Пепе Ескобар: Шта је Путин заиста рекао Бајдену

Дакле, руски председник Владимир Путин, сам, и председник Сједињених Држава Џо Бајден, окружен сарадницима, коначно су одржали своју тајну конференцију путем видео линка у трајању од два сата и два минута – са преводиоцима смештеним у различитим просторијама.

То је била њихова прва озбиљна размена мишљења откако су се састали у Женеви протеклог јуна – што је био први руско-амерички самит још од 2018. године. За глобално јавно мњење, наведено да верује како је „рат“ у Украјини скоро неминован, оно што је остало у суштини је бујица спина.

Дакле, хајде да почнемо са једноставном вежбом која се фокусира на кључно питање разговора путем видео линка – Украјину – супротстављајући верзије Беле куће и Кремља о ономе што се догодило.

Бела кућа: Бајден је Путину „јасно ставио до знања“ да ће САД и савезници одговорити „одлучним економским и другим мерама“ на војну ескалацију у Украјини. Истовремено, Бајден је позвао Путина да деескалира ситуацију око Украјине и „врати се дипломатији“.

Кремљ: Путин је Бајдену понудио да поништи сва ограничења у вези функционисања дипломатских мисија. Он је навео да је сарадња између Русије и САД и даље у „незадовољавајућем“ стању.

Он је позвао САД да на Русију „не пребацују одговорност“ за ескалацију ситуације око Украјине.

Бела кућа: САД ће проширити војну помоћ Украјини ако Русија предузме кораке против ње.

Кремљ: Путин је Бајдену рекао да је Русија заинтересована за добијање правно утврђених гаранција које искључују ширење НАТО-а на исток и размештање ударних офанзивних система у земљама које граниче са Русијом.

Бела кућа: Бајден Путину није дао никаква обећања да ће Украјина остати изван НАТО-а.

Минск или крах

А сада да кажемо нешто о ономе што је заиста важно: црвене линије.

Оно што је Путин на дипломатски начин рекао Бајденовом тиму, који је седео за својим столом, јесте да је руска црвена линија – Украјина ван НАТО савеза – непомична. Исто важи и за ситуацију у којој би у Украјини биле отворене америчке војне базе и распоређено НАТО наоружање.

Вашингтон може порицати до бесконачности, али Украјина је део руске сфере утицаја. Ако нико не буде приморао Кијев да се придржава Минског споразума, Русија ће „неутралисати“ претњу под сопственим условима.

Основни узрок читаве драме, одсутан у сваком наративу НАТО-а, доста је једноставан: Кијев одбија да поштује Мински споразум из фебруара 2015.

Према слову споразума, Кијев би требало да додели аутономију Донбасу путем уставног амандмана, који се назива „посебан статус“; да изда општу амнестију; и да започне дијалог са Доњецком и Луганском Народном Републиком.

Кијев већ годинама није испунио ниједну од ових обавеза – док је НАТО медијска машинерија стално спиновала да је Русија та која крши Мински споразум. А Русија чак није ни поменута у споразуму.

Москва све време поштује Мински споразум, којим се Донбас успоставља као саставни, аутономни део Украјине. Русија је врло јасно ставила до знања, и то чини изнова и изнова, да нема никаквог интереса да заговара смену режима у Кијеву.

Пре састанка путем видео линка, портпарол Кремља Дмитриј Песков изјавио је: „Путин ће саслушати Бајденове предлоге о Украјини са ‘великим интересовањем’“. Чак ни Бела кућа није предложила да се Кијев придржава Минског споразума. Дакле, без обзира на то шта ће Бајден можда рећи, Путин ће, прагматично, усвојити приступ „сачекати и видети“, а затим ће деловати у зависности од развоја ситуације.

Уочи разговора највећа помпа се подигла око настојања Вашингтона да заустави Северни ток 2 ако Русија „нападне“ Украјину.

Скривени подтекст наратива о „инвазији“ Русији на Украјину, који се бесомучно понавља широм НАТО савеза, јесте да је јастребовима који управљају државом нагриженом изнутра (изузетно поларизованим Сједињеним Државама) очајнички потребан рат у ономе што војни аналитичар Андреј Мартјанов назива „земља 404“, што се односи на поруку о грешци која се приказује када веб страница или линк не постоје.

Суштина је у томе да европски вазали не смеју имати приступ руским енергентима: у обзир долази само амерички течни природни гас (LNG).

То је оно што је најекстремније русофобе у Вашингтону навело да почну да прете санкцијама Путиновом ужем кругу сарадника, руским произвођачима енергије, па чак и искључењем Русије из SWIFT аранжмана. Све то требало је да спречи Русију да „изврши инвазију“ на земљу 404.

Амерички државни секретар Ентони Блинкен – присутан на видео конференцији – рекао је пре неколико дана у Риги (Летонија) да ће НАТО, „ако Русија изврши инвазију на Украјину“, одговорити „читавим спектром економских мера од великог утицаја“. Што се тиче НАТО-а, по Блинкену је он далеко од агресивног савеза: чисто „одбрамбена“ организација.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је почетком децембра на састанку Министарског савета ОЕБС-а у Стокхолму већ упозорио да „стратешка стабилност“ у Европи „убрзано еродира“.

Лавров је рекао: „НАТО одбија да размотри наше предлоге о деескалацији тензија и спречавању опасних инцидената… Напротив, војна инфраструктура Алијансе приближава се границама Русије… Кошмарни сценарио војне конфронтације се враћа“.

Зато није ни чудо што је срж проблема за Москву продирање НАТО-a. Прича о „инвазији“ је груба лажна вест која се продаје као чињеница. Чак је и директор ЦИА-е Вилијам Бернс признао да америчке обавештајне службе немају довољно сазнања да „закључе“ да ће Русија услишити молтиве америчког војно-индустријског компелска и коначно „напасти“ Украјину.

Ипак, то није спречило немачке сензационалистичке таблоиде да исцртају контуре руског блицкрига у тренутку док САД и НАТО покушавају да натерају „земљу 404“ да изврши самоубиство нападом на Доњецк и Луганск.

Правно обавезујућа гаранција

Бесмислено је очекивати да ће видео конференција донети практичне резултате. Како је НАТО и даље заробљен у концентричним кризама, тренутни ниво високе напетости између НАТО-а и Русије је дар с неба у погледу одржавања погодног наратива о спољашњем словенском злу. То је такође додатни бонус за војно-индустријско-обавештајно-институтски и медијски комплекс.

Напетост ће наставити да тиња, а до тачке кључања неће доћи само ако се НАТО не буде ширио унутар Украјине у било ком облику или форми. Дипломате у Бриселу рутински коментаришу да Кијев никада неће бити примљен у чланство НАТО-а. Али ако ствари могу да се погоршају – погоршаће се: Кијев ће постати један од оних специјалних партнера НАТО-а, очајнички сиромашан, територијално гладан, дивљи актер.

То што Путин захтева од САД – које предводе НАТО – писану, правно обавезујућу гаранцију да Алијанса неће напредовати даље на исток према руским границама јесте оно што би могло да представља прекретницу целе приче.

Бајденов тим никако не може да му изађе у сусрет: њих би амерички војно-индустријски естаблишмент живе појео кад би се усудили то да ураде. Проучавајући историју сопствене земље, Путин је схватио да је „обећање“ које је тата Буш дао Горбачову о проширењу НАТО-а било чиста лаж. Он зна да они који воде НАТО никада неће себе писмено обавезати на тако нешто.

То Путину отвара читав низ опција да заштити националну безбедност Русије. „Инвазија“ је глупост; Украјина, која труне изнутра, исцрпљена страхом, гнушањем и сиромаштвом, остаће у лимбу, док ће Доњецк и Луганск постепено бивати све повезанији са Руском Федерацијом.

Неће бити рата НАТО-а против Русије – као што је и Мартјанов опширно показао, НАТО не би издржао ни пет минута против руског хиперсоничног оружја. А Москва ће се фокусирати на оно што је геоекономски и геополитички заиста важно: учвршћивање Евроазијске економске уније (ЕАЕУ) и Великог евроазисјког партнерства.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард