрајт, с биографијом иза које су остала и мртва деца и порушена инфраструктура, говори све што нам је потребно да знамо о намерама администрације која ју је ставила на функцију упркос њеним годинама“, оцењује Раде Дробац.

„Повратак Америке који је најавио Бајден, остварује се у лику жене која има 84 године. Поставља се питање има ли у Америци кадрова и изван круга ратних хушкача који су служили у администрацији Била Клинтона“, напомиње Срђан Перишић и подсећа: „Медлин Олбрајт је својевремено приметила да је штета што Америка има тако импресивну војну силу, а не употребљава је. И из тога можемо да видимо на шта је све спремна таква особа, а она ће сад саветовати америчког министра одбране… И зато није немогуће да Американци иду на опцију подстицања сукоба, с тим што, наравно, неће они сами ратовати, већ ће своје вазале од Западног Балкана до Украјине подстицати да то учине. Али САД неће моћи да остваре резултате какве су остваривале у Клинтоново време, управо зато што је од тада структура међународног поретка у потпуности промењена.“

Притом, коментарише Раде Дробац најаве нове балканске офанзиве које стижу и из Вашингтона и из Лондона, „ни на врхунцу своје моћи на овим просторима Американци и њихови савезници нису успели да добију ништа више од Резолуције 1244 и Дејтонског споразума. И зато ми немамо никаквог разлога да идемо испод тога, сад, кад су они много слабији него што су били“.

Потврда ове оцене, да Британци имају историјски проблем са српским фактором, стиже од баронесе Хелић која пише: „Дестабилизујуће акције (против БиХ, КиМ и Црне Горе) засноване су на концепту ’српског света‘, идеје која је алармантно слична ’Великој Србији‘ бившег председника Слободана Милошевића а коју сад отворено заговара министар унутрашњих послова Александар Вулин“.

„Британија доследно води како антисрпску, тако и антируску политику и око тога не треба имати било какву дилему“, уверен је Раде Дробац. „Наше руководство морало би да буде свесно те чињенице и због тога с њима не смеју да се праве било какви компромиси око виталних националних интереса, без обзира на све притиске, застрашивања и уцене којима ћемо бити изложени. Уосталом, то је стандардни део њиховог ’дипломатског‘ репертоара, све и ако иза тих претњи има све више блефирања него реалних могућности да се остваре. Управо зато наш одговор мора да буде чврст.“

„Британци би да се врате у време у коме се Педи Ешдаун, као високи представник међународне заједнице у БиХ, понашао попут колонијалног управника негде у Африци или Азији и нанео највише штете Републици Српској, пренео највише њених надлежности на централни ниво и сменио преко 90 људи… Али они данас не могу чак ни прописно да инсталирају Кристијана Шмита на ту функцију. И то је још један доказ у прилог става да више нема разлога за узмицање. Тим пре што Република Српска и нема више куда да узмиче“, закључује Срђан Перишић.