Питајте мртве! Венецуела није изузетак него – правило

© AP Photo / Aaron Favila

Нова 2026. донела је експресни повратак света у феудализам. Без маски. Без увијања. Без стида.

Амерички председник Доналд Трамп послао је војску у Венецуелу, ухапсио њеног председника Николаса Мадура и самог себе прогласио „управитељем“ државе — док се не спроведе „разборита транзиција“ . Узгред је најавио и заплену огромних нафтних резерви те земље.

Да будемо искрени: да ли смо икада из феудализма заиста и изашли ? Или је сила само променила речник, а пљачка добила боље односе с јавношћу, како би преживела векове?

Свет данас „реагује“. Неко осуђује, неко аплаудира. Јер, како кажу, Мадуро „није био легитиман председник“. Покрао је изборе. Нема право да води земљу. Исто је било, колико памтимо, и када је Бајден победио Трампа — али тада нико није доводио у питање легитимитет. Тада су „грађани Америке одлучили“.

Многи су данас згрожени. Запрепашћени. „Нисмо ово очекивали.“

Заиста?

Панама. Иран. Либија. Авганистан. У срцу Европе — Југославија . И није крај списка. Само нема толико простора за набрајање…

Венецуела данас није изузетак. Она је правило .

Некада су се смејали Угу Чавезу када је говорио о америчкој претњи. Називали су га теоретичарем завере, карикатуром… Питали су га: „ Па зашто би то Америка напала Венецуелу?”

„Због наших нафтних резерви које су највеће на свету”, био је прост одговор.

А онда је уз подсмехе уследило питање: „А да нисте параноични када је Америка у питању?“

„Не, наравно да нисам. Само реално говорим. То исто можете да ‘питате’ Хакоба Арбенза , председника Гватемале, који је само желео да спроведе аграрну реформу — САД су извеле инвазију и свргле га с власти. Можете питати исто и Жоа Гулерта , бразилског председника ког су САД такође свргле. Можете питати и Салвадора Аљендеа , чилеанског мученичког председника. Можете питати и Хуана Боша , председника Доминиканске Републике. Такође, можете питати и мог генерала Омара Тарихоса , којег је ЦИА убила, а и многе друге. То није параноја . То је истина“, закључио је Чавез.

Порука је била кристално јасна: Питајте мртве .

Доказа има мали милион. Само је мртвих још више . Под америчким бомбама, „хуманитарним интервенцијама“, „акцијама спасавања“ и „помоћи народима“ да им на власт дођу они који нису злочинци, нарко-дилери, диктатори. Али јесу подобни . Америци, разуме се.

Данас више нема ни магле ни изговора. Није проблем у Т рампу. Ни у Бајдену. Ни у Клинтону. Проблем је у систему који је сам себе прогласио судијом, и поротом и џелатом.

Ово није политика. Ово је диктатура силе . Гола. Отворена. Самоуверена.

Документи постоје. Прогнани и отети постоје. Мртви постоје. Истина постоји. Само храбрости недостаје — да јој погледамо у очи.

А кад је већ тако, лако је закључити да ови који аплаудирају данас на оваква дешавања не раде то из незнања, већ као саучесници!