Прошло је сто дана од почетка специјалне војне операције у Украјини, а нико не зна колико је још пред нама.

Специјална операција није постала рат за Русију: није било мобилизације (и не само у смислу регрутације у војску), није било ни значајнијих промена у уобичајеном начину живота (са изузетком ситуације у неким пограничним областима). ни затварања аеродрома (осим на југу земље), а ни слогана „Све за фронт, све за победу“.

Чак ни прекид ваздушног саобраћаја са Западом није ни на који начин утицао на животе велике већине…

Али, све ово не значи да се земља не мења.

У току су најозбиљнији процеси, тектонска померања се оцртавају и у самосвести и у начину живота.

Солидарност и правда, служење земљи и одговорност, независност државе и национална концентрација још нису постали главни слогани нашег живота, али будућност припада њима. Постаће главне компоненте у рецепту за наш нови начин живота. То нећемо разрађивати тек после победе јер је управо то – главни услов и саме победе.

Специјална операција се не тиче само Украјине, нити само односа са Западом, већ и саме Русије. Не ради се о репресијама и затварању земље, како људе плаше „борци против режима“.

Поента је на формирању нове елите, нове друштвено-економске структуре и нове скале вредности. А ново не значи измишљање од нуле.

Наша историја – чак и само од почетка двадесетог века – даје нам огромно искуство, уз чије правилно коришћење ћемо моћи да разрадимо „формулу Русије“ која ће најбоље одговарати вредностима ​​наше цивилизације и ослободити њен потенцијал.

Колико времена имамо за све?

Године, а не деценије. Свет не пролази само кроз дубоку трансформацију, већ је ушао у фазу појачане турбуленције.

Често се чује да смо ми све то изазвали започињањем специјалне операције у Украјини, али овде не треба мешати узроке са последицама, нити мешати различите процесе.

Крим 2014. и Украјина 2022. били су резултат борбе Русије за себе.

Ми бисмо у сваком случају обновили своје историјско јединство, без обзира каква би била међународна ситуација. Путин је 2013. желео мирно окретање Украјине ка Русији – и Јанукович је пристао да суспендује потписивање споразума о евроинтеграцијама, размишљајући о уласку у Евроазијску унију.

Ова опција категорички није одговарала атлантистима, који су сматрали да ни у ком случају не треба дозволити чак ни обнављање геополитичког јединства Руског света. Али, већ је март 2014. показао да Русија неће дозволити „отмицу Украјине“ од стране Запада и тада је почела дуга борба за Мајдан.

Чињеница да се процес слабљења глобалних позиција Запада (и кризе унутар њега) поклопио са Мајданом, не значи да ова два процеса треба мешати. Однос између њих није био од суштинског значаја од самог почетка.

У сваком случају, Русија не би одступила од Украјине, јер би то била издаја сопственог народа и чупање његових корена, чак и да је Запад у фази раста, а не опадања.

А чињеница да борба за то заправо погоршава и убрзава колапс атлантистичког светског поретка је, наравно, добра и корисна за нас. Али, чак и да нема Украјине, ми бисмо исто овако радили на убрзавању пропадања англосаксонског глобалног пројекта.

Јер то не само да задовољава наше интересе, већ је једини начин да сачувамо Русију као самодовољну и независну државу-цивилизацију.

Комбинација два процеса – повратка Украјине и демонтаже атлантистичког светског поретка – често изазива забринутост за наше могућности.

Нећемо ли бити прегажени? Тим пре што нам је заиста потребна унутрашња реформа, израда поменуте „формуле за Русију“…

Како ћемо све то изнети?

Ми све ово у шта смо ушли можемо успешно завршити.

Није, дакле, ствар у томе да немамо куда да се повучемо или да ће нас спасити то што ће се „Запад брже сломити“. Не, наш главни ресурс је способност да консолидујемо све снаге зарад победе.

Досад га нисмо искористили ни на четвртину, али је народ спреман…

Извор Факти, 8. јун 2022.

Фото: Reuters/Alexander Ermochenko