ПОДСЕЋАЊЕ НА РЕЧИ ХАРОДЛДА ПИНТЕРА: Политика САД је постала зверска

Америка је увежбала клиничку манипулацију моћи широм света маскирајући се у универзално добро, рекао је писац, а то је сјајан, домишљат и веома успешан чин хипнозе

Харолд Пинтер је једном рекао да он постоји као уметник и писац, и као особа која се интересује за политику. Понекад се та два лица срећу, а понекад не. Пинтер је својевремено одбио да служи војску и због тога му је суђено. Неколико деценија касније, одбио је и племићку титулу сера и благослов британске краљице. Био је непоколебљиви противник политике Роналда Регана и Маргарет Тачер, за коју је једном гласао, називајући то „највећом грешком у свом животу“.

Умро је 24. децембра 2008, и то као највећи енглески драмски писац међу савременицима и као „савест евроатлантског света“.

Његов живот се дели на два периода: на онај у коме је био аполитични драмски писац и сценариста, и на други, када је постао политички писац, у коме је привлачио пажњу због свог политичког ангажмана.

Зашто је Пинтера толико привлачила политика? Зато што је, у извесном тренутку живота, схватио да се „већина политичара, према доказима који су нам доступни, не занима за истину него за моћ и за задржавање те моћи. Да се задржи моћ, најбитније је да људи остану у незнању, да живе у незнању истине, чак и истине о својим властитим животима.“

Оно што нас окружује, закључује Пинтер, јесте „огромна таписерија лажи, којим се хранимо.“

Политика Сједињених Држава, тврдио је Пинтер, у међувремену се претворила у „зверску политику“: „Учили су нас да је Русија звер, чудовиште, али то су заправо САД.“ Писац је својевремено упоредио америчког председника Џорџа Буша са Хитлером, а разлог за то био је рат у Ираку.

Бандитски акт, дело државног тероризма

„Као што баш свака особа овде зна, оправдање за напад на Ирак било је да Садам Хусеин поседује веома опасно наоружање за масовно уништење, које може долетети до нас за 45 минута, доносећи са собом ужасна разарања. Били смо уверени да је то тачно. Није било тачно.“

„Речено нам је и да Ирак има везе са Ал Каидом и да дели одговорност за напад на Њујорк 11. септембра 2001.“ Ништа од свега тога није било тачно, као што није тачно ни да Ирак представља претњу по безбедност целог света. Истинска претња по безбедност света су Сједињене Америчке Државе.

Почев од 1990, Пинтер постаје све више политички ангажован писац. Преломни тренутак у томе био је рат који су САД повеле против Ирака и који је завршио окупацијом ове земље.

„Инвазија на Ирак је била бандитски чин, бесрамно дело државног тероризма,“ изјавио је Пинтер, „које показује потпуни презир према концепту међународног права.“

Инвазија на Ирак је била самовољна војна акција, упозоравао је Пинтер у својим политичким говорима, „инспирисана серијом лажи над лажима и потпуном манипулацијом над медијима, па према томе и јавности; чин који је имао за циљ да учврсти америчку војну и економску контролу над Блиским истоком“, претварајући се да доноси ослобођење.

„Моћна тврдња за војну силу одговорну за смрт и сакаћење хиљада и хиљада невиних људи.“

„Не бројимо лешеве“

„Донели смо мучења, бомбе, осиромашени уранијум, небројена насумична убиства, јад и беду, деградацију и смрт ирачком народу и назвали то `доношењем слободе и демократије Блиском истоку“, рекао је он.

Све то заслужује само једно име, а то је масовно убиство. „Колико људи треба да убијете док не постигнете да вас прогласе масовним убицом и ратним злочинцем? Сто хиљада? Више него довољно, помислио бих. Према томе, правда захтева да се Буш и Блер изведу пред Међународни кривични суд правде. Али, Буш је био паметан. Он није ратификовао споразум о Међународном кривичном суду правде. Према томе, ако би се неки амерички војник нашао у шкрипцу, Буш је претио да ће послати маринце.“

Појединачне или масовне смрти не улазе у ове калкулације. Америчка државна секретарка Медлин Олбрајт је рекла да је смрт 500.000 ирачке деце прихватљива цена. На овакве тривијалности нико у Вашингтону не обраћа пажњу: „Смрт је у овом контексту небитна. И Буш и Блер стављају смрт на `дуго чекање`,“ говорио је Пинтер. „Најмање 100.000 Ирачана је убијено америчким бомбама и пројектилима, али ти људи нису вредни помена. Њихове смрти не постоје. Нису чак ни забележени као мртви.“

„Не бројимо лешеве“, рекао је амерички генерал Томи Френкс. Треба ли боља потврда за констатацију да је политика САД заиста постала зверска?

Чин америчке хипнозе

Истина је потпуно другачија, закључује Пинтер. Америка је починила ужасне злочине у Ираку, као што их је чинила и широм Латинске Америке. Заправо, ова политика се спроводила и наставља да се спроводи широм света, чак и данас, на пример у Украјини против Русије.

„САД су подржале, и у много случајева произвеле, сваку десну војну диктатуру у свету после краја Другог светског рата. То се односи на Индонезију, Грчку, Уругвај, Бразил, Парагвај, Хаити, Турску, Филипине, Гватемалу, Ел Салвадор и, наравно, Чиле.“ Хорор који је Америка починила у Чилеу 1973, рекао је Пинтер, „никада не може бити опроштен и никада се не може заборавити.“

Тешко је, или чак немогуће и побројати све ратове и интервенције које су САД починиле после Другог светског рата. САД су свега неколико година од свог оснивања проживеле у миру. При томе, злочини САД су били систематични, трајни, зли и безосећајни, али је само неколико људи о њима говорило. Један од њих је, поред Ноама Чомског, био и Харолд Пинтер.

Ипак, постоји нешто што треба признати Америци, додаје Пинтер. „Она је увежбала клиничку манипулацију моћи широм света маскирајући се у универзално добро. То је сјајан, чак и домишљат, веома успешан чин хипнозе.“

У ствари, Америка је „највећи покретни шоу на свету“, или „бруталан, равнодушан и безосећајан трговац, испуњен презиром, који уједно може бити и јако бистар.“ Најпродаванија роба овог лукавог “трговца” је заљубљеност у самог себе. Он је, једноставно, победник, или се тако представља. „То је сјајан трик. Језик је заправо укључен да би осигурао да мисли буду искључене.“

Кога брига за косовске Албанце

Пинтер је 1999. године учестовао у демонстрацијама против агресије НАТО-а на Југославију. Пред више од 6.000 учесника мировног марша, испред Империјалног ратног музеја у Лондону, он је тадашње мировне преговоре назвао лажним, а овај рат потпуно неоправданим. „Срамота ме је што сам Британац“, изјавио је тада Пинтер, додајући:

„Када је бомба експлодирала у улици Олд Комптон у Лондону, Блер је то описао као варварски чин. Када касетне бомбе експлодирају на српским пијацама и секу децу на комаде, речено нам је да се такав чин предузима у име ‘рата цивилизације против варварства’. Блер се очигледно дивно забавља. Британија је постала америчка пудлица, али опака и дементна пудлица.“

Пинтерове речи оптужбе данас су још важније него у време када су изречене: „Акција НАТО-а је у супротности са повељом Алијансе и ван свих признатих параметара међународног права. НАТО уништава инфраструктуру суверене државе (Србије), убија на стотине цивила, ствара беду и пустош, и наноси немерљиву штету животној средини. Испод ове демонизације и хистерије крије се план. То, свакако, није оно што нам се представља. Ни Клинтона ни Блера није брига за косовске Албанце, упркос њиховим сузама. Ова акција је још једна брутална и очигледна потврда америчке моћи.“

Уместо ових празних прича, требало би да се најзад суочимо са истином. А истина је да ни Клинтона ни Блера није нимало брига за косовске Албанце. Ова акција је још једна очигледна и брутална потврда америчке моћи, која користи НАТО као свој пројектил. Њен стварни циљ је исти као и данас: да консолидује само једну ствар – америчку доминацију над Европом.“

Јагње на ланцу

Америку данас није брига ни за Украјинце, над којима такође рони крокодилске сузе. Заправо, „Америку“ није брига ни за саме Американце. Оно што данас зовемо „Америком“ само је бездушна и безосећајна клика која влада Вашингтоном и Сједињеним Државама, а заправо жели да завлада читавим светом.

Речи „амерички народ“ веома пријатно звуче, али оне се, наравно, „не односе на 40 милиона људи који живе испод линије сиромаштва и на два милиона мушкараца и жена заточених у огромном гулагу који се шири преко читавих САД.“

Овакве Сједињене Државе више се не занимају ни за „сукобе ниског интензитета“. Они одбијају и да се претварају. „Американци више не виде сврху у томе да буду стидљиви или можда превртљиви. Сада стављају своје карте на сто, отворено и без икаквог страха.“

Међународно право било је погажено још у Ираку или, пре тога, у Југославији. „Једноставно их није брига за Уједињене народе, међународно право, за некакав отпор, што они сматрају сасвим безначајним. Такође, они имају своје јагње које се вуче иза њих на ланцу, јадну и лењу Велику Британију.“

Доминација пуног спектра над планетом

Следеће речи Пинтер је изговорио на церемонији доделе Нобелове награде 2005. године: „Рекао сам раније да је САД играју потпуно отворено, са свим картама на столу. То је напросто тако. Званична политика Америке је дефинисана као `потпуна доминација`. То није мој термин већ њихов.“

„Доминација пуног спректра“ значи контролу над земљом, морем, ваздухом и космосом, са свим припадајућим ресурсима, од којих ће имати користи само шачица људи у Вашингтону. Сједињене Државе данас заузимају 702 војне базе широм света у 132 државе. САД данас желе „доминацију пуног спектра“ по сваку цену и није их нимало брига која средства ће корисити да би остварили своје циљеве.

„Хиљаде, ако не и милиони људи у САД су очигледно згађени, посрамљени и љути због поступака своје владе, али, како сада ствари стоје, они нису никаква политичка сила, или још нису. Нестрпљење, несигурност и страх расту у САД, као што видимо из дана у дан, и неће се тек тако стишати.“

Постоји ли данас неки писац на Западу, или макар у Европи, који би имао храбрости да каже нешто слично, посебно на церемонији уприличеној у његову част, док прима награду у Шведској академији? Да ли се то о чему говори Пинтер зове „морално осећање“ или „савест“? Уопште, шта се десило са савешћу западног света? Шта се десило са савешћу Америке?

„Шта се десило са нашим моралним осећањем?“, пита се Пинтер. „И да ли смо га икада имали? Шта те речи уопште значе? Да ли се односе на термин који се ретко користи ових дана – савест? Савест, која се тиче не само наших властитих дела, него и наше заједничке одговорности за дела других? Да ли је све то мртво?“

Ова „лаж над лажима“ је данас моћнија него раније, у Пинтерово доба. Америка нема савест. Како је говорио Пинтер, дужност писца је да разбије огледало и открије непријатну истину о свету који нас окружује: „Када се погледамо у огледало, мислимо да је слика коју видимо исправна. Али померимо ли се за милиметар, слика се мења. Ми заправо гледамо у бескрајни низ одраза. Понекад писац мора разбити огледало, јер са друге стране тог огледала је истина која зури у нас.“