У Варшави завршавају демонтажу споменика Захвалности Црвеној армији, након што је ове јесени у Пољској ступио на снагу закон о забрани пропаганде комунизма или било ког тоталитарног поретка, који предвиђа уклањање совјетских споменика. Таквих је у тој земљи више од 450, од чега су 230 споменици војницима Црвене армије.

„У Европи се данас дешавају необјашњиви догађаји и метаморфозе — у Украјини, Пољској, Прибалтику“, каже Сергеј Глушченко и додаје да се на то мирно гледа. Он подсећа да се у Летонији одржавају маршеви есесоваца, док у Летонији за концентрациони логор Саласпилс кажу да је био само „радни логор“.

„Логор у коме је страдало на десетине хиљада људи, махом деце, парламент Летоније је прогласио радним логором. Како се испоставља, тамо су само распоређивали људе на посао и није било никаквих жртава. А историјске чињенице кажу да је тамо умрло на хиљаде деце чију су крв узимали за рањене немачке војнике“, констатује са жаљењем Глушченко.

Као још један шокантан пример недопустивог прекрајања историје наводи и уклањање споменика совјетским војницима који су погинули у тенковској бици у Литванији, који је прво пре неколико година оштећен у експлозији, а сада и булдожером сравњен са земљом.

Било је и покушаја да се прикаже да су фашисти победили чувену Панфиловску дивизију код Прохоровке у Московској области, у херојској бици новембра 1941. године.

„Кажу, није ни било Панфиловске дивизије него ју је измислила совјетска пропаганда. Али постоје сведочења људи који су преживели ту битку, њих тројице, постоје и гробови“, наводи Глушченко.

Он подсећа да је совјетска Црвена армија била вишенационална, да се у њој нису делили по томе ко је одакле већ су сви били браћа која су се објединила око заједничког циља победе над фашизмом.

Циљ наше и осталих невладиних организација, истиче саговорник Спутњика, треба да буде да се боримо да се то не заборави.

Центар „Меморијал“ недавно је, на дан 75. годишњице устанка у пољском концентрационом логору Собибор, у оквиру пројекта „Очување историје пружања отпора у логорима“, организовао обележавање тог датума у Народном музеју у Нишу, делу који припада меморијалном комплексу „Црвени крст“.

Манифестација је почела полагањем венаца и цвећа на два споменика, затим је приказан уметнички филма „Собибор“, одржано предавање на тему „Историја устанака у логорима“, а на крају су учесници пустили сто балона у част сећања на жртве нацизма.

Како каже Глушченко, жеља је била да се покаже да и Србија памти те тужне догађаје. А да је тако показује и манифестација Бесмртни пук, која је ове године одржана у Србији трећи пут.

Глушченко, који је координатор Бесмртног пука за Србију, каже да практично свуда у Србији ова организација наилази на велики одјек.

„Прошле године и 2016. Пук смо успели да организујемо само у Београду и Бањалуци, а ове године сасвим неочекивано — мада је постојао план ширења — Пук је одржан у чак седам градова и то углавном захваљујући иницијативи самих Срба и српских удружења, ветеранских организација. Очекујемо да ће се наредне године прикључити бар још 3-4 града“, каже Глушченко.

Према његовим речима, још једна иницијатива Центра „Меморијал“ је и да се у априлу 2019. организује заједничка руско-српска акција која би била посвећена тражењу гробова несталих војника.

„Жеља нам је да заједно са покретом за трагање Русије организујемо камп, засад не знамо на којој тачно локацији, и да покушамо да нађемо гробове војника. А подаци које смо прикупили говоре о великом броју војника чија тела нису пронађена и који нису сахрањени уз почасти. У Србији притом нема ниједног одреда за трагање“, објашњава Глушченко

Он се на крају захвалио на подршци Архиву Београда, Архиву Југославије, Министарству одбране Србије, као и Спутњику, који је, како је истакао, пружио медијску подршку акцији Бесмртни пук.