Последње „супероружје“ Вашингтона: Машина за извођење државних удара и обојених револуција

Вашингтон у војном погледу све више заостаје за Русијом и Кином, што у последње време признају чак и неки западни медији, али, како показују најновији догађаји, од Молдавије, Јерменије, Грузије све до Сирије, САД и даље располажу веома моћним оружјем, у виду софистициране мреже политичке и информационе контроле, која преобликује државе и регионе у складу са америчким интересима.

Како примећује политички аналитичар из Бангкока Брајан Берлетић, на сајту „Њу истерн аутлук“, сада је све очигледније да Русија, а вероватно и Кина, поседују војне способности које тренутно недостају Колективном западу, али САД ово заостајање покушавају да надокнаде операцијама које изводе сопственим „супероружјем“.

Коришћење овог „вашингтонског супероружја“, наставља Берлетић, можда није тако гламурозно као употреба руског пројектила „орешник“. У ствари, ове операције су започеле као „операције промене режима, које је спроводила ЦИА, а које су касније прерасле у операције којима руководи Национална задужбина за демократију (НЕД)“.

НЕД контролише читаву мрежу филијала, као што су „Фридом хаус“, Међународни републикански институт (ИРИ) или Национални демократски институт (НДИ), наставља Берлетић, као и владине организације попут УСАИД-а или приватне Сорошеве фондације „Отворено друштво“, које финансирају на стотине организација, пројеката, опозиционих група и политичких партија на свим континентима.
Како је почело Арапско пролеће

Модус операнди Вашингтона постаје нарочито очигледан уколико се присетимо историје такозваног Арапског пролећа. Наводно је, према америчкој верзији догађаја, Арапско пролеће започело тако што се у Тунису запалио мали улични трговац воћем у знак протеста против власти. Његова смрт била је окидач за талас уличних протеста у низу арапских земаља.

Такозвано „пролеће“ се ускоро претворило у цичу зиму.

Заправо, САД су, каже Берлетић, обучавале читаве армије агитатора годинама пре Арапског пролећа 2011. за рушење влада у њиховим матичним државама.

Политичка превирања, која су створили агитатори плаћени од разних америчких фондација, додаје овај аналитичар, „искористили су наоружани екстремисти да насилно свргну владе које су одбијале да поклекну под политичким притиском САД“.

Имајући у виду српска искуства од 5. октобра 2000, све постаје јасно као дан, барем за оне који имају мало соли у глави и одбијају да раде за „шаку долара“ по америчком диктату.
Највећа претња сувереним државама је унутрашња издаја

На веб-сајту НЕД-a тврди се да ова организација „промовише слободу широм света“. Међутим, чињенице говоре нешто друго: НЕД је машина за дестабилизацију и уништавање држава и читавих региона, што је довело до стотина хиљада мртвих и милиона расељених.

„Оно што је преостало, претворило се у пропале државе, захваћене унутрашњим сукобима, или клијентелистичке режиме који служе искључиво интересима Вашингтона. Ови режими су жртвовали интересе циљане државе – а понекад раде и једно и друго“, додаје Берлетић.

Пример је и данашња Украјина, или оно што од ње буде остало.

„Покушаји НЕД-а да разори независну и неутралну Украјину започели су још 2004. године, пренео је чак и британски ‘Гардијан’. Идентична операција се поновила 2014, али је овога пута успела. Операције НЕД-a укључују не само политичке агитаторе, већ и наоружане екстремисте, попут украјинских неонациста, које су охрабривали чак и амерички сенатори у самом Кијеву“, наводи Берлетић.

Циљ НЕД-а је, заправо, да формира јединствени фронт ових окупираних држава против главних противника Вашингтона. На првом месту ове, иначе све дуже листе су Русија, Кина и Иран.

У ту сврху, како је изјавио председник и извршни директор НЕД-а Дејмон Вилсон, треба елиминисати и „сиве зоне несигурности“ између НАТО-а и Русије. Ове „сиве зоне“ представљају низ неутралних држава на линији раздвајања НАТО-а и Русије. А ту, поновимо, спада и Србија.

Закључке можемо да извучемо и сами. Како примећује руски политички аналитичар и стручњак за Африку и Блиски исток Михаил Гамандиј Јегоров, најопаснија претња за сваку суверену државу нису америчке „фондације за демократију“, већ унутрашња издаја.

У корену последњих догађаја у Сирији је издаја која се догодила у сиријском политичком и војном апарату.

Што се тиче оних Сиријаца који очекују „напредак ка слободи и демократији“, додаје овај експерт, јасно је да читава Сирија управо тоне у крвави хаос вечитог грађанског рата, у коме сви ратују против свих.

Они који још, наивно, да не кажемо глупо, и даље верују у благодети „западне слободе и демократије“ и говоре о „трулости Путинове Русије“, о „диктатури која влада у комунистичкој Кини“, требало би само да пажљиво посматрају наставак трагедије сиријског народа.

Ако већ ништа нису успели да науче из претходних лекција: из трагедија народа Либије, Ирака, Авганистана, Вијетнама, Кореје, Украјине…