„Амбасадор Русије Сергеј Андрејев је са сарадницима положио вијенац на меморијално гробље совјетских војника у Варшави. Представници пољских власти нису присуствовали овој церемонији. Цвијеће на споменике ослободиоцима доносили су становници пољске престонице, али их је било веома мало – антисовјетска пропаганда даје резултате. У битку са историјском правдом „упрегнути“ су моћни ресурси.“
Пише: Сергеј Пављенко/ФОНДСК
На 76. годишњицу откако је совјетска војска ослободила Варшаву од хитлеровске окупације Пољаци су, у складу са свеприсутним русофобним расположењем, направе скандал. Као „искра“ која је „запалила“ пољско друштво послужио је коментар руске амбасаде на Твитеру од свега пар редака. Моментално су га „затрпале“ бројне, отворено непријатељске „доскочице“.
ТВ Polsat News је објавила да је Пољски институт националног памћења (ПИНП) оцијенио да је улазак Црвене армије у Варшаву – смјена једног окупатора другим. Сам ПИНП је припремио материјале посвећене боравку совјетских војника у Пољској. Њихов циљ да се наслутити из наслова: „Некажњивост у поробљеној земљи“, „Силовања, убиства и пљачке – присуство Црвене армије у Гдањску 1945. године“, „Злочини у цркви светог Јозефа у Гдањску“. И остали су у овом стилу.
Савремени пољски мас-медији ослободилачку мисију Црвене армије у Европи представљају као најезду варвара са истока.
На Пољском радију емитована је емисија која се бавила протјеривањем фашиста из Кракова. Мање или више прикривено слушаоцима је сугерисано да је спасавање Кракова од рушења – пропагандни мит, који је измишљен да би „сакрио чињеницу да је 99% градова који су се нашли на путу Црвене армије, срављено са земљом“.
Код просјечног Пољака се, на тај начин, ствара неповјерење не само према совјетским војницима-ослободиоцима, већ и према својим прецима. Не смијемо заборавити да су, заједно са дјеловима 47. и 61. армије, Варшаву ослобађали борци прве армије Војске Пољске.
Ти Пољаци нису у „милости“ Пољака-наших савременика.
Не обраћајући пажњу на општу хистерију изазвану поменутим твитом, амбасадор Русије Сергеј Андрејев је са сарадницима положио вијенац на меморијално гробље совјетских војника у Варшави. Представници пољских власти нису присуствовали овој церемонији. Цвијеће на споменике ослободиоцима доносили су становници пољске престонице, али их је било веома мало – антисовјетска пропаганда даје резултате. У битку са историјском правдом „упрегнути“ су моћни ресурси.
Пропагандна машина нема намјеру да се заустави. Историчар Петар Гурштин наглашава да је совјетска окупација била мање окрутна од Њемачке, али да је то никако не оправдава. Тадеуш Рутковски са Варшавског универзитета убјеђује људе да руске власти смишљено изграђују култ побједе Црвене армије у Великом отаџбинском рату јер, како оцјењује, Руси немају ништа друго чиме би се похвалили и због чега би поштовали властиту земљу.
Још агресивније наступа професор Јан Жарињ. Донедавно је био члан Сената, сада руководи Институтом националне мисли. Жарињ се често обруши на Запад окривљујући га за идеализацију комунизма, протестујући што Русији дозвољавају да Европљанима намеће своје историјске фалсификате.
Син Јана Жариња – Станислав, који је портпарол координатора Пољских специјалних служби такође је реаговао на твит руске амбасаде и оцијенио да је оваква пропаганда основа новоимперијалистичке политике Кремља, чији је циљ да озакони мијешање у унутрашње ствари других држава.
Трагове руских специјалних служби Жарињ-млађи проналази у свему. Почетком јануара он је препоручио својим пратиоцима (има их оо 9 хиљада) чланак „Конфиликти на расној основи као инструмент рушења САД у извођењу руских обавјештајних служби“. Публикација се појавила под покровитељством пољске контраобавјештајне службе. Основне њене тезе биле су изложене на владином сајту, а у популаризацији овог текста велику улогу има Polska Agencja Prasowa. Аутор текста је професор Михал Војиновски, чија је специјалност историја византије, а који редовно пише о томе да је, тобоже, још у двадесетим годинама прошлог вијека Комитерна планирала да организује устанак америчких црнаца и из САД-а издвоји „Црначку републику“; да је 1960их година КГБ „плео интриге“ око Мартина Лутера Кинга; да руске специјалне службе пажљиво прате покрет Black Lives Matter, а да су прије тога покушавали да испровоцирају побуну Латиноамериканаца који живе у САД.
„Истраживања“ Војновског подржава држава Пољска и не наилази ни на какав отпор од стране друштва. Као да су сви заборавили чињеницу да 1945. године Црвена армија спасила Пољску од потпуног уништења, те да су се у саставу Пољске, захваљујући Стаљину, нашле и тзв. „враћене земље“ – бивше њемачке територије површине од 101 хиљаду квадратних колиметара. Чак и летимичан поглед на карту довољан је да видите да је то трећина територије савремене Пољске.
Варшава традиционално гради спољну политику ослањајући се на Вашингтон. Ипак, доласком Бајдена у Бијелу кућу реално је да главни савезник САД-а у Европи постане Њемачка. Сложени односи између те двије земље свима су познати. Пољски аутори пишу о томе да је то што се њихова земља налази између Њемаца и Руса геополитички кошмар, те да би било разумно да имају уравнотежене односе према моћним сусједима.
Ипак, до тога ће тешко доћи. У прилог оваквом схватању говори и нови скандал због именовања Кшиштофа Крајевског за амбасадора у Москви. Овај искусни дипломата који је између осталог службовао у Риму и Бакуу данима је у својој домовини представљан као „агент комунистичких специјалних служби“. Крајевски је започео каријеру у вријеме ПРН, а то је већ неопростив гријех са тачке гледишта Антонија Мацаревича, бившег министра одбране и једног од стубова владајуће партије „Право и правда“, политиколога Јежија Таргаљског, новинарке Дороти Кане и њима сличних, који покушавају да креирају Пољско јавно мнијење. Ови људи су недавно на ТВ „Република“ закључили да бивши агенти државне безбиједности ПНР држе под контролом државни апарат Пољске.
Све док поличко расположење у Пољској одређују овакве фигуре она је осуђена да умножава непријатеље на западу, али и на истоку – у Њемачкој и Русији.