Пред војним судом, оптужено је само 26 учесника масакра, свега шест предмета је стигло до суда, а осуђен је само поручник Вилијам Кели, коме је три дана касније доживотна казна замењена „кућним притвором“
Масакр у вијетнамском селу Ми Лаj један је од најстрашнијих злочина које је америчка војска починила током рата у Вијетнаму. Више од пет стотина људи је убијено у масакру, укључујући и младе девојке и жене, које су претходно силоване и осакаћене.
Официри америчке војске прикривали су покољ годину дана пре него што је прва вест о њему објављена у америчкој штампи, што је изазвало међународну осуду.
Бруталност масакра у Мај Лају и званично заташкавање подстакли су антиратно расположење и поново поделили Сједињене Државе због рата у Вијетнаму.
Чета „Чарли“, део 11. пешадијске бригаде америчких оружаних снага, послата је у село Ми Лај 16. марта 1968, у „мисију тражења и уништавања“.
Када су рано ујутро стигли у село, војници предвођени поручником Вилијамом Келијем, нису пронашли припаднике Вијетконга. Наишли су на мирно село.
Сељаци су подељени у групе, а војници су претражили њихове колибе. Убрзо потом, поручник Кели наредио је својим људима да пуцају у мештане. И сам Кели је, према каснијим сведочењима, пуцао у сељане.
Колибе у селу су запаљене, а свако ко је покушао да побегне убијен је из ватреног оружја.
Поред убијања ненаоружаних мушкараца, жена и деце, војници су силовали непознат број жена, убијали су и стоку, а село су спалили до темеља.
Према сведочењу америчких војника, Кели је одвукао десетине људи у оближњи канал, укључујући и децу, пре него што их је побио митраљезом. Ни један хитац није испаљен на припаднике чете „Чарли“ тог дана код Ми Лаја.
Пред војним судом, оптужено је само 26 учесника масакра. Свега шест предмета је стигло до суда.
Осуђен је само поручник Вилијам Кели, али му је, три дана касније, доживотна казна замењена „кућним притвором“.
Новинар Симор Херш је први известио о масакру у селу Ми Лај. За извештавање о масакру добио је Пулицерову награду 1970.
Официр Колин Пауел, који је водио званичну истрагу, тврдио је да је све измишљотина.
Он ће касније остати упамћен не као први Афроамериканац – државни секретар за иностране послове САД, већ као човек који је 5. фебруара 2003, пред Саветом безбедности Уједињених нација, махао епруветом испуњеном мистериозним белим прахом: наводним доказом да Ирак поседује „оружје за масовно уништење“, што ће постати алиби за рат који ће САД водити против ове земље.