Шала да комунизам у Кини, у којој је све велико и дуготрајно, неће дуго трајати, можда само век-два, потврђује правило да се иза сваке досетке заправо крије истина. Јер како рече кинески председник и генерални секретар Комунистичке партије Кине (КПК) Си Ђинпинг на отварању 19. конгреса КПК, „социјализам са кинеским карактеристикама закорачио је у нову еру“.

„Биће ово ера у којој ћемо обезбедити одлучну победу у изградњи умерено напредног друштва у свим сферама и свеопштих напора да изградимо велику модерну социјалистичку земљу. Ово ће, такође, бити ера у којој ће се видети да се Кина приближава лидерској позицији у свету. Кина је устала, постала је богата и снажна“, поручио је Си пред 2.287 делегата из свих крајева Кине, који су изабрани међу 89 милиона чланова партије.

Порука је, међутим, упућена и свима у свету који врло пажљиво прате збивања у Кини, најмногољуднијој и четвртој по величини држави у свету, у којој живи сваки пети становник планете, која је за последњих 38 година превалила пут од земље гладних уста до друге економије света.

Си је јасно ставио до знања да су потребе да људи живе боље све веће, не само у погледу материјалних и културних потреба, већ да расту и њихови захтеви за демократијом, владавином закона, правичношћу и правдом, сигурношћу и бољим окружењем.

„У првој фази, од 2020. до 2035. године, на основу свестране изградње богатог друштва, реализоваћемо социјалистичку модернизацију. У другој фази, од 2035. до средине овог века, на основу социјалистичке модернизације, Кина ће постати моћна, демократска, цивилизована, хармонична, лепа и модерна социјалистичка земља“, поручио је Си.

Шеф државе и партије је без околишања најавио и „потпуну реформу војске на највишем светском нивоу до средине 21. века“.

Коментаришући за Спутњик поруке које је Си у свом реферату упутио партијским друговима, али и светској јавности, стручњак за Кину, сарадник Института за новију историју Србије Јован Чавошки каже да ће Кина, практично, и наредних деценија наставити са досадашњом политиком и на унутрашњем и спољном плану.

Види се, каже, да је Си врло задовољан досадашњим резултатима који се поклапају са његовим првим прокламованим циљем, а то је да до 2021. године, када ће бити 100 година од оснивања КП Кине, земља оствари такав економски развој да добар део становништва осети економски бољитак. Следећи циљ који је пројектовао и на чему ће радити читава партија и наредне генерације лидера јесте да Кина постане развијена земља до 2049. године, када се прославља 100 година од оснивања НР Кине.

„Оно што је важно у реферату јесте реформа државних предузећа, великих државних компанија које чине окосницу кинеског развоја и кинеског економског успеха данас. Најавио је веће ангажовање и чвршћу и интензивнију сарадњу државног и приватног сектора, која би омогућила даљи напредак земље и њихов заједнички наступ на светској позорници, који би Кину позиционирао као једну од најважнијих економских земаља света. Тренутно је друга економска сила света, а у будућности је врло могуће и прва“, каже Чавошки.

Он издваја и то што је Си потврдио успех досадашњих свеобухватних војних реформи које је покренуо пре неколико година и које су у потпуности промениле организациону структуру кинеских оружаних снага. Зато сада кинеска армија у технолошком и организационом смислу почиње да се приближава најмоћнијим силама света, пре свега САД и Руској Федерацији. У неким сегментима могуће је, додаје, чак и да предњачи.

То што је шеф државе и партије најавио је да ће 2035. године бити заокружен читав процес тих економских реформи и војне модернизације значи да би Кина у свим тим аспектима била егал са САД, сматра добар познавалац Кине. На тај начин је, како оцењује, Си најавио да ће Кина не само одлучно бранити своје националне интересе, како на сопственој територији и у региону, него да ће заиста бити војна сила на коју треба рачунати на глобалном нивоу.

Саговорник Спутњика указује да наредних дана треба обратити пажњу на то да ли ће „Један појас, један пут“ и неке друге спољнополитичке идеје Сија ући у текст партијског програма. То ће бити врло важно јер ће у том случају са својим концепцијама стати раме уз раме са великим теоретичарима кинеског социјализма као што су Мао Цедунг, Денг Сјаопинг, Ђијанг Цемин, Ху Ђинтао.

„Ми тренутно присуствујемо светском поретку који је још у великој транзицији која ће сигурно трајати наредну деценију, али се већ виде главни играчи који ће га обликовати. Када велике силе, нарочито оне на које у последњих 200 година остале силе нису рачунале, поново заузимају место које су имале у историји, то мења светску равнотежу снага. Али мислим да је Кина довољно одговорна и заиста велика сила да сопствене интересе добро угради у темеље међународног поретка доприносећи његовој стабилности, а не разарајући га“, оценио је Чавошки за Спутњик и додао: „И остале силе мораће да прихвате Кину и њене интересе као неминовност и чињеницу са којом ће убудуће морати да се баве.“

Уосталом као што су се бавиле и до сада у покушају да објасне „кинеско привредно чудо“, „једну државу, а два (економска) система“.

Си, међутим, каже да је за објашњење економског успеха Кине и тридесетогодишње напредовање земље неопходно сагледати историјат развоја Комунистичке партије. Успеси су, напомиње, остварени управо под вођством КПК.

О томе за Спутњик говори дугогодишњи коментатор кинеских дешавања Борислав Коркоделовић, који истиче да је суштина у добро вођеној и строго хијерархијски устројеној монолитној партији која има чланова колико Немачка има становника. Највећи квалитет партије је, каже, што је стално у току са временом и догађајима, не дозвољавајући да је претекну, већ их антиципира. А то је, напомиње он, захваљујући изузетно квалитетним, образованим кадровима у посебним школама, својеврсним академијама, а потом и оштрој селекцији када се бирају лидери на свим партијским нивоима.

Он напомиње да Кина, захваљујући конфучијанству, има изванредну традицију образовања и традицију добрих државних чиновника који напредују захваљујући знању и образовању, а не путем протекције и корупције.

Коркоделовић подсећа на полемику коју је изазвала књига канадско-америчког професора Данијела Ејбела чије је становиште да су шефови држава НР Кине, управо због те партијске селекције, много способнији и квалификованији за вођење државних послова него што су они у САД који буду бирани захваљујући вољи појединих интересних група.

У Кини је партија филтер како би се најбољи међу најбољима извукли на врх и партије и државе, истиче Коркоделовић.

Он напомиње да је захваљујући мудрости Денг Сјаопинга, мандат вођења државе ограничен на 10 година, у два мандата по пет година и да се за то време одабирају и спремају они који ће преузети лидерске положаје на више нивоа у партији и држави и коначно онај који ће бити на самом челу.

То је, како објашњава, пут стабилности и предвидљивости, због чега нема наглих покрета, ни неког ко би могао бити велики реметилац, како сада председник САД Доналд Трамп сам себе назива.

Држава у којој су спојени комунизам и капитализам, традиционална култура и најновији савремени трендови, најјача државна власт и економски најмоћније индивидуе, и даље не престаје да изазива запитаност до када то тако може да траје.

И док једни, попут Дејвида Шамбоа, професора међународних односа и директора програма за кинеску политику на Универзитету „Џорџ Вашингтон“, мисле да је кинески комунистички режим близу свога слома, такву оцену је на нож дочекао угледни економиста, професор економије на Универзитету „Џорџ Мејсон“ Тајлер Кауен. Он сматра да нема ни говора о пропасти КПК, зато што је Кина већ прегрмела пучеве, а партија остала на власти. У међувремену, економија је постале снажна, а партија популарна, објашњава он.

Има и занимљивих гледишта да је Кина у фази транзиције, али из капитализма у комунизам, са проширеним моделом Новог економског плана (НЕП).

Шеф државе је Комунистичка партија, а у рукама државе је 50 одсто привреде. Друга половина живи у условима тржишта, надмећући се са јавним сектором, а кад изгуби, онда буду апсорбовани у НЕП социјализам, образлажу заговорници потпуно новог гледања на Кину.

Било како било, КП Кине не дели мишљење да је пропаст социјализма у земљама Источне Европе и СССР-у био неминован. Коркоделовић сматра да Кинези граде социјализам кинеских боја који ће бити могућ све док је Кина напредна и док испоручује плодове економији и друштву.

Или што би рекао Денг Сјаопинг, који је, иако никада није постао шеф партије или државе, својим утицајем повео земљу путем економских реформи: „Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве“.