ПЕПЕ ЕСКОБАР: Каубоји, спремите се за тропски Вијетнам

Хладни рат 2.0 је снажно погодио Јужну Америку – постављајући САД и њихове очекиване поданике против четири кључна стуба текуће евроазијске интеграције: Русије, Кине, Ирана и Турске. Ради се о нафти, глупане! (Алузија на чувени предизборни слоган Била Клинтона из 1992. “ради се о економији, глупане“) Али и о много чему другом што промиче оку загледаном у нафту.

Каракас је починио ултимативни кардинални гријех у очима „Изузетнистана“, а то је продаја нафте мимо америчког долара и берзи под његовом контролом. Сјетите се Ирака и Либије. Ипак, данас то исто раде и Иран и Турска, а и Русија је – дјелимично – на том путу, док ће Кина на крају све своје енергетске трансакције вршити у петројуанима. Будући да је Венецуела усвојила петро крипто-валуту и суверени боливар, Трампова администрација је још прошле године санкционисала Каракас и искључила га са међународног финансијског система.

Није ни чудо што Каракас подржавају Кина, Русија и Иран. Они су права тврдокорна тројка – а не „тројка тираније“ како карикира психо-убица Џон Болтон – која се бори против стратегије енергетске доминације коју спроводи Трампова администрација. У суштини, смисао ове стратегије је да се постигне апсолутно и вјечито трговање нафтом у петродоларима.

Венецуела је кључни зупчаник у машини. Психо-убица Болтон је пред камерама признао: „Економски ће бити од великог значаја за Сједињене Државе ако америчке нафтне компаније буду могле да инвестирају и производе нафтне капацитете у Венецуели“. Није овдје само ствар у томе да нпр. Ексон мобил преотме огромне нафтне резерве Венецуеле – иначе највеће на свијету. Кључ је у томе да се експлоатација нафте монополизује у америчким доларима, од чега би профит имала неколицина великих нафтних милијардера из групе Биг оил.

Још једном је на сцени клетва природних ресурса. Венецуели не смије бити допуштено да профитира од сопственог богатства по сопственим условима, па је тако „Изузетнистан“ одлучио да се Венецуела мора разорити. На крају, све се своди на економски рат. Врхунац су нове санкције америчког министарства финансија против државне нафтне компаније Венецуеле ПДВСА, чиме је дефакто уведен нафтни ембарго против Венецуеле.

Повратак економског рата

Сада влада чврсто увјерење да оно што се догодило у Каракасу није обојена револуција, него стара америчка школа смјене режима пучем, коришћењем компрадорских елита и инсталирањем на позицију в. д. предсједника анонимуса Хуана Гваида, који имиџом момчића из хора налик на Обаму прикрива своје екстремно десничарске ставове.

Сви се сјећамо онога „Асад мора да оде“. Прва фаза сиријског сукоба била је обојена револуција која је изазвала грађански рат, који се претворио у посреднички (прокси) рат уз употребу међународних џихадистичких плаћеника. Како је примијетио Тјери Мејсан, ондашњу улогу Арапске лиге сада испуњава Организација америчких држава. А улогу „Пријатеља Сирије“ – која је сада увелико на сметлишту историје – сада има тзв. „Лима група“, која суштински представља клуб вазала Вашингтона. Умјесто „умјерених побуњеника“ из Ал-Нусре, можда ћемо ускоро видјети колумбијске или придружене „умјерено побуњене“ плаћенике обучене у Емиратима.

Противно лажним вијестима западних корпоративних медија, посљедњи избори у Венецуели су били апсолутно легитимни. Није било начина да се штелују електронске машине за гласање направљене на Тајвану. Владајућа Социјалистичка партија је добила 70 одсто гласова, а опозиција – из чијих редова су многе партије бојкотовале изборе – је добила 30 одсто. Озбиљна делегација Латиноамеричког савјета изборних експерата (ЦЕЕЛА) је изнијела недвосмислен закључак: „избори су протекли мирно и без проблема и рефлектују вољу грађана Венецуеле“.

Амерички ембарго умије да буде суров. Уз то, можда се може рећи да је Мадурова влада била спектакуларно неспособна да диверзификује економију и инвестира у прехрамбену самодовољност. Водећи увозници хране муљају као да сјутра не постоји и разбијају се од пара. Међутим, поуздани извори из Каракаса кажу да су „бариоси“ – сиромашна предграђа – и даље претежно мирни.

У земљи гдје пун резервоар бензина и даље кошта мање од конзерве кока-коле, нема сумње да су хронични недостаци хране и љекова у локалним радњама и клиникама натерали најмање два милиона људи да напусте Венецуелу. Али кључни фактор притиска је амерички ембарго. Извјестилац УН за Венецуелу, стручњак међународног права и бивши секретар Савета за људска права УН Алфред де Зајас је погодио суштину – много више него што се бави традиционалном демонизацијом Мадура, Вашингтон води „економски рат“ против читаве нације.

Дивно је видјети како „народ Венецуеле“ увиђа ову шараду. У анкети коју је Hinterlaces спровео још прије мокрог сна Трампове администрације о смјени режима, 86 одсто Венецуеланаца је рекло да се противи било каквој врсти америчке интервенције – војној или невојној – а 81 одсто да је против америчких санкција. Толико о „бенигном“ иностраном мијешању у име „демократије“ и „људских права“.

Руско-кинески фактор

Анализе информисаних посматрача као што је Ева Голинџер и, прије свих, колектив „Mision Verdad“ су изузетно корисне. Оно што је сигурно је то да приручник „Империје хаоса“ након ембарга и саботажа подразумијева и изазивање грађанског рата.

Неухватљиве „оружане групе“ су активне у предграђима Каракаса, дјелују под окриљем ноћи и подстичу уличне немире на друштвеним мрежама. Па ипак, Гваидо нема апсолутно никакву власт унутар земље. Његова једина шанса за успјех је уколико успије да инсталира паралелну владу – која би се финансирала од продаје нафте, док би Вашингтон хапсио чланове владе по измишљеним оптужницама.

Без обзира на мокре снове неокона, одрасли у Пентагону би морали да знају да би инвазија на Венецуелу заиста могла да метастазира у тропски вијетнамски ћорсокак. Притајени бразилски чврсторукаш – потпредсједник и пензионисани генерал Хамилтон Мурао – је већ рекао да неће бити никакве војне интервенције (од стране Бразила).

Сада већ чувена представа психо-убице Болтона са биљешком о „5.000 војника у Колумбији“ је смијешна; они не би имали никакве шансе против готово 15.000 Кубанаца задужених за безбједност Мадурове владе. Кубанци су већ кроз историју показали да нису склони предаји власти.

Све се враћа на питање шта би могле да ураде Русија и Кина. Кина је највећи кредитор Венецуеле. Мадура је прошле године примио Си Ђинпинг у Пекингу, након чега му је додијелио још пет милијарди долара позајмице, а потписано је и најмање 20 билатералних споразума. Предсједник Путин је Мадуру понудио своју пуну подршку преко телефона, дипломатски истичући да „деструктивно мијешање са стране флагрантно крши основне норме међународног права“.
Паљење црвених лампица

До јануара 2016, нафта је пала тако ниско да је један барел коштао 35 долара, што је била катастрофа за трезоре Венецуеле. Мадуро је тада одлучио да 49,9 одсто удјела државе у власништву над америчком филијалом ПДВСА – „Цитго“-ом – преда руском Росњефту за позајмицу од свега 1,5 милијарди долара. Ово мора да је изазвало талас паљења црвених лампица по Белтвеју: „зли“ Руси су сада дјелимични власници главне венецуеланске робе!

Како су му и даље фалили извори прихода, Мадуро је крајем прошле године руским рударским компанијама омогућио да експлоатишу венецуеланско злато. А ту је још тога – никл, дијаманти, гвожђе, алуминијум, боксит – све што желе Русија, Кина и САД. Што се венецуеланског државног злата у вриједности од 1,3 милијарде долара тиче – заборавите на могућност враћања истог из Банке Енглеске.

А онда је прошлог децембра услиједила кап која је превршила чашу стпљења дубоке државе: „лет пријатељства“ два руска стратешка нуклеарна бомбардера Ту-160 (преко Атлантика у Каракас). Како се усуђују? И то у нашем дворишту? Енергетски мастер план Трампове администрације можда заиста предвиђа анектирање Венецуеле на паралелни картел „Земаља извозница нафте Сјеверне и Јужне Америке“ (НАСАПЕЦ), који би био у стању да конкурише ОПЕК + романси између Русије и саудијске краљевске породице. Али чак и када би то уродило плодом, уз могуће савезништво САД и Катара у индустрији течног гаса, нема гаранција да би то било довољно да обезбиједи доминацију петродолара – и петрогаса – на дуге стазе.

Евроазијска енергетска интеграција ће у највећој мјери заобићи петродолар, то је у самој сржи стратегија БРИКС-а и ШОС-а. Од „Сјеверног тока 2“ до „Турског тока“, Русија цементира дугорочно енергетско партнерство са Европом. А доминација петројуана је само питање времена. Москва то зна. Техеран то зна. Анкара то зна. А зна и Ријад.

Тако да, који је план Б, неокони? Јесте ли спремни за ваш тропски Вијетнам?