Пепе Ескобар: Шта нам је сакрио Хершов извештај

Сензациолани извештај Симора Херша о томе како је влада Сједињених Држава разнела гасоводе Северни ток 1 и 2 у Балтичком мору прошлог септембра наставља да таласа геополитичку позорницу на разним странама.

Изузев, наравно, у паралелном мехуру америчких мејнстрим медија, који га у потпуности игноришу, или су у неколико пробраних случајева одлучили да ликвидирају гласника ниподаштавајући Херша као „дискредитованог“ новинара, „блогера“ или „теоретичара завере“.

Понудио сам [јавности] почетно разматрање, усредсређено на бројне заслуге наизглед темељног извештаја али сам такође приметио и неке озбиљне недоследности. Спољни дописник из Москве Џон Хемлер, новинар старог кова, отишао је чак и даље; и оно што је он открио могло би се показати убојито колико и Хершов извештај.

Средишња тема Хершовог извештаја односи се на приписивање одговорности за де факто терористички индустријски напад. Изненађујуће, ту нема ЦИА: одговорност директно пада на токсични трио планера који чине Саливен, Блинкен и Нуландова – неолиберално-конзервативни део „Бајденове“ екипе. А коначно зелено светло упутио је Крајњи Одлучивач (Ultimate Decider): нико други него сенилни читач телепромптера – Председник. Норвежани се појављују као споредни помагачи.

Први проблем

Ово поставља први озбиљни проблем: нигде у свом наративу Херш не упућује на МИ6, Пољаке (Владу, морнарицу), Данце или чак немачку владу.

Спомиње се да је јануара 2022 „после извесног нећкања“, немачки канцелар Шолц „сада чврсто уз Америку“. Али до тада се о плану минирања Северног тока већ дискутовало, према Хершовом извору, најмање неколико месеци уназад. То би такође значило да је Шолц стајао „чврсто уз Америку“ све до самог терористичког напада, септембра 2022.

А о Британцима, Пољацима и осталим НАТО играријама код острва Борнхом током више од годину дана пре напада, опсежно су извештавали руски медији – од Комерсанта до РИА Новости.

Специјална војна операција (СВО) покренута је 24. фебруара, пре готово годину дана. Напади на Северни ток један и два одиграли су се 26. септембра. Херш уверава читаоца да је протекло „више од девет месеци крајње тајних дебата унутар вашингтонске безбедносне заједнице о томе како на најбољи начин постићи овај циљ. [саботирати гасоводе, прим. прев.]“

Ово потврђује да је планирање терористичких напада претходило не само СВО, већ, што је кључно, писмима које је Москва упутила Вашингтону децембра 2022.[I]  у којима се захтева озбиљна расправа о „недељивости безбедности“ у коју би били укључени НАТО, Русија и постсовјетски простор. Захтев је наишао на ниподаштавајући псеудо-одговор САД.

Извесну збуњеност изазива што прворазредни професионалац попут Херша није ни покушао да испита сложену геополитичку позадину док је писао извештај о терористичком одговору на озбиљне геополитичке изазове.

Укратко: темељна макиндеровска[II] ноћна мора за америчку владајућу класу – која надилази страначке поделе – јесте немачко-руско савезништво, које би обухватило и Кину. То би значило да су Сједињене Државе потиснуте из Евроазије, па страх од овог сценарија условљава све што било која америчка влада мисли и ради у погледу НАТО и Русије.

Херш је такође могао да истакне да време током којег је припремана „саботажа гасовода“ у потпуности побија званични наратив владе Сједињених Држава, према којем је ово било настојање „колективног Запада“ да помогне Украјину против „неиспровоциране руске агресије“.

Неухватљиви извор

Наратив не оставља сумње да Хершов извор –ако не и сам новинар – подржава оно што се сматра законитом америчком политиком: борба против руске „претње западној доминацији у [Европи]“.

Тако да би оно што изгледа као прикривена операција америчке морнарице, према Хершовом наративу, могло бити погрешно не због озбиљних геополитичких разлога, већ зато што је планирање напада намерно заобишло амерички закон који „налаже да Конгрес буде обавештен“. Ово је крајње ограничена интерпретација међународних односа. Или да будемо искрени: то је апологија уверења о америчкој изузетности.

Ово нас води према ономе што би могла бити сцена са санкама са натписом „пупољак“ у овој саги достојној Орсона Велса[III]. Херш упућује на састанке „у обезбеђеној просторији на задњем спрату Старе зграде извршне канцеларије, која се налази недалеко од Беле куће, и у којој је такође смештен председнички Спољно-обавештајни борд саветника“.

Дакле, ко је то расправљао о плановима за терористички напад? ПБОС – Председнички борд обавештајних саветника (President Intelligence Advisory Board). Све чланове поставља актуелни председник, у овом случају Џо Бајден. Уколико прегледамо листу садашњих чланова овог тела, могли бисмо, теоретски, да пронађемо Хершов извор (видети, на пример, следеће вести: Председник Бајден објавио је наименовања за Председнички борд обавештајних саветника и Национални научни борд; Председник Бајден обзнанио је кључна наименовања; Председник Бајден обзнанио је кључна именовања у бордове и комисије; Председник Бајден објавио је кључна наименовања у одборе и комисије; и  Председник Бајден је објавио кључна именовања у одборе и комисије.

Ово су чланови тела које је именовао Бајден: Сенди Винфелд (Sandy Winnefeld), Гилман Луи (Gilman Louie), Џенет Наполитано (Janet Napolitano), Ричард Верма (Richard Verma), Иван Бејх (Evan Bayh), Ен Финукејн (Anne Finucane), Марк Енџелсон (Mark Angelson), Маргарет Хамбург (Margaret Hamburg), Ким Коб (Kim Cobb) и Книленд Јангблад (Kneeland Youngblood).

Хершов извор, према његовом излагању, наводи, без трунке сумње, да су се „руске трупе постојано и злокобно нагомилавале на украјинској граници“ и да је „позорност расла у Вашингтону“. Невероватно да ова наводно добро обавештена група није ништа знала о гомилању украјинских снага под патронатом НАТО дуж линије додира, које су се припремале да изведу блицкриг против Донбаса.

Могућност негирања

Оно што су сви до тада знали – што показују чак и снимци на Јутјубу – јесте да је група иза „Бајдена“ била крајње одлучна да оконча гасоводе Северни ток на било који начин да је потребно и могуће. Након почетка СВО, једино што је недостајало јесте механизам који би обезбедио могућност уверљивог негирања учешћа.

Упркос свом темељном извештавању, остаје неодољиви осећај да Хершов извештај оптужује Бајденову групу за терористички гамбит, али не оспорава целокупан амерички план да се Русија испровоцира да уђе у рат са НАТО пактом, користећи се Украјином као топовским месом.

Штавише, Хершов извор могао би да буде и озбиљно мањкав. Он – или она – каже, према Хершу, да Русија „није одговорила“ на терористичке нападе на гасоводе зато што је „можда хтела да сачува могућност да уради [у будућности] исто што су и САД учиниле“.

Само по себи, ово би могло да докаже да извор можда није ни члан ПБОС-а, и да није имао на располагању поверљиви извештај овог тела у којем се расправља о кључном Путиновом говору од 30. септембра. У њему се идентификује „одговорна“ страна. Уколико је то случај, извор је само повезан са неким чланом ПБОС-а; није био позиван на вишемесечно поверљиво планирање; и у сваком случају није упознат са прецизнијим детаљима Бајденове администрације о вођењу рата у Украјини.

С обзиром на изузетне резултате Симора Херша у истраживачком новинарству, било би освежавајуће да разјасни ове недоследности. То би уклонило шум гласина које извештај виде као санирање штете пуштањем пробраних информација у јавност.

Уколико се у обзир узме постојање неколико „коридора“ обавештајног рада у америчкој олигархији, са њиховим посебним апаратима, као и чињеница да Херш током неколико деценија одржава контакте са готово свима од њих, неупитно је да је наводно привилегована информација у вези са дешавањима око Северног тока потекла са врло прецизне адресе – и са крајње прецизном агендом.

Стога, требало би да видимо на кога прича оптужујуће указује: свакако да су то штраусовска неоконзервативно/неолиберална група иза „Бајдена“,  као и сами оронули председник. Као што сам указао у својој почетној анализи, ЦИА се успешно провукла. И не би требало да заборавимо да се Велики наратив брзо мења: извештај РАНД корпорације, надолазеће НАТО понижење у Украјини, хистерија о кинеском балону, психолошка операција око НЛО. Права „претња“ је – а ко би други могао бити – Кина. Оно што преостаје свима нама јесте да пловимо мочваром крцатом запуштеним клопкама, лукавим обмањујућим причама и обавештајном измаглицом.

Знајући да се руке оних који заиста воде представу никада не виде.

Напомене преводиоца: 

[I] Аутор вероватно мисли на децембар 2021. [Прим. прев.]

[II] Алузија на Халфорда Макиндера (1861-1947), британског географа и политичара, који се сматра заснивачем геополитике и геостратегије.

[III] Аутор алудира на загонетну и на различите начине тумачену сцену из филма Грађанин Кејн Орсона Велса.

 

Превео М. М. Милојевић/Нови Стандард