ОВО ЈЕ ПУТИНОВ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК: Једино место где председник Русије није популаран је САД

Да ли је Владимир Путин најпопуларнији руски лидер свих времена? Свакако тако изгледа. У недавној анкети спроведеној од стране Центра за истраживање јавног мњења Алл-Руссиа, Путинова популарност је порасла на изузетних 86 одсто, што је двоструко више од Обаме када је отишао са функције 2016. године.

А оно што још више изненађуј је то да се Путинова популарност подизала кроз тешке економске кризе и скоро две деценије на функцији. За разлику од већине политичара, чији је рок трајања негде између 4 до 8 година, дивљење јавности за Путина је само ојачало током времена, пише колумниста Мајк Витни.

А овај феномен такође није ограничен само на Русију. Према недавном истраживању YоуГов-а, “Путин је трећи најцењенији човек у Египту, четврти у Кини, Саудијској Арабији и Мароку, и шести најцењенији човек у Немачкој, Француској и Шведској.“ А да не помињемо Сирију где називају бебе по руском председнику.

Путин је такође освојио престижну награду магазина Тиме за Лице године 2007. године, и остао је међу првих десет на листи за протеклу деценију. Једино место где Путин није популаран је САД, где је он немилосрдно демонизован у медијима као “КГБ разбојник“ или “нови Хитлер.“ Према истраживању 2017. године од стране Галлуп-а, само “22% Американада има позитивно мишљење о Путину“ док “72% има негативно мишљење о њему.“

Нема сумње да су медијски лични напади на Путина драматично утицали на његову популарност. Питање које људи отвореног ума морају себи поставити је, да ли је њихово мишљење о Путину резултат њиховог личног истраживања или да ли су њихови ставови обликовани од стране злих медија који су у власништву корпорација и који оцрне свакога ко стоји на путу Вашингтонове геополитичке амбиције? Наш савет за ове људе је да једноставно сами прочитају Путинове речи и да сами извуку закључке.

Западни медији тврде да је Путин одговоран за низ злочина, укључујући убиства познатих новинара и политичких ривала. Али да ли је то истина? Да ли је човек, који је толико поштован од стране велике већине Руса, обичан мафијашки убица који ућутка своје непријатеље без борбе?

Не можемо одговорити на то, али пратећи Путинову каријеру (и читајући много његових говора) откако је заменио Бориса Јељцина у децембру 1999. године, мислимо да је то мало вероватно. Вероватније објашњење је да је спољна политика Русије створила непремостиве препреке за Вашингтон на местима попут Украјине и Сирије, тако да је Вашингтон усмерио своје министарство за пропаганду (медије) да укаљају Путина као злог тиранина и разбојника. Барем је то начин на који су се медији понашали у прошлости.

Америчка политичка класа је волела Јељцина, наравно, јер је Јељцин био послушна будала која је разорила државу и попустила свим захтевима западних корпорација. Не баш и Путин, који је направио велике кораке у обнови земље национализацијом дела нафтне индустрије, истичући његов ауторитет над олигарсима, и враћаћање моћи централне владе.

Што је још важније, Путин је у више наврата осудио Вашингтоново једнострано ратовање широм света, у ствари, руски председник је постао де факто лидер растућег покрета отпора чији је примарни циљ да заустави Вашингтонове дестабилишуће ратове за промену режима и обнова глобалне безбедности осовног начела националног суверенитета. Ево као је Путин то сумирао на Валдају:

“Ми немамо сумње да је суверенитет централни појам читавог система међународних односа. Поштовање њега и његове консолидације ће помоћи осигуравању мира и стабилности како на националном, тако и на међународном нивоу… Пре свега, мора постојати једнака и недељива безбедност за све државе.“ (Састанак Међународног дискусионог клуба Валдај, Будућност у току: Обликовање сутрашњег света, из Кабинета председника Русије)

Ово је тема позната Путину и она која се враћа на његов познати минхенски манифест 2007. године, говор који свако са чак и најмањим интересом за спољне послове треба да прочита у целости. Ево одломка:

“Сведоци смо све већег презира за основне принципе међународног права. А независне правне норме, заправо, се све више приближавају правном систему једне државе. Једна држава и, наравно, пре свега САД, су у сваком погледу прекорачиле своје националне границе. То је видљиво у економској, политичкој, културној, и образовној политици коју намеће другим нацијама. Па, коме се свиђа све ово? Ко је срећан због тога?…“

“Уверен сам да смо достигли одлучујући тренутак када морамо озбиљно размислти о архитектури глобалне безбедности. И морамо наставити да тражимо разумну равнотежу између интереса свих учесника у међународном дијалогу.“ (Путинов култни Минхенски говор 2007. године)

Минхенски говор се догодио пуне четири године након што је Вашингтон покренуо своју крваву инвазију на Ирак, инвазију којој се Путин жестоко противио. Говор показује зрело размишљање с Путинове стране који, за разлику од других светских лидера, не жури за осудама или извлачењем исхитрених закључака. Уместо тога, он сачека, потпуно изанализира ситуацију, а затим поступа у складу са тим. Када једном донесе одлуку, ретко се колеба.

Путиново противљење једностраној светској владавини, односно, Вашингтоновом диктирању политике и свима осталима који се понашају у складу са ти, није знак антиамериканизма, него прагматизам. Вашингтоново 16-годишње дивљање широм централне Азије, Северне Африке и Блиског истока, само је интензивирало кризе, подстакло нестабилност, размножило тероризам, и повећало смрт и разарање. Није било победа у рату против тероризма, само бескрајно насиље и покољ. Поврх тога, како каже Путин, “Нико се не осећа безбедно.“

То је разлог зашто је Путин повукао линију у Сирији и Украјини. Руски председник је сада обавезао војнике и војне авионе да зауставе Вашингтоново агресивно понашање. Још једном, то није зато што он мрзи Америку или тражи конфонтацију, већ зато што Вашингтонова подршка за насилне екстремисте захтева чврст одговор. Нема другог начина. Истовремено, Москва наставља да активно тражи мирно решење за обе кризе. Ево Путина:

“Тек након завршетка оружаних сукоба и обезбеђивања мирног развоја свих земаља моћи ћемо да говоримо о економском напретку и решавању социјалних, хуманитарних и других кључних проблема…“

“Битно је обезбедити услове за креативан рад и економски раст темпом који би ставио тачку на поделу света на сталне победнике и сталне губитнике. Правила игре треба економијама у развоју да дају бар шансу да ухвате корак са онима које знамо као развијене економије. Ми треба да порадимо на изједачавању темпа економског развоја, и подупирању заосталих земаља и региона како би плод економског раста и технолошког напретка био доступан свима. Посебно, ово би могло помоћи да се стави тачка на сиромаштво, један од највећих савремених проблема.“…

“Други приоритет је глобална здравствена заштита… Сви људи на свету, не само елита, треба да имају право на здрав, дуг живот. Ово је племенити циљ. Укратко, требало би данас да изградиомо темељ за будући свет улагањем у све приоритетне области људског развоја.“ (Састанак Међународног дискусионог клуба Валдај)

Зато мислимо да су приче о Путиновом убијању новинара глупости. Чини се врло невероватно да би човек који верује у универзалну здравствену заштиту, креативни рад, окончање сиромаштва и “инвестирање у све приоритетне области људског развоја,“ у исто време убијао политичке ривале попут обичног члана банде. Сматрамо да је у то јако тешко поверовати.

Најинтересантнији део Путиновог говора на Валдају је његова анализа социјалних немира који су захватили ЕУ и САД, што је довело до широко распрострањеног одбацивања традиционалних политичких кандидата и њихових странака. Путин је пажљиво гледао ове догађаје и том питању придао велики значај. Ево шта је рекао:

“Са разореним политичким планом, какав је сада, и са америчким изборима који су престали да буду инструмент за промену, већ се уместо тога састоје само од скандала и копања прљавштине… И искрено, поглед на платформе различитих кандидата даје утисак да су оне направљене из истог калупа – разлика је мала, ако уопште постоји…“

“Да, формално гледано, модерне државе имају све атрибуде демократије: изборе, слободу говора, приступ информацијама, слободу изражавања. Али чак и у најразвијенијим демократијама већина грађана нема стварни утицај на политички процес и нема директан и стварни утицај на власт…“

“Чини се као да елите не виде све дубље раслојавање у друштву и ерозију средње класе… али та ситуација ствара климу несигурности која има директан утицај на јавно расположење.“

“Социолошке студије спроведене широм света показују да људи у различитим земљама и на различитим континентима имају тенденцију да виде будућност као мутну и суморну. Ово је тужно. Будућност их не мами, него их плаши. Истовремено, људи не виде никакве стварне могућности или средства да промене ишта, утичући на догађаје и обликовањем политике.“

“Што се тиче тврдњи да су друго крило и популисти поразили разумну, трезвену и одговорну мањину – ми не говоримо о популистима или нечему сличном, већ о обичним људима, обичним грађанима који губе поверење у владајућу класу. То је проблем…“

“Људи осећају све већи јаз између њихових интереса и елитине визије јединог исправног правца, правца који елита сама изабере. Резултат тога је да референдуми и избори све чешће стварају изненађења за власти. Људи уопште не гласају како их званични и угледни медији саветују, нити како их водеће партије саветују.“

“У почетку, ови незгодни резултати су на брзину проглашени аномаљом или шансом. Али, када су постали чешћи, људи су почели да говоре да друштво не разуме оне који су на врху власти и још нису довољно сазрели да би могли да процене рад власти за опште добро. Или потону у хистерију и прогласе резултат страном, углавном руском, пропагандом.“ (Састанак Међународног дискусионог клуба Валдај)

Путин је истакао неке значајне ствари, па хајде да резимирамо:

1/ Избори више нису инструмент за промену.

2/ Изглед демократије остаје, али људи више немају моћ да промене политику или процес.

3/ Политичка немоћ је довела до фрустрације, депресије и беса. Нови покрети и кандидати су се појавили да прихвате екстремнија правна средства, јер традиционалне партије више не представљају вољу народа.

4/ Изоловане елите су постале тупље и не реагују на бес који лежи испод површине наизглед мирног друштва.

5/ Све више и више људи се плаши за будућност. Они виде мало наде за себе, своју децу или земљу. Јаз између богатих и сиромашних и даље подстиче ширење популистичког беса.

6/ Трампов избор указује на широко одбацивање политичке класе те земље, њених медија, њеног економског система и његових основних институција.

Ово је првокласна анализа од човека који није само провео много времена размишљајући о тим стварима, већ је и указао на одређени догађај из којег се садашња криза појавила; распад Совјетског Савеза. Ево шта он каже:

“Прошле године, учесници Валдај форума су разговарали о проблемима са тренутним светским поретком. Нажалост, мало тога се променило на боље током ових последњих месеци. Заиста, било би поштеније рећи да се ништа није променило.“

“Тензије произашле из промена у дистрибуцији економског и политичког утицаја настављају да расту… У суштини, читав пројекат глобализације је данас у кризи и у Европи, као што добро знамо, чујемо гласове који сада говоре да мултикултурализам није успео.“
“Мислим да је ова ситуација у многим аспектима резултат погрешних, исхитрених и донекле пре-сигурних избора које су направиле елите у неким земљама пре четврт века. Тада, крајем 1980-их и почетком 1990-их година, постојала је шанса не само да се убрза процес глобализације, него и да јој се да другачији квалитет и учине је складнијом и одрживом по природи.“

“Међутим, неке земље које су се виделе као победници у Хладном рату, не само да су себе виделе на тај начин, већ су то отворено рекли, заузели правац једноставног преобликовања глобалног политичког и економског поретка да се уклопи у њихове интересе.“

“У својој еуфорији, они су у суштитни напустили материјални и равноправан дијалог са осталим актерима у међународном животу, бирајући да не побољшају или створе универзалне институције, и уместо тога покушаи да доведу цео свет под њихове организације, норме и правила. Они су изабрали пут глобализације и сигурности за себе, за одабране мањине, а не за све.“ (Састанак Међународног дискусионог клуба Валдај)

У праву је, зар не? Пројекат глобализације је у кризи, а разлог зашто је у кризи је тај јер су све користи отишле људима који су израдили оригиналну политику, 1 проценту. Тако да се сада људи у САД и ЕУ буне у бесу, предузимајући очајничке мере да успоставе контролу над системом. То је била поента Брегзита. То је поента Трамповог избора. И то је поента суочавања између Макрона и Ле Пенове. Све те три ствари су примери киптећег популистичког беса који је усмерен на елите које су наметнуле свој самоубеђујући сисем на све остале који убрзавају сталан пад животног стандарда, масовну економску несигурност и губитак националног суверенитета.

Ово је први пут да видимо овакав талас социјалних турбуленција од распада Социјалног Савеза, али има смисла. Западне елите су распад СССР-а виделе као зелено светло да манијакално спроведу свој глобални план и наметну свој неолиберални економски модел свету, процес који је знатно убрзан након 9/11. Терористички напади на Куле близнакиње су постали догађај који је покренуо сузбијање грађанске слободе, унапређење извршне власти и почетак глобалног рата против тероризма. Неспутан било каквим озбиљним ривалом, Вашингтон се осећао слободним да наметне свој корпоративни систем свету, поново нацрта мапу Блиског истока, окупира земље централне Азије, и сруши секуларни систем где год оду.

Сада, 27 година касније, САД су заустављене на својим стазама у Сирији и Украјини. Појављују се нови центри економске моћи, формирају се нови политички савези, а ауторитет Вашингтона се отворено доводи у питање. Путинов задатак је да блокира Вашингтонов напредак, створи опипљиву дестимулизацију за агресију, и стави тачку на стране интервенције. Руски председник може направити неколико корака уназад да би избегао Трећи светски рат, али крајњи циљ је јасан и остварив.

Тагови: Владимир Путин, Русија