ПЕПЕ ЕСКОБАР: Америку је погодио бумеранг обојених револуција

Револуција неће бити емитована на телевизији јер ово није револуција. Макар не још увек. Паљење и пљачкање Таргета или Мејсија (амерички ланци тржних центара, прим. прев.) је мала диверзија. Нико не циља Пентагон, па чак ни радње у Пентагон молу. Нити ФБИ. Или њујоршке Федералне резерве. Као ни Трезор, или ЦИА-у у Ленглију. А ни куће на Волстриту. Прави пљачкаши – владајућа класа – удобно прате шоу на својим огромним 4к Бравија телевизорима, пијуцкајући виски.

Ово је много више класни него расни рат, па му као таквом и треба приступити. Међутим од старта је изманипулисан да се развија по класичној матрици обојених револуција.

Амерички корпоративни медији одустали су од драматичног извештавања о планетарном карантину како би исто тако драматично извештавали о новој америчкој „револуцији“. Друштвено дистанцирање није баш згодно за револуционарни дух. Нема сумње да су САД тренутно упетљане у компликовани грађански рат, озбиљан колико и дешавања након убиства доктора Мартина Лутера Кинга у Мемфису априла 1968. године.

Међутим, огромна когнитивна дисонанца постаја не норма дуж целог спектра „стратегије тензије“. Моћне фракције не презају ни од чега како би контролисале наратив. Нико није у стању да у потпуности идентификује све закулисне компликације и недоследности.

Преплићу се екстремне агенде: покушај обојене револуције/смене режима (карма је кучка) долази у интеракцију са „Бугало бојсима“ (енгл. „Boogaloo Bois“ – назив за покрет лабаво повезаних ултра-десно оријентисаних Американаца који чекају други амерички грађански рат, који називају „бугало“, прим. прев.) – које бисмо могли да окарактеришемо као тактичке савезнике покрета „Црни животи су важни“, док „акцелерационисти“ (енгл. „accelerationism“ – идеја да би капитализам требало убрзати како би се генерисала радикална друштвена промена, односно његов колапс, прим. прев.) из редова заступника белачке супрематије покушавају да изазову расни рат. Да цитирам „Temptations“ (црначки бенд из Детроита, основан 1960, прим. прев.): то је лопта конфузије.

Антифа је криминализована, али Бугало бојсима се гледа кроз прсте (овде можете видети како главни идеолог Антифа покрета брани своје идеје). Још један трибални рат, још једна – сада домаћа – обојена револуција под максимом „завади па владај“, хушкањем антифашиста из Антифа покрета против фашистичких белих супрематиста. За то време, политичка инфраструктура неопходна за увођење ванредног стања еволуирала је као двопартијски пројекат.

Налазимо се усред пословичне, тоталне „ратне магле“ (англо-амерички војни термин који означава несигурност у ситуационој свести команданта, прим. прев.). Они који се залажу да америчка војска смрви „побуњенике“ на улицама истовремено се залажу за брзу ликвидацију америчке империје (мисли се на Трампову изолационистичи расположену доминантно белачку бирачку базу; прим. прев.). При толикој буци и бесу који показују збуњеност и парализу, могуће је да стижемо до врхунског момента историјске ироније, у којој америчку националну (не)безбедност погађа бумеранг не само једног од кључних артефаката из лабораторије дубоке државе – обојена револуција – него и комбиновани елементи повратног удара следеће тројке: операције „Феникс“, операције „Џакарта“ и операције „Гладио“. Али мете овога пута неће бити милиони људи са глобалног Југа. Мете ће бити амерички грађани.

ИМПЕРИЈА СЕ ВРАЋА КУЋИ
Подоста прогресиваца сматра ово спонтаним масовним устанком против полицијске репресије и опресије система – а то неминовно води ка револуцији, попут оне фебруарске из 1917. године у Русији, која се одиграла услед несташице хлеба у Петровграду. Према томе, протести против ендемичне полицијске бруталности могли би да се покажу као увод у ремикс „Левитирајмо Пентагон“ – при чему постоји могућност да ситуација убрзо ескалира све до обрачуна са америчком војском на улицама.

Али имамо проблем. Ова побуна, до сада чисто емотивне природе, још увек није изнедрила политичку структуру, нити кредибилног лидера који би артикулисао читаву лепезу сложених огорчења. Како ствари стоје, ово је једна тек зачета, недефинисана побуна, обележена сиромаштвом и перпетуалном задуженошћу. Додатно компликујући ствари, Американци се сада суочавају са ониме што личи на живот у Вијетнаму, Ел Салвадору, племенским областима Пакистана или Садр-ситију у Багдаду.

Ирак је стигао у Вашингтон на велика врата, са све „црним јастребовима“ (мисли се на хеликоптере; прим. прев.) Пентагона који у ниском лету демонстрирају силу окупљеним демонстрантима, што је иначе много пута коришћена техника растеривања људи у противпобуњеничким операцијама широм глобалног Југа. А онда је наступио један „Елвис моменат“: генерал Марк Мајли, председавајући здруженог штаба америчке војске, био је у патроли кроз улице Вашингтона. Рејтионов лобиста који је сада на челу Пентагона – Марк Еспер, назвао је то „доминација бојиштем“.

Па, након што су добили батине у Авганистану и Ираку, а индиректно и у Сирији, „доминација пуног спектра“ мора негде да доминира. Што да не код куће? Припадници 82. ваздушно-десантне дивизије, 10. планинске дивизије и прве пешадијске дивизије – који су губили ратове у Вијетнаму, Авганистану, Ираку и, дабоме, Сомалији – сада су размештени у ваздухопловној бази Ендрјуз код Вашингтона.

Супер-јастреб Том Котон чак је на твитеру позвао 82. ваздушно-десантну дивизију да учини „шта год је потребно како би ред био обновљен. Без милости према побуњеницима, анархистима, вандалима и пљачкашима“. Ово су свакако лакши противници од руске, кинеске и иранске војске.

Мајлијев наступ ме подсећа на шетњу Џона Мекејна кроз Багдад 2007. године, у мачо-мен стилу, без шлема, како би показао да је наводно све ок. Наравно, леђа му је чувала армија људи наоружана до зуба. А што се тиче расизма, није наодмет подсетити се да су и бели и црни председник наређивали нападе дроновима на свадбе по племенским областима Пакистана.

Еспер је рекао: окупациона војска би ускоро могла да „доминира бојиштем“ у престоници, а можда и другде. Шта је следеће? Коалицијска привремена управа (алузија на привремено владајуће тело које су окупационе америчке снаге успоставиле у Ираку након рушења режима Садама Хусеина 2003. године, прим. прев.)?

У поређењу са сличним операцијама широм глобалног Југа, ово не само да ће спречити смену режима, него ће такође произвести и жељени ефекат владајуће олигархије: неофашистичко завртање славине. Што још једном доказује да уколико немате Мартина Лутера Кинга или Малколм Екса да се боре против власти, власт ће вас смрвити ма шта радили.

„ПАТРИОТ АКТ” НА СТЕРОИДИМА
Покојни политиколог Шелдон Волин погодио је право у центар мете у књизи објављеној 2008. године: поента је у преокренутом тоталитаризму. Волин је показао како ће „грубље форме контроле – од милитаризоване полиције до општег надзора – у којима полиција истовремено има улогу судије, пороте и џелата, а које су постале реалност за најнижу класу, постати реалност за све нас уколико почнемо да се опиремо континуираном усмеравању моћи и богатства нагоре“.

„Толеришу нас као грађане само док учествујемо у илузији партиципативне демократије. Оног момента кад се побунимо и одбијемо да учествујемо у илузији, лице преокренутог тоталитаризма добиће изглед лица пређашњих система тоталитаризма“, написао је.

Синклер Луис никада није рекао речи: „Када фашизам дође у Америку, биће умотан у заставу и махаће крстом“, као што му се приписује. У ствари је у књизи То се овде не може догодити из 1935. године написао да ће амерички фашисти бити они „који су се одрекли речи ‘фашизам’ и проповедају робовање капитализму у стилу конституционалне и традиционалне, нативне америчке слободе“. Тако да када се амерички фашизам догоди, понашаће се и говорити амерички.

Џорџ Флојд је био варница. У фројдијанском обрту, повратак потлачених догодио се експлозивно, излажући на светлост дана бројне ране: како је америчка политичка економија уништила радничку класу, ужасно подбацила поводом вируса COVID-19, пропустила да пружи приступачно здравство, донела профит плутократији и како просперира захваљујући расно дефинисаном тржишту рада, милитаризованој полицији, мултибилионским империјалистичким ратовима и низом финансијских спасавања („бејлаутова“) компанија које су „превелике да би пропале“ (амерички банкарски термин који означава финансијске актере чији се банкрот не сме дозовлити како не би дошло до системске кризе, прим. прев.).

Иако не успевају да повежу целу слику, милиони Американаца инстинтктивно виде како се, још од реганизма, све врти око плутократске олигархије која оружје белачке супрематије користи за остварење циљева политичке моћи, док јој стабилни и масивни трансфер богатства са дна ка врху представља додатни бонус. Мало пре првих, мирних протеста у Минеаполису, изнео сам став да су реалполитичке перспективе у посткарантину тмурне, и да иду наруку како обновљеном неолиберализму – што се већ дешава – тако и хибридном неофашизму.

Трампово сада већ иконично фотографисање са Библијом испред цркве Светог Јована – укључујући и приказ растеривања грађана сузавцем – довело је ствари на потпуно нов ниво. Трамп је желео да пошаље пажљиво режиран сигнал својој евангелистичкој бази. Мисија испуњена.

Но, можда и најбитнији (невидљиви) сигнал био је четврти човек са једне од фотографија (Мисли се на министра правде у САД Вилијама Бара и фотографију коју можете пронаћи ОВДЕ; прим. прев.). Ђорђо Агамбен већ је ван сваке сумње доказао да је опсадно стање на Западу данас тотално нормализовано. Главни државни правобранилац Вилијам Бар сада настоји да га институционализује у САД: он је човек који има потпуну слободу да створи перманентно ванредно стање. То је „Патриот акт“ на стероидима, уз „демонстрацију силе“ помоћу „црних јастребова“.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард