Када је у телевизијском обраћању нацији 31. децембра 1999. године оронули Борис Јељцин саопштио да чело државе препушта релативно непознатом премијеру Владимиру Путину, нису се сасвим нереалним чиниле прогнозе попут оне из магазина „Атлантик“ — да ће „за само неколико деценија Русија занимати остатак света колико и било која друга земља Трећег света с богатим ресурсима и сиромашним народом“, те да се судбина Русије налази у „демографском смањивању, даљем економском слабљењу и територијалној дезинтеграцији“.

Уосталом, после пораза у Првом, беснео је у то време Други чеченски рат који се прелио и на Дагестан, готово половина припадника руске војске живела је испод линије сиромаштва, а Русија, препуна природних богатстава и много чега другог, успела је ’98. чак и да банкротира.

Повратак на светску сцену

Две деценије Путинове владавине касније, уместо најављиваног „повратка совјетске атмосфере сумње и страха“, нико више чак ни не покушава да оспори да се Русија и те како вратила на светску сцену.

„Обећао је да ће вратити земљу на велику сцену. Данас је Русија ту, упркос западним санкцијама и избацивању из Групе 8,“ коментарише немачки „Дојче веле“.

„Блиски исток“, указује „Њујорк тајмс“, „где је некада суверено владао утицај Америке и Велике Британије, после успешне војне интервенције у Сирији све више се окреће према Москви“, која је себи привукла и традиционалне западне савезнике попут Турске, Саудијске Арабије и Египта. Русија „убрзано иде и ка алијанси са Кином“, располаже и хиперсоничним оружјем које нема такмаца у свету, а Путин је уз све то „створио и идеологију будућности“ која, опомиње „Њујорк тајмс“ своју публику, инспирише лидере широм света.

А ту је и економија. БДП Русије је у ових 20 година порастао за чак осам пута и она се сада, по БДП-у израчунатом у односу на паритет куповне моћи, налази на шестом месту на свету, тик иза Немачке. Државни дуг Русије износи тек око 13 одсто њеног БДП-а; поређења ради, амерички федерални дуг порастао је на преко 106 одсто БДП-а те земље.

Наследник Бориса Јељцина

Како се, за овако кратко време, Русија толико променила? Како је, уопште, Путин дошао на њено чело, како је припитомио озлоглашене олигархе и пљачкаше националног богатства, а онда и успео да спроведе реформе које су ону земљу на ивици распада претвориле у предводника промена на глобалном нивоу? И шта ће Путинова ера у Русији значити за остатак света?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали главна уредница Спутњика Србија Љубинка Милинчић и некадашњи дописник Танјуга из Москве Ђорђе Милошевић.

„Русија је пуно пута у својој историји била на ивици пропасти и сваки пут се као феникс рађала поново. Њој је пре 20 година“, истиче Љубинка Милинчић, „било заиста неопходно да се појави човек какав је Владимир Путин, јер је он доказао да се та земља никада не сме отписивати. Његов успон је отпочео ван видокруга јавности. У кратком року након што је дошао у Москву постао је директор Федералне службе безбедности (ФСБ-а), затим премијер и онда је одједном постао Јељцинов наследник, што је збунило читав свет.“

„Јељцин и Путин су разговарали неколико недеља пре него што је донета коначна одлука“, подсећа Ђорђе Милошевић. „Све је учињено у великој дискрецији, о томе ништа нису знали чак ни њихови пријатељи ни најближа родбина. Путин је у прво време био помало резервисан. Међутим, после неколико серија разговора Путин је схватио да га Јељцин заиста жели за свог наследника и дао је свој пристанак.“

Период унутрашње консолидације

Иако је на чело земље дошао у критичном тренутку, напомиње ових дана „Дојче веле“, Путин је веровао у њен поновни успон. „Прерано је да сахраните Русију као велику силу“, записао је још 1999. године.

У складу с тим, истиче Љубинка Милинчић, „Путин је још као премијер одважно кренуо у решавање чеченског проблема, а паралелно с тим је кренуо да сређује и политичку сцену у Русији. То је укључивало и обуздавање утицаја Јељцинове породице и олигарха повезаних с њом као што су Борис Березовски, Владимир Гусински, Роман Абрамович, Михаил Ходорковски… који су се хвалили како ногом отварају врата Кремља. Били су уверени да ће их и Путин слушати као што их је слушао и Јељцин, али Путину је нешто друго било важније — отаџбина“.

Ови олигарси, указује главна уредница Спутњика Србија, „били су људи који су опљачкали Русију и то на основу закона које су сами стварали, а Путин им је понудио да део тог богатства врате и почну да раде у корист своје земље и народа. Абрамович је ту поруку схватио боље од свих и прихватио је тај предлог, Березовски и Гусински су побегли из земље, док је Ходорковски помислио да је јачи од Путина и завршио је у затвору. После тога су порези почели уредно да се плаћају“.

Једнако је важан, истиче Љубинка Милинчић, „био и потез којим је обуздао моћ губернатора далеких губернија, који су се понашали као мали цареви. Неки су чак почели да штампају свој новац и било је само питање тренутка када ће се отцепити. Путин је донео одлуку да се губернатори више не бирају на непосредним изборима, којима су до тада успешно манипулисали, већ је успоставио тзв. вертикалу власти којом се губернатори директно постављају из Кремља. То је, наравно, изазвало велико незадовољство на Западу“.

„Путин је тек недавно јавно признао да се Русија у једном тренутку налазила на ивици провалије и распада“, додаје Ђорђе Милошевић. „То је, како се изразио, избегнуто само захваљујући храбрости, пожртвовању и патриотизму руског човека“.

Промена односа према Западу

Јачање Русије на унутрашњем плану пропраћено је променама њеног међународног положаја, пре свега у односу према Западу, објашњава тадашњи Танјугов дописник из Москве: „Велика је разлика у односу према Западу између Јељцинове и Путинове Русије. Јељцин је у свом окружењу имао изразито прозападне сараднике, пре свега је то био шеф дипломатије Андреј Козирјев, који сад и живи у Америци и говори како му је то друга отаџбина; Березовски је био постављен за секретара Савета за националну безбедност… О стварима о којима се расправљало у врху државе пре се знало у Вашингтону него у руском парламенту.“

Почетку отклона од Запада претходио је период унутрашње консолидације Русије и враћање нагомиланих дугова које је потрајало до 2007. године, када је Путин, подсећа Љубинка Милинчић, рекао — не дугујемо вам више ништа. „Тек тада је Западу у чувеном говору на Минхенској безбедносној конференцији те године поручио да не може да буде господар света и да мора да уважава и друге народе, што се и дан-данас сматра државничким програмом Владимира Путина.“

Из оваквог су става, указује Ђорђе Милошевић, и проистекли конкретни потези: „Све што Путин данас предузима око јачања војске, модернизације наоружања…ради се искључиво у одбрамбене сврхе. И то се на Западу јако добро зна, али, да би оправдао сопствене активности, попут размештања ракетних система у Пољској, Румунији и Бугарској, сопствену јавност убеђује у постојање руске претње. А Путинова основна ’мана‘ налази се у томе што он не жели да поступа онако како би Запад желео. Добра и демократска Русија била би само она која би беспоговорно слушала Запад. Уосталом, још је Стаљин пре више од 70 година рекао: ’Ратоваће против нас и када рата не буде било‘. Русија је, једноставно, њима кост у грлу, јер им више од свих других смета у господарењу Европом, Медитераном, Блиским истоком…“

„Путин је имао искуство превареног Горбачова, коме су западни лидери обећали да се НАТО неће ширити према истоку. Свестан тога, Путин није дозволио да се деси нешто слично“, наглашава Љубинка Милинчић.

Идеологија будућности

Из оваквих је околности и настао путинизам, чију је суштину понајбоље исказао сам председник Русије пре неколико година, обраћајући се својим европским партнерима: „Ако за многе европске земље суверенитет и национални понос представљају заборављене концепте и луксуз, истински суверенитет је за Руску Федерацију апсолутно неопходан услов њеног опстанка. Желим да нагласим: или ћемо бити суверени, или ћемо се распасти.“

„Све што ради, Путин ради у интересу очувања интегритета своје земље и њене независности и непотчињавања, у интересу повећања безбедности и животног стандарда њених грађана“, објашњава Ђорђе Милошевић због чега је Путинова државничка идеологија постала толико привлачна и у многим другим деловима света.

И зато ће ова „идеологија будућности“, како је назива „Њујорк тајмс“, закључује Љубинка Милинчић, опстати и након што 2024. године Путину буде истекао други узастопни председнички мандат, после кога више неће моћи да се кандидује: „Ко год да после Путина дође на чело те велике земље, то ће морати да буде ’Путин‘, у смислу односа према земљи и народу. Русија и не заслужује другачијег владара и уверена сам да га неће ни добити.“